петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:31

Туђина је место где настају добре песме

Чехе не занимају ни мода, добри аутомобили, седење по кафићима, ни паметни телефони, већ чекају викенд да сви заједно јурну негде у шуму, да возе бицикл, прошетају пса…И ја правим планове за викенд, морам да залепим гуму на бициклу, ранац и мапа су спремни. Супруга ми понекад каже да сам постао прави Чех
Аутор: Марко Стојиљковићсубота, 30.12.2017. у 10:40
Фото Пиксабеј

„Како је тамо, како се живи, сигурно је боље него код нас”.

Ово је само једно од сијасет питања које сам добијао последњих година. Иако у туђини, данас у време друштвених мрежа и интернета, човек остаје „накачен”, повезан и упућен у све оно што се дешава у Србији.

Ипак, ма колико били умрежени, имате осећај да нисте део тог миљеа, осећај да је код куће све стало, да чек вас. Зато своје везе и контакте одржавам јаче и чешће, сећам се људи који ми нису пуно значили током већине мог живота а носталгија и сентимент стално понављају исто питање – Лепа моја Србијо, зашто сам те напустио?

„Ех то Брно”!

Па није баш као на филму, не бих се сложио са Мијом Алексићем.

Фото: Пиксабеј

Чехе не занимају ни мода, ни добри аутомобили, ни седење по кафићима, ни паметни телефони, чекају викенд да сви заједно јурну негде у шуму, да возе бицикл, прошетају пса, да се попну на неку планину. У свим тим активностима не спречавају их ни деца ни куцни љубимци, јер и њих у то некако спакују. То отприлике изгледа овако: Брачни пар на бициклима са псом на повоцу и бебом на корпи или на леђима заједно иду на неки излет. Типична чешка идила на моравски начин.

Какви чудаци, мислио сам. Баш неки чудан народ, па ми не бисмо тако нешто ни пробали. Где ћеш с дететом у шуму, још пас, да ли су нормални? Мени је то некако било одбојно.

Шта ли раде моји другови сада у Србији?

Мораћу првом приликом да скокнем до Србије, прошлог викенда били су у граду и само сам им ја фалио. Баш штета.

Фото: Пиксабеј

Упорно објашњавам Чесима како смо ми најбољи, како је код нас све бајно, како нам је природа лепа, а жене још лепше, иако би требало да посвећујемо још више пажње и природи и женама. Спортисти су нам најуспешнији… Препуцавам се са колегама на послу, ко је бољи, Србија или Чешка.

Увиђам да ми је чешки начин живота стран, зато и нисам имао намеру да се задржим овде. Ипак и поред свега покушавам да се прилагодим. Тако што ћу да поштујем туђе али да не дам на себе.

Схватам да сам временом почео да се мењам. Некад сам са игнорисањем гледао на фразу да је у туђини све теже а данас схватам да је заиста тако.

Време, простор и драги људи. Како у тој једначини од три познате наћи решење које ће одражавати знак једнакости. Чини ми се да одговор не би дали ни бољи математичари од мене. Проклетство да не будеш присутан у одређено време на одређеном месту са драгим људима носим тешка срца. Није ми утеха то што знам да нисам једини који живи ван домовине.

Да ли је случајност да је већина наших највећих песника своје врхунске стихове исписала у туђини?

Фото: Пиксабеј

Нагон, патња, сета, туга, све је предимензионирано, поготово кад човек није још довољно јак да то стоички поднесе. Дође ми то као кратка летња авантура, тинејџерска љубав са мора која траје онолико колико је довољно да се упознају све оне добре стране. Таман толико да се не види она друга. Наочаре су нетакнуте, за хвалоспеве смо спремни, тако је увек на почетку.

Ево мене, време лети, мајка ми стари, мене и даље нема код куће.

Правим планове за викенд, морам да залепим гуму на бициклу, ранац и мапа су спремни, у кафиће више и не идем, али кафу пијем.

Супруга ми понекад каже да сам постао прави Чех.

 

Марко Стојиљковић, Чешка


Коментари16
e64e9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jovana
Meni Ceska nije "legla". Plate su prosecno-niske (700 evra prosek), a ljudi pretezno ne govore engleski i podosta su ksenofobicni. Ako ucite i naucite ceski bice vam daleko lakse, ali i tada cete nekako ostati stranac za Cehe (verovatno je tako svuda u Evropi!). Organizovaniji su od nas, manje agresivni, ali i manje poletni. Nemaju mnogo strasti, u sustini su kukavice, ali dosta miroljubivi. Ne vole strance, a to ukljucuje i nas...medjutima ipak su nam blizi od Germana na primer i u nacelu necete osetiti prikriveni ili otvoreni fasizam izrazen spram nas i ostalih Slovena kao sto biste u nekim Germanskim zemljama. Imaju ogromnu i tesku birokratiju. Imaju korupciju, ali ako otvorite nesto u Ceskoj niko vas nece reketirati. Ko se preseli u Cesku moze da ocekuje bolje od Srbije, ali daleko gore od Zapadne i Severne Evrope. Mislim da nasem mentalitetu najbolje lezi Jug Evrope, jer na kraju krajeva i mi smo sa Juga.
Vladislav Marjanovic
Tudjina, tuga pregolema! Ali, sta je tudjina? To ne mora biti inostranstvo. To moze biti i napustanje rodnog kraja i preseljenje u drugi deo sopstvene zemlje. Moja baka poreklom iz Macve, a koja je stucajem okolnosti, ceo zivot provela u Nisu, uvek je tugovala za rodnom Macvom. U ono vreme, pre sto i vise godina, bio je to civilizacijski sok iz seoske zadruzne patrijarhalne kulture u poluorijentalnu kasabu u kome se govorilo na sasvim drugom dijalektu, a put iz Nisa do rodnih Badovinaca trajao je (vozom, brodom i cezama) dobra dva dana. Njen sin (moj otac) nastanio se u Beogradu, ali je uvek pricao o Nisu svoje mladosti izmedju dva svetska rata, o ljudima koji su se znali, o kucicama sa zelenim bastama... Ali, Nis se promenio. Kucice sa bastama zamenile su betonske visespratnice. U Nis nije voleo da ide. "To nije vise moj grad, tamo vise nikoga ne poznajem". Vreme cini svoje. Ostaju samo secanja na proslost kao zal za mlados' koja je prohujala i koju zelimo da ovekovecimo. Meni na Bgd.
Ksenija
Zaista mi nije jasno zasto oni koji zive u Srbiji, a idu im na zivce nostalgicni tekstovi autora koji su u inostranstvu, imaju takvu potrebu da osudjuju nas kojima je tesko bez svoje zemlje. Potpuno je jasno da smo dva sveta i da vecina onih koji su u Srbiji, bez obzira da li zele ili ne da odu iz nje, ne mogu da razumeju nas koji smo "napolju". Nema tu mudrosti - prosto imamo drugaciji pogled na zivot. Mozda zbog iskustva koje mi "napolju" imamo, a koje nije, u najvecem broju slucajeva, sjaj u travi. Cak i kad nam je lepo, dobro je, ali nije to nase, nismo medju svojima, ne delimo radost sa onima koji nas poznaju i vole... Tesko je to razumeti, slazem se, ali bar nam dozvolite da u ovim tekstovima budemo otvoreni i priznamo kako nam je. Zar to nije i cilj rubrike MOJ zivot u INOSTRANSTVU?
dzordz
ceska je devedesetih imala primer srbije sta se desava ako se slepo ne poslusa velika nemacka i nato (doduse nisu nam ni nudili nista osim propasti). ovde, u prici, je opisan neki gradjanski mir u ceskoj, tzv idila. ok, verujem. ali, kome se ide neka ide. sto pre to bolje i za nj i za nas. ili kako narodni pesnik kaze - `Ne bih dao svoje selo ni sajkacu, ni jelece a ni kazan od rakije u kome se sljiva pece`.
U prolazu
Bilo gde da se ode iz rodnog grada, ili grada u kome smo proveli veliku većinu detinjstva i mladosti, izaziva nostalgiju. Pa čak i sama promena kraja u istom gradu. Ljudi, mesta i vremena iza nas podsećaju na lepe trenutke koje smo provodili. I to osećanje je posebno. Ispunjuje. I pretvara se u sopstvenu legendu i mit, postajemo deo sopstvenog sna o našem rodnom kraju. Mesta u kojima živimo danas, ljudi i dogadjaji biće jednog dana deo iste legende, jer su deo našeg života. Ne radi se o tome koje bolji, pametniji, lepši, jači, veći sportista..... radi se o unutrašnjim osećanjima pripadnosti, koja postoje u svakom normanom čoveku, i ta osećanja se prenose na sledeću generaciju. Vraćajte se u svoj rodni kraj onoliko koliko želite i možete. Jedite burek i sarmu i pripremite ih vašim prijateljima, ali i podjite u planinu sa njima, na jednu običnu nedeljnu šetnju u drštvu ljudi koji vam znače. Živeti na dva mesta u istom trenutku ne možemo. Ostalo razmislite sami ...... Pozdrav.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља