петак, 22.06.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:19

Чолаковићи посланици читав век

Момо Чолаковић каже да је био основац када је у његову кућу долазио књижевник Родољуб Чолаковић. Каже да би се тада окупило доста комшија и рођака, као и да је волео да слуша његове приче о револуцији и о ослободилачкој борби
Аутор: Мирјана Чекеревацуторак, 02.01.2018. у 22:00
Момо Чолаковић у парламенту (фото Жељко Јовановић)

Рет­ке су по­ро­ди­це, уко­ли­ко та­квих уоп­ште има, као по­ро­ди­ца Чо­ла­ко­вић, ко­ја је у по­след­њих сто го­ди­на, у раз­ли­чи­тим пар­ла­мен­тар­ним са­зи­ви­ма, има­ла по­сла­ни­ка. Век по­ро­дич­ног по­сла­нич­ког ста­жа, ко­ји се на­вр­ша­ва 2018. го­ди­не, у скуп­штин­ској клу­пи обе­ле­жи­ће Мо­мо Чо­ла­ко­вић, по­сла­ник ПУПС-а. Бу­ду­ћи да има пе­то­ро уну­ча­ди, ова тра­ди­ци­ја „по­сла­ни­ко­ва­ња” има из­гле­да да бу­де на­ста­вље­на.

За­чет­ник тра­ди­ци­је био је Мо­мин де­да Ри­сто Чо­ла­ко­вић, ко­ји је, при­ча ње­гов унук, умео да се бо­ри за сво­је ста­во­ве, али је сма­трао да се љу­ди мо­ра­ју ме­ђу­соб­но по­што­ва­ти, да тре­ба са­слу­ша­ти ту­ђе ар­гу­мен­те и у сва­кој си­ту­а­ци­ји би­ти до­сто­јан­ствен и, пре све­га, са­чу­ва­ти људ­скост.

 

 

Ових ста­во­ва др­жа­ли су се и ње­го­ви след­бе­ни­ци у по­сла­нич­ким клу­па­ма. Ри­сто је, при­ча Мо­мо, био по­сла­ник цр­но­гор­ског пар­ла­мен­та из ник­шић­ког кра­ја, та­да­шње ста­ре Хер­це­го­ви­не. Био је ва­тре­ни за­го­вор­ник ује­ди­ње­ња Цр­не Го­ре са Ср­би­јом, а ка­да је оно 1918. го­ди­не из­гла­са­но, иза­бран је за по­сла­ни­ка у Скуп­шти­ни ује­ди­ње­ња. 

На­жа­лост, до­да­је, ни­је на њој уче­ство­вао, јер су га про­тив­ни­ци ује­ди­ње­ња уби­ли на два ки­ло­ме­тра од ку­ће. По­дат­ке о ли­ку и де­лу свог де­де Мо­мо је про­на­шао ка­да је пр­ви пут сам по­стао по­сла­ник, 2008. го­ди­не, у ар­хи­ви Скуп­шти­не Ср­би­је, а део до­ку­мен­та­ци­је по­сто­ји и у Исто­риј­ском ар­хи­ву Цр­не Го­ре. Ка­же да у ар­хи­ви ни­је са­чу­ва­на ни­јед­на Ри­сти­на фо­то­гра­фи­ја, али је­су не­ки ње­го­ви го­во­ри. До­да­је: „Не­ма то­га мно­го, али нај­ја­чи ути­сак су на ме­не оста­ви­ла ње­го­ва из­ла­га­ња о по­ло­жа­ју се­ља­ка, љу­ди на се­лу, где је и сам жи­вео. Ме­ђу­тим, ње­го­ви го­во­ри о ује­ди­ње­њу Ср­би­је и Цр­не Го­ре су ме оду­ше­ви­ли. Го­во­рио је да то ни­су брат­ски на­ро­ди, то је је­дан на­род. За­ла­гао се и за по­ро­дич­не вред­но­сти, по­ро­ди­ца му је би­ла ја­ко ва­жна. У тим па­пи­ри­ма пи­ше да је био вр­ло угле­дан до­ма­ћин у свом кра­ју.”

Родољуб Чолаковић (Фотодокументација Политике)

Део по­ро­ди­це Чо­ла­ко­вић исе­лио се на Ко­со­во и Ме­то­хи­ју 1923. го­ди­не, а из тог огран­ка у скуп­штин­ске клу­пе сти­гао је Кр­сто Чо­ла­ко­вић, ко­ји је био учи­тељ. Мо­мо ис­ти­че: „Кр­сто је био по­сла­ник Де­мо­крат­ског по­кре­та, али о ње­го­вим ак­тив­но­сти­ма у скуп­штин­ској ар­хи­ви ни­сам мо­гао да про­на­ђем мно­го то­га. Ви­ше сам слу­шао од ро­ђа­ка, ко­ји су при­ча­ли да је био ве­о­ма ан­га­жо­ван, по­све­ћен по­сла­нич­ком по­слу и да је у сва­кој при­ли­ци ис­ти­цао по­тре­бу де­мо­крат­ског ува­жа­ва­ња ме­ђу љу­ди­ма.”

По­ро­дич­но ста­бло Чо­ла­ко­ви­ћа ста­ро је 390 го­ди­на, а на ње­му је, при­ча Мо­мо, и по­зна­ти ре­во­лу­ци­о­нар и књи­жев­ник Ро­до­љуб Чо­ла­ко­вић, ко­ји је по­стао по­сла­ник 1958. го­ди­не. Део по­ро­ди­це Чо­ла­ко­вић, ко­јој при­па­да и Мо­ма, 1945. го­ди­не до­се­лио се из Цр­не Го­ре у Вр­бас, а Ро­до­љуб Чо­ла­ко­вић је, до­да­је, био по­себ­но ве­зан за Учи­тељ­ску шко­лу у Сом­бо­ру, па је увек ка­да би ишао та­мо свра­ћао и у дом Мо­ми­них ро­ди­те­ља.

Ис­ти­че: „Био сам осно­вац ка­да је он до­ла­зио, а пам­тим да би  се у на­шој ку­ћи оку­пи­ло до­ста ком­ши­ја и ро­ђа­ка ка­да год је он тре­ба­ло да до­ђе. Као де­чак во­лео сам да слу­шам ње­го­ве при­че о ре­во­лу­ци­ји и о на­род­но­о­сло­бо­ди­лач­кој бор­би, али по­себ­но сам за­пам­тио да је увек ис­ти­цао да стал­но тре­ба да се учи, да се сти­чу но­ва зна­ња. То­га о уче­њу сам се ка­сни­је че­сто се­ћао и тог пра­ви­ла се при­др­жа­вао, та­ко да и дан-да­нас учим. И он је увек на­гла­ша­вао по­тре­бу да се по­шту­је по­ро­ди­ца, да се љу­ди ме­ђу­соб­но ува­жа­ва­ју и да увек мо­ра­ју да са­чу­ва­ју људ­скост.”

Мо­ми­ни ро­ди­те­љи су, ка­же, би­ли чла­но­ви Са­ве­за ко­му­ни­ста, али ни­су би­ли ак­тив­ни: „Би­ли су зе­мљо­рад­ни­ци и ра­ди­ли у се­љач­кој рад­ној за­дру­зи ’Са­ва Ко­ва­че­вић’, а све сна­ге су усме­ри­ли на обез­бе­ђи­ва­ње уло­ва за жи­вот и шко­ло­ва­ње сво­је пе­то­ро де­це, од ко­је сам се је­ди­но ја укљу­чио у по­ли­ти­ку.” Те при­че Ро­до­љу­ба Чо­ла­ко­ви­ћа, ко­је је слу­шао као де­чак, као и ње­го­ва де­ла, ни­су би­ли без ути­ца­ја на ње­га.

Ка­же, кроз смех, да му је пр­ви „функ­ци­о­нер­ски по­сао” био да у пр­вом раз­ре­ду основ­не шко­ле одр­жа­ва ред на ча­су док се не вра­ти учи­тељ Или­ја Мир­ко­вић. Био је, из­ме­ђу оста­лог, у Са­ве­зу со­ци­ја­ли­стич­ке омла­ди­не Ју­го­сла­ви­је, че­ти­ри пу­та удар­ник на рад­ним ак­ци­ја­ма, па функ­ци­о­нер у Са­ве­зу ко­му­ни­ста, а нај­ви­ше је био ан­га­жо­ван у син­ди­ка­ту, од пред­сед­ни­ка фа­брич­ког син­ди­ка­та, пре­ко вој­во­ђан­ског сти­гао је и до пр­вог чо­ве­ка Са­ве­за син­ди­ка­та Ју­го­сла­ви­је. Ба­вио се и спор­том у ко­ме је, што као ак­тив­ни играч ру­ко­ме­та, што као функ­ци­о­нер, про­вео 50 го­ди­на. 

Он­да је оти­шао у пен­зи­ју, али ту га је про­на­шао Јо­ван Кр­ко­ба­бић с ко­јим је са­ра­ђи­вао као пред­сед­ник ју­го­сло­вен­ског син­ди­ка­та и убе­дио га, „због окол­но­сти ко­је су вла­да­ле две­хи­ља­ди­тих, по­себ­но 2004. и 2005, да фор­ми­ра­мо Пар­ти­ју ује­ди­ње­них пен­зи­о­не­ра”. Као пот­пред­сед­ник ПУПС-а сти­гао је у по­сла­нич­ке клу­пе 2008. го­ди­не. Тру­ди се, ка­же, да све ове го­ди­не не­гу­је де­мо­крат­ски ди­ја­лог, да са по­ли­тич­ким про­тив­ни­ци­ма раз­го­ва­ра са ува­жа­ва­њем. Ис­ти­че: „Ни­ка­да не­ћу за­бо­ра­ви­ти свој пр­ви ула­зак у пар­ла­мент, јер је је­дан по­ли­тич­ки про­тив­ник стра­шно из­вре­ђао ПУПС, што сам ја до­жи­вео и лич­но. Мо­рао сам да му од­го­во­рим, али тај ути­сак ћу но­си­ти до кра­ја жи­во­та, јер ни­је би­ло ни­ка­квог раз­ло­га за та­кав на­пад.”

Мо­мо има си­на и ћер­ку, али њих по­ли­ти­ка не за­ни­ма. Ме­ђу­тим, има и пе­то­ро уну­ча­ди, а уну­ка Ми­на Да­мја­но­вић по­ка­зу­је ин­те­ре­со­ва­ње за по­ли­ти­ку. Ка­же: „Ми­на је члан Европ­ског пар­ла­мен­та мла­дих, ко­ји ће сво­ју кон­фе­рен­ци­ју иду­ће го­ди­не одр­жа­ти у Но­вом Са­ду. Она по­ка­зу­је же­љу да бу­де по­ли­ти­чар.” Не­ма на­ме­ру да уну­ку учла­њу­је у сво­ју пар­ти­ју: „Во­лео бих да она, уз мо­ју по­др­шку, са­ма се­би обез­бе­ди про­стор де­ло­ва­ња.” Мо­мо Чо­ла­ко­вић на­ја­вљу­је да ће кад за­вр­ши овај по­сла­нич­ки по­сао на­пи­са­ти књи­гу, за кућ­ну упо­тре­бу, где ће би­ти по­ме­ну­ти и Чо­ла­ко­ви­ћи из ове при­че, а до­ку­мен­та­ци­ју већ при­ку­пља.  


Коментари7
b89be
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

коста д
Није чудо што седи у скупштини. Свој став нема. Свој интерес задовољава. Пензионер који кобајаги заступа популацију пензионера, гласа да им се пензије умање, не усклађују ни с чим сем са вољом власти. Његово умањење пензије допуњује посланичком платом. Не смета му што се од пензионерима узетих пара плаћају промашаји који влади не сметају. Особито се добро слаже са колегом пензионером Душаном Вујовићем, министром финансија, заговорником и извршиоцем Чолаковићеве политике.
Dr.Sreten Bozic -Wongar
U moju kucu u selu kod Aranddjelovca je dolazila UDBA da hapsi moga oca jer nije mogao da isporuci drzavi obavezni otkup zita.Odveden je u zatvor na 4g. prisilnog rada da kopa put od Decana do Junca. Mnogi Srpski seljaci zvani "kulaci " su za uvek ostali tamo. Ptocitati "Knjigu o Milutinu" ,Danka Popovica.
Игор Г.
Где нам Мирјана Чекеревац пронађе ове "моралне громаде" као узор будућим покољењима. Ако ли се не дај Боже млади угледају на овакве посланике Србија нема будућност
Milan
Čovek bez morala i poštenja bori se za svoj džep. nezastupa interese penzionera .Takvi su uništili našu najstariju populaciju.
zoran
Sebe ste odlicno sredili, i poslanicka plata i penzija i ne mozete ni znati sta je zivot od penzije ! Sada i povisica na dve strane ! Bolje nemojte stititi penzionersku populaciju jer joj ne pripadate !

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља