петак, 22.06.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:04

Привиди европске културе

Александер Фјут истражује празнину идеологија и у стаљинистичком систему види Нову комунистичку веру, где се сигурност постиже партијском књижицом, курсевима и конференцијама
Аутор: Марина Вулићевићуторак, 02.01.2018. у 22:00
Александер Фјут Фото vikimedia/Mariusz Kubik

Како се догодило то да европска култура која почива на вишевековној традицији хуманизма донесе на свет тоталитарне системе, није ли читав њен развој водио фашизму и комунизму? Ова питања, поред осталих, поставља књига есеја пољског историчара књижевности, књижевног критичара и професора Александера Фјута „У власти привида“ (Албатрос плус, превод Љубица Росић), који овим делом разобличава привиде попут оног о великом значају пољске државе у Европи.

Анализирајући дела Чеслава Милоша, затим Тадеуша Ружевича, Тадеуша Конвицког, Анджеја Стасјука, Дороте Масловске и других, Фјут пише о пољским и европским вредностима које су током историје озбиљно пољуљане, страхујући од тога да су нам од њих заправо остали само привиди. Питање о томе како после пада Берлинског зида Пољаци виде Запад, а како су га видели у доба Хладног рата, са позиције Истока, такође заокупља Фјута. Испоставља се да су Пољаци према Западу и те како подржавали предрасуде...

„Посебно ме је интересовало то како су емигрантски публицисти непосредно после рата видели место Пољске у Европи. У којој мери успомене спасених из холокауста документују учешће Пољака у спасавању Јевреја, али и учествовање у њиховом убијању. Како су изгледале неславне стране пољског покрета отпора у окупираној Француској. Шта је био феномен Нове вере и какве су биле његове последице у свакодневном животу младе генерације стаљинистичких година. Какав може да буде однос према Западу и према Русији. Има ли смисла реституција појма Средња Европа после 1989. године“, пише у предговору Фјут.

Као велики познавалац мисли Чеслава Милоша, Фјут наводи и идеје аутора Казимјежа Вике, Анджеја Бопковског, Болеслава Мићињског и Карола Лудвика Коњињског, које круже око проблема разумевања историје, концепције људске природе и суштине зла. Бавећи се истраживањем језика који би довео до схватања ратног искуства, Милош је по мишљењу Фјута дошао до пророчанских закључака о томе да ће се човечанство вратити на старе снове о уједињењу, на лабилној равнотежи антагонистичких сила, у сопственој борби са сумњом у трајност цивилизације.

Фјут такође наводи идеју Казимјежа Вике о томе да тоталитаризам не представља неочекивану европску цивилизацијску изопаченост, већ да су до њега довели либерализам и просвећени рационализам, доводећи у питање уверење о искварености људске природе. „Хипотезу да је човек као врста сам по себи добар увели су противници тоталитаризма“, доказује Вика, а Фјут запажа да тоталитаристи не установљавају зло људске природе, већ је само боље познају.

Једно поглавље књиге „У власти привида“ посебно се бави проблемом потказивања Јевреја у окупираној Пољској, наводи доказе о томе да су управо фине, богобојажљиве пољске госпође, без принуде, радо пријављивале јеврејску децу полицији. Постајући помоћници смрти, такви људи су учествовали у геноциду који је, по мишљењу Јана Блоњског, могао да буде бар отежан пуким хришћанским понашањем. Слично пољском колаборационизму, који је суштински био срамотан, Фјут се бави и питањем сарадње са окупатором у Другом светском рату у Француској као својеврсним прилагођавањем ситуацији, кокетирањем са нацистичком идеологијом. Бопковски чак тврди да Буржоаска револуција у Француској није извршила суштинске преображаје друштвених односа, већ је била садржај без форме, те је тако и прихватање хитлеровске окупације још једна формална лаж.

Фјут даље истражује празнину идеологија, те у стаљинистичком систему види прихватање Нове комунистичке вере, уместо вере хришћанске цркве, где се уместо црквених обреда сигурност постиже партијском књижицом, курсевима и конференцијама. Милош уводи и појам дволичног кетмана, интелектуалца који са режимом игра двоструку игру, прихватајући Нову веру. Милош је за марксизам чак употребљавао епитет „демонски“ због тога што је број људских жртава убијених у његово име премашио и број жртава нацизма и због тога што је обећано одумирање државе само довело до државе неограничене власти.

 

Јесењин, руска душа

Још једна књига „Јесењин, руска душа“ аутора Љубе Вукмановића, објављена код „Албатроса плус“, говори о стаљинистичком злу. Ову монографију, која је настајала током пет деценија, заправо чине 40 записа о животу, песништву и страдању Јесењина. Ово дело открива и појединости докумената о Јесењину из тајних архива Стаљинове власти, о томе како се песник скривао од прогона полиције и суда, зашто је спалио своје рукописе. Вукмановић се у овој књизи бави и старим веровањем да је Јесењин убијен, па обешен у ноћи између 27. и 28. децембра 1925. године, истражује чињенице због којих су његове књиге биле забрањиване током 30 година у Совјетском Савезу, а чланови његове породице убијени.


Коментари3
731da
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milosav Popadic
Da li se iko bavi pitanjem broja zrtava kapitalizma (od otkrica Amerike do danas?
Ilic Momcilo
Komentarisacu samo prvu recenicu teksta i to najkrace sto umem.Covek koji to pitanje postavlja na takav autoritaran nacin,a autaritarnost,citaj komunizam pise pored termita(namerno dopisani slovo "T") fasizam.Predlazem mu da prouci ,a ne da zna,istoriju Zapadnih drzava od samog "pamtiveka" i videce koliku kardinalnu gresku pravi svrstavajuci "evropske vrednosti" u humanizam,bez obzira na neprekidne ratove nosioca tih "vrednosti", od samog svog nastanka.Ne postoji broj kojim bi se prikazalo koliko ljudi je ubijeno od strane "nosioca humanizma".I moja preporuka svima koji tako misle, da iskreno i posteno priznaju koliko su ti "nosioci humanizma" u sistemima, u kojima je i zakonski priznat fasizam kao deo sistema,bez ijedne ruzne reci.Duze je nego sto sam nameravao,ali moram dodati da borba za priznanje "plave krvi" tih "humanista"nikada nije prestalo i ima ogromnu cenu.Izvinjavam se sto nisam odrzao obecanje.Bar sam priznao ,za razliku od njih.
zoran stokic
Evo kako razmišlja prevodilac Ljubica Rosić, predstavljajući jedno novo izdanje: "Mada napisan 1953. roman "Osvajanje vlasti" Časlava Miloša nije mnogo izgubio od svoje aktuelnosti do dana nadašnjeg. Istina, Miloš je opisao načine na koje se silom dolazi do vlasti, osvaja vlast, u totalitarnim sistemima. Ali zar i mnogo kasnije u sadašnjosti, u sasvim drugačijim, demokratskim sistemima, ponekad ne pribegava sličnim metodama"? Relativizovanje i pravljenje SIMETIJE između totalitarnih i demokratskih sistema u Srbiji koja za 200 g nove državnosti još nije stala na svoje duhovne "noge" ništa dobro nam ne može doneti... A tek Fjutove ideje da je glavni proizvod "evropska kultura" komunizam i fašizam, neodoljivo me podseća na misli ruskih slavenofila o evropskoj kulturi kao najvećem zlu koje je kasnije varirao i ponovio Vladika Nikolaj Velimirović u "Tamničkom prozoru".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља