недеља, 26.03.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:08

Нешто магично у нашем животу

Аутор: Анђелка Цвијићуторак, 15.04.2008. у 22:00
Адам Загајевски Фото Д. Ћирков

Један од водећих светских песника, Адам Загајевски, јуче је после подне стигао у Београд. Као гост издавачке куће „Архипелаг”, која му је управо објавила збирку стихова „Антене” у преводу Бисерке Рајчић, Загајевски, који први пут борави у нашем граду, и Србији, сутра ће у 19 сати бити гост у Галерији „Артгет” у Културном центру Београда. Књижевно вече Адама Загајевског под насловом „Одбрана ватрености” биће прилика да се читаоци који воле поезију упознају са својим омиљеним песником; кажемо, омиљеним јер су књиге Загајевског на српском, захваљујући сјајним преводима Бисерке Рајчић, углавном распродате. У књижевној вечери сутра, поред угледног госта, учествоваће Гојко Божовић, издавач, и Бисерка Рајчић, преводилац, а стихове ће читати драмски уметник Тихомир Станић.

Адам Загајевски (1945, Лавов) пише поезију и есеје који су превођени на све веће светске језике. Добитник је више пољских и светских књижевних награда, а већ два пута је био у ужој конкуренцији за Нобелову награду за књижевност. На српском, у Београду су објављене књиге песама: „Путовати у Лавов”у преводу Петра Вујичића, „Платно” и најновија, „Антене”, све у преводу Бисерке Рајчић, као и избор есеја под насловом „Мали Ларус”. Издавачка кућа „Архипелаг” припрема и избор есеја Загајевског из књига „Одбрана ватрености” и „Песник разговара с филозофом”, у преводу Бисерке Рајчић, захваљујући чијој смо помоћи у превођењу са пољског јуче, готово одмах по доласку славног пољског песника у Београд, и водили овај интервју. Додајмо да се Адам Загајевски 1980. године из Кракова преселио у САД, да би се у Краков вратио после пада Берлинског зида. Од тада, један део године проводи у Пољској, а други предаје на америчким угледним универзитетима.

Поред „Архипелага”, домаћини Загајевском у Београду су Српски ПЕН центар и Културни центар Београда.

Поетика Ваше генерације, „Генерације `68” у Пољској, била је директни говор о стварности. Како сада, као песник медитације, гледате на те захтеве?

И даље сматрам да је и за поезију и за прозу веома важно уочавање конкретног, па у том смислу ти почеци нису нешто што данас одбацујем. Међутим, човек се мења, мења се човек и писац у човеку, па и мене данас више занимају одређене последице које проистичу из опажања конкретног. И то што називате медитативним тоном за мене је постало нешто веома важно, јер је то изградња одређене унутрашње стварности. Не на лажи, већ увек, и стално на реалним основама.

Одрастали сте у тврдом комунизму, а зреле године живите у транзицији, односно капитализму. Огромне промене за један живот, а за песника и есејисту као Ви, мноштво идеја…

Мислим да песник и есејиста оперише на други начин са идејама, него филозоф и политичар. Он не омаловажава идеје, али на њих гледа из другог угла. Једна од најважнијих ствари за мене сада јесте одбрана маште, па зато и постоји аналогија између онога што треба одбранити у комунизму и онога што се јавља у овом, новом капитализму. У комунизму је акценат стављан на одбрану истине. У ситуацији, пак, када друштво прелази у капитализам испоставља се да треба бранити мање ухватљиве ствари као што је духовни живот, као што је машта. Одбраном истине од непрестане лажи политике баве се новинари, и некада то раде јако добро; уметници, пак, бране нешто неухватљивије, они бране одређене вредности духовног живота, одређени сензибилитет.

Шта је пад Берлинског зида донео Истоку, а шта Западу? Како то прихвата обичан човек, који се у транзицији није снашао? И како он гледа на уметност?

Не слажем се са тим да је обичан човек изгубио том променом. Добио је да, рецимо, може да отпутује у Ирску, да тамо створи некакав нови живот и да се опет врати у Пољску. Међутим, рушење Берлинског зида за људе културе било је више политички него културни догађај, пошто за оне који су пажљиво пратили културна збивања тај зид никада није постојао. Сада је нестала њихова необична обавеза и привилегија патетичне одбране одређених вредности које су ту одбрану захтевале све док је тај Зид постојао. Зато је, у извесном смислу, управо живот људи из културе изгубио сјај. И зато мислим да су ови, обични, људи више добили рушењем Зида.

Да ли се тоталитарни комунизам и тоталитарни капитализам срећу у једном правцу: неуважавању бога? У песмама из збирке „Антене” га тражите…

Разлика је огромна јер је комунизам забрањивао Бога; у СССР, су, као што знамо, цркве претваране у музеје атеизма. Капитализам је, пак, у односу на бога равнодушан. Из тачке гледишта парадоксалности, својствене човеку, може се међутим рећи да је равнодушност чак већа опасност него активна борба са нечим. Тај проблем ће се у дужем временском размаку појављивати, и у некој даљој перспективи уметници и верници ће бити савезници. У борби са том равнодушношћу…

Волите да пишете песме о другим уметницима, писцима – Милошу, Бродском, Блејку, музичарима, познатим људима. Потреба за дијалогом, или одвајање од заборава?

И једно, и друго. То је наш дијалог са умрлима кроз уметност. С друге стране, ради се о сећању, о чувању сећања и памћењу културе. Не бисмо били оно што смо да није тих великих личности из ближе и даље прошлости. Али, не видим разлог за забринутост јер су те велике личности ту, и увек ће бити са нама. Страх од заборављања није озбиљан страх, мада једнога дана можемо заиста да се нађемо пред радикалном опасношћу од заборављања. У САД, које представљају авангарду капитализма, сваке или сваке друге године појављују се нови преводи Хомера или Дантеа. У Европи се мало о томе зна, али класична култура је у САД веома жива. Наравно, за одређену мањину.

Којим се писцима, филозофима, уметницима из ранијих времена враћате?

То је веома дуга листа, и тешко је о томе говорити. Сада држим предавања на Чикашком универзитету, и главна личност о којој говорим је Платон. Под утицајем тог Универзитета почео сам и сам да се Платону враћам. У последње време, вратио сам се  Томасу Ману кога сам читао када као веома млад. А тих личности је јако, јако много. И, иако ме интересују млади, нови писци, ја се непрестано враћам неким старим. То је и повратак младости, јер сам их у њој откривао.

Шта од поезије дајете својим есејима, и обрнуто?

Понекад ми се чини да пишем есеје да не бих писао превише песама. Јер, нема ничега горег од песника који превише пише. Наравно, шалим се. У есеју до речи више долази мисао, и у њега су умешана и наша читања, наше лектире. Есеј је. Зато, више разговор са ауторима, или актуелним или старим. Поезија је пре лични глас. Иако есеј много користи од поезије. То вам је као планинарење: морамо да гледамо истовремено и горе и доле, шта нам је под ногама и шта је изнад нас. Есеји су гледање на доле, а писање песама гледање у небо.

Ваша чувена песма „Покушај да опеваш осакаћени свет” можда најснажније показује Вашу веру у поезију?

Та песма говори о мојој првобитној спознаји света, обогаљеног и осакаћеног. Моје детињство је било у времену непосредно после Другог светског рата, и на многим кућама били су видљиви трагови разарања. И трајало је то и у наредним деценијама, а мени се чинило да је свет такав; међутим, када сам први пут отишао у Швајцарску, видео сам да може да буде и другачије, и да постоји свет који нема рана, ни ожиљака. Међутим, наш свет морамо волети без обзира на све, па је за мене суштина поезије управо певање о том осакаћеном свету. Што никако не значи мирење са неправдом. Реч је о дубљем смислу: неправде и друштвени проблеми се мењају из деценије у деценију, а поезија…, она мора да говори о нечем трајнијем.

У Вашем есеју „Опаске о високом стилу”, објављеном код нас у 7. броју часописа „Зенит”, кажете да смо тако прозаични… и питате да ли уопште заслужујемо поезију. Да ли?

Тешко је схватити да је оно што је обично у животу истовремено и нешто необично, фасцинантно. Када данас размишљамо о 16. веку у Европи, о ренесанси, дали бисмо читаво богатство да можемо да проведемо један сат у Фиренци. Међутим, ми нисмо данас Фиренца, и не живимо у периоду ренесансе, а опет, нешто магично у нашем животу без обзира на то постоји. И кроз сто година, студенти ће гледати на наш живот са истим интересовањем и дивљењем, као што ми гледамо на ренесансу.


Коментари0
3bbdd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља