недеља, 22.04.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:57
ИНТЕРВЈУ: ЖИЛИ ДЕЛПИ, француска глумица, сценариста и редитељ

Три боје: новац, моћ и жена

Сексиста и сексуалних предатора имате свугде и у животу и у филмској индустрији, али се у Европи на емоције бар не гледа као на слабост, већ као на предност, каже добитница награде ЕФА за европски допринос светском филму
Аутор: Дубравка Лакићуторак, 02.01.2018. у 22:00
На додели 30. „европског оскара“: Жили Делпи и Фолкер Шлендорф (Фото: Прес служба ЕФА)

Жили Делпи, француска глумица, али и сценаристкиња, редитељ и продуцент једна је од најбољих француско-европских извозних „производа“ не само у Америци, Холивуду, већ и широм филмске планете. Да је тако доказ је и недавно јој уручен „европски оскар“ за европски допринос светском филму – награда ЕФА коју јој је, у име Европске академије за филм, 9. децембра у Берлину уручио немачки редитељ Фолкер Шлендорф.

Рођена и одрасла у париској глумачкој породици (21. децембар 1969) Алберта Делпија и Мари Пиле, Жили је закорачила у свет филма улогом у „Детективу“ Жан-Лик Годара (1985), освајала улогама у филмовима „Три мускетара“, „Смртоносна Зои“, „Европа, Европа“. Као Доминик у „Три боје:бело“ Кшиштофа Кишловског и незаборавно као Селин у Линклејтеровој трилогији „Пре свитања“, „Пре сумрака“ и „Пре поноћи“ у којима је осим глумачког дала и свој сценаристички допринос.

Када се томе дода и њено сценаристичко редитељско ауторство успешних и награђиваних филмова „Два дана у Паризу“, „Два дана у Њујорку“, „Скајлаб“ и „Лоло“, онда би се чак могло тврдити да је Жили Делпи веома успешна у филмском бизнису и Европе и Америке. Па ипак, тог раног послеподнева у берлинском хотелу Софител на Кудаму, дан пре церемоније доделе 30. ЕФА награда, на унапред заказани разговор за „Политику“ дошла је са тужним лицем, замишљеним погледом и неуредном фризуром...

Изгледате нерасположено, загледани сте у прошлост?

Нисам уопште загледана уз прошлост, напротив, садашњост ме чини нерасположеном. У процесу сам стварања новог филма и пре три недеље су искрсле велике компликације, велики проблем због чега ми се стално плаче.

Какав проблем?

Један од финансијера је отказао своје учешће у филму и то после ужасно исцрпљујућих преговора које сам месецима водила са његовим заступником, једним гнусним адвокатом који не само што је стално надмено вређао европски филм и његова правила, већ је незаустављиво вређао и жене!

У ком смислу?

Током осам месеци преговора са њим моја продуценткиња и ја трпеле смо његову невероватну вербалну тортуру. Некада се у филмском послу сусрећете с тим и потребно је то издржати, али оно што је он радио прелазило је све границе пристојности. Он је и потпуна незналица, не познаје европски филм, не зна да постоји јасан систем европских филмских фондова, а уз све то стално ми је у лице говорио да сам жена, а „жене су превише емотивне”, и да зато свом клијенту финансијеру не може дати препоруку да учествује у мом филму. То је изговорио као главни аргумент тик пред почетак америчког Дана захвалности и тик пред затварање финансијске конструкције филма „Моја Зои”, чије је снимање требало да почне крајем децембра. Изговорити то у Америци довољно је да се уништи филм.

Тај адвокат је, дакле, сексистички опредељени Американац?

Нећу вам рећи његово име, јер је он такав злотвор да би ме одмах тужио, што ми у овом тренутку уопште не треба. У тренутку када сам усред тешке борбе да спасим филм. Нисам жртва његовог сексуалног, али јесам жртва његовог сексистичког напада, јер бити емотиван по њему значи бити непоуздан и лош у вођењу финансија.

Жртва сте родне неравноправности у Америци коју управо тресе и „афера Вајнстин“?

Харви Вајнстин је само врх леденог брега у мору неравноправности полова у Америци у којој жене чине педесет одсто студената филма, а свега четири одсто жена – редитеља! Како ли је тим младим женама када се и мени, која тамо имам беспрекорну репутацију и иза себе већ пет филмова које сам радила као сценариста и редитељ, догађају тако ужасне ствари и понижења.

Филмску каријеру почела сам са свега 14 година и врло брзо сам морала да научим да гласно и јасно изговарам „не”

Није тај Харви толики проблем, он је само један од многих међу продуцентима који је тако безочно користио своју надмоћ. Суштински проблем је у томе што је Америка у свом највећем делу још увек пуританска те ни са тог становишта нема превише места за женску равноправност. Са друге стране, у Холивуду имате те сексисте који презиру женску емотивност.

У филмској Европи је другачије?

Сексиста и сексуалних предатора имате свугде, али се у Европи на емоције бар не гледа као на слабост, већ као на предност.

Јесте ли као глумица и сами некад били жртва сексуалних узнемирења, уцена?

Наравно, али је моје „не” било веома јасно изговарано, тако да су ми врло брзо пришили репутацију „незгодне особе”, „тешке за сарадњу”, јер мушкарци никада неће рећи „ова ме је одбила“, још мање „одбила је моју непристојну понуду“. Филмску каријеру почела сам са свега 14 година и врло брзо сам морала да научим да гласно и јасно изговарам „не”.

Врло рано сте открили и да не треба да будете само глумица, први сценарио сте написали са 16 година?

Јесам, филм по том сценарију никада није снимљен, али сам делове тога убацила у сценарио филма „Моја Зои”. Моја жеља за писањем подстакнута је када сам упознала Ричарда Линклејтера, снимила са њим већ први део трилогије „Пре” („Пре свитања”) и када ме је он наговорио да преправим сценарио за филм „Пре сумрака” и када се испоставило да су све сцене које сам ја написала постале свима најомиљеније. Тада сам схватила да треба да се вратим писању и тако добијем већу тежину.

Својој глумачко-сценаристичкој додали сте убрзо и тежину редитеља и то врло успешно?

То је некако био природан след догађаја. Очигледно је да сам на време схватила да мој филмски глумачки век не може дуго трајати, јер је веома мало простора за глумице када већ уђу у оно што се зове „средње доба”. Сада и пишем и режирам, али од глуме никада нисам одустала, већ више бирам праве улоге за себе.

Као редитељ, какви сте за сарадњу?

Покушавам да радим свој посао пристојно и да будем отворена за сугестије. Ако постоји боља опција од оне коју сам ја замислила и предложила, не оклевам да преиспитам ствари. Немам никакав посебан метод. Сваки дан, свака сцена, сваки глумац, стално је другачије и ја се томе прилагођавам. Филмско стваралаштво је тимски рад од почетка до краја, а ја волим да радим у тиму људи који раде без напора било шта и који су и посвећени, али и духовити.

У својим ауторским филмова ви и глумите, зашто?

Зато што није постојао други начин да снимим филм, нити да нађем средства за снимање. Чињеница да играм у свом филму поставља му и тон и динамику и даје му неку покретачку снагу. То сам схватила још на снимањима своја прва два филма „Два дана у Паризу“ и „Два дана у Њујорку“, али немојте мислити да не волим да само седим у редитељској столици. И те како волим, то је веома пријатно, али још увек не и једино могуће.

Многи вас највише воле у лику Селин у филмовима кључним за вашу каријеру, али и каријере Линклејтера и Итана Хоука. Као да се мање памти ваша сарадња са Годаром и Кишловским?

Филмови из Линклејтерове трилогије „Пре” су постали култни зато што су постигли нешто немогуће. Они више од две деценије опчињавају публику и зарађују велике паре, иако нису филмови са насиљем и суперхеројима, већ су засновани само на дијалозима двоје људи о љубави и међусобној вези. Зато се воли и та моја Селин. Са Годаром сам радила када сам имала само 14 година. Моја прва улога и то баш у Годаровом „Детективу“. Није он био превише љубазан, али морам да кажем да је према мени био драг и да је поштовао мој интегритет, иако сам још увек била дете. Рад са Кишловским је био рад са неким кога обожаваш и од кога учиш. Обожавам његова остварења „Кратки филм о убијању“ и „Декалог“, много сам с њим причала о судбини и родитељству и многе ствари из тих прича сам схватила тек када сам родила сина, а некако истовремено изгубила мајку. Тема родитељства се захваљујући Кишловском провлачи кроз моје комичне филмове „Скајлаб“ и „Лоло“, а основа је и мог драмског филма „Моја Зои“ који сада покушавам да спасим.

 


Коментари1
4ee6b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miki Andrejevic
Lep razgovor sa svestranom umetnicom, jakom zenom koja zna sta hoce i kako da postigne. Primer mladjim generacijama kako se uspeva.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља