уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:33
ИНТЕРВЈУ: Александар Кукољ , најбољи џудиста света у категорији до 90 кг

Природно је било да се борим

„Мој живот није био лак, пролазио сам са породицом као кроз трње, али, на крају смо уз заједничке напоре успели да изађемо као победици. – У каријери нисам имао ни нагле скокове ни велике низбрдице. – Корак по корак до Токија 2020. – Отац ми је херој
Аутор: Драган Тодоровићсубота, 30.12.2017. у 22:00
​(Фото Милан Рашић)

Добри познаваоци овдашњих џудо прилика, одлучно тврде да је Александар Кукољ данас у овом спорту оно што је Новак Ђоковић у тенису. По чињеници шта је ко иза себе оставио у овој години, џудиста Раковице ставио се у ред најбољих наших спортиста у 2017. Сезону је започео на четвртом месту у категорији, ипак, злато са европског првенства у Пољској, чини се да је био преломни тренутак у његовој каријери. Годину је завршио на трону, као најбољи у категорији до 90 килограма.

Како сте заволели џудо?

– Рођен сам у Прагу 9. септембра 1991. године и то игром случаја јер је отац тада радио у Чешкој. Недуго после мог рођења се заратило у Југославији. Са непуна три месеца мајка, отац и ја смо дошли у Каменицу, у Републику Српску, родно место мог оца. Нисмо се пуно задржали, преселили смо се у Београд, где је отац захваљујући фирми у којој је радио (ГП Трудбеник) добио привремени смештај. Он је остао у Каменици, придружио нам се после неколико месеци. У улици у којој смо живели у то време добро је функционисао џудо клуб Трудбеник. Брзо сам заволео струњачу, имао срећу да ме тренира Јожеф Јоца Балинт, диван човек и сјајан педагог.

Највише волим мамину кухињу
За сваког врхунског спортисту веома је важно како и на који начин се храни.
- Сматрам да сваки спортиста мора да води рачуна о исхрани. На почетку сваке сезоне а пред почетак припрема, прво вадим крв како би ми Владимир Буца Ранчић, одредио тест толеранције. Генетика је чудо код нас Кукоља све се своди на маштовитост, па чак и када је исхрана у питању. Волим да једем место и пасте и слаткише нажалост. Највише волим мамину кухињу али и оно што скува моја супруга Дуња.

Значи почетак није био баш лак?

– Много сам научио од оца, пре свега основне моралне вредности, како бити исправан и коректан према другима. Моји родитељи нису били спортисти, зато се често мењала моја мотивација. Ипак, сматрам да је преломна сезона за мене била 2008. Тад сам повредио колено, била је неопходна операција. Срећом брзо сам се вратио на струњачу. Две године касније прешао сам из Трудбеника у Раковицу, искључиво јер сам ту видео највећи простор за напредак, иако је било можда бољих финанијских понуда, а финансијска ситуација у породици није била најсрећнија.

Те године за Кукоље нису биле лаке?

– У Раковицу сам прешао како би моја породица буквално могла да преживи. Сећам се, отац је добио отказ у фирми, чија је приватизација и даље нејасна. Мајка такође, иако је зналачки пуних пет месеци то крила од мене. Сестра Биљана која је данас апсолвент медицине и ја, морали смо заједно да преживљавамо те тешке тренутке. Срећом постао сам стипендиста у Раковици и пректично са 19 година почео да издржавам породицу. Често умем да кажем да су ми многе ствари дошле у правом тренутку. Отац је за мене херој јер и поред немаштине и патње која га ја пратила дуго никада није изгубио достојанство.

Да ли је управо та немаштина била Ваш највећи покретач у животу?

– Јесте. Ако сте поштени, коректно радите свој посао, неко ће вам на крају све то вратити. Увек сам ишао напред, нисам стајао. У том периоду у животу сам имао два пута: један је био школа, а други сала за тренинге. Завршио сам ОШ ,,Десанка Максимовић”, где сам био ђак генерације, потом сам уписао Другу економску школу, и тамо сам постао ђак генерације. Затим сам дипломирао на факултету и тренутно сам магистар економских наука. Захвалан сам Богу што ми је породица увек била здрава и јединствена.

Ипак, из године у годину били сте све успешнији на струњачи?

– Никада у каријери нисам имао ни велике скокове ни велике падове. Први међународни успех сам остварио 2010. године када сам постао јуниорски вицешампион Европе. Те исте године освајам и бронзу иако сам се такмичио са млађим сениорима. То је била сензација. Годину дана касније постајем првак Балкана, па у Лисабону освајам светски куп, и пето место на европском. Пети сам био и у Будимпешти 2013. године, али и првак Медитерана, други на европском до 23 године. Био сам учесник Олимпијаде у Бразилу 2012. У Токију и Абу Дабију 2016. освајам злато на гренд слемовима, а био сам и други у Бакуу и трећи у Хавани.  Онда долази 2017. година, добро је почело, медаљом у Анталији на Гренд слему да бих у Варшави постао и шампион Европе. Од тог тренутка заузимам прво место на ранг листи у категорији до 90 кг и водећу позицију држим пуних осам месеци.

Са каквим плановима улазите у 2018. годину?

– У 2017. сам остварио два о три циља, а у овој години идем на сва три. Са припремама крећем 28. јануара из Белмекена. Два најважнија догађаја су Европско првенство у Израелу где браним освојено злато и Светско у септембру у Бакуу. Покушаћу да освојим злато и да ако могу одбраним прво место на ранг листи. Циљеви су доста сложени али мој живот је стална борба. Знам ко су ми конкуренти, ту су уз нашег Мајдова и Словенца Жганга, Мађар Тот, Француз Клерже, па такмичари из Шпаније, Јапана, Кубе...

Колико држава улаже у џудо спорт?

– Познато је да не спадамо у групу профитабилних спортова. Држава помаже у границама својих могућности. Не жалим се, стипендиста сам Олимпијског комитета Србије. Захвалност дугујем и Милосаву Миличковићу, државном секретару у МУП-у, који је међу првима, заједно са Срећком Мрваљевићем, тренером и председником ЏК Раковица и локалном самопуправом препознао мој квалитет.

Да ли је Ваш лични циљ Олимпијада у Токију и једна од медаља?

– Свакако да је то нешто чему сваки спортиста на планети тежи. Леп је то осећај када сте део одабраног спортског друштва. Искрено, нисам само фокусиран на игре у Токију, имам испред себе низ краткорочних циљева. Најпре желим медаљу на светском првенству, и радо би мењао злато са светског у замену за олимписјко сребро или бронзу. Такође, покушаћу да поновим европски успех. Идем корак по корак, јер ако вас успех понесе, често можете да изгубите компас...


Коментари0
227fa
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Остали спортови

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља