понедељак, 09.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:34
ОМИЉЕНИ СУГРАЂАНИ

Српска снајка из Казахстана

Марта Живановић, наставница енглеског језика, стигла је пре једанаест година у село Амајић, где је научила српски језик уз помоћ титлова америчких филмова, а заове су је упутиле у све обичаје овог краја
Аутор: С. Симићсреда, 03.01.2018. у 15:40
Марта Живановић са својом домбром (Фото С. Симић)

Са обала Урала и Каспијског језера, Марта Живановић стигла је пре једанаест година у село Амајић, тачније заселак Горњи Амајић, у близину Зворничког језера. Свој град Атирау, са запада Казахстана, од неколико стотина хиљада становника заменила је за мало малозворничко село. Љубав и познанство са супругом Жељком Казахстанку Марту Живановић, наставницу енглеског језика, довели су у Подриње. Храбро је кренула у нови живот, хиљадама километара далеко од света на који је навикла.

Причао јој је Жељко о томе како је у Србији, о овдашњем начину живота, али једно је прича, а друго је то доживети. Са њим је разговарала на руском, а када је дошла у Амајић није знала ни реч српског. Било јој је тешко, јер није имала никога са ким би могла да разговара ни на руском, ни на њеном матерњем, казашком језику.

– Највише ми је помогла телевизија, односно титлови. Код нас је све синхронизовано, а овде сам гледала америчке филмове и читала преведене реченице. Пошто сам у Казахстану завршила енглески језик, све сам разумела, а читајући титлове учила како се шта каже на српском. Збуњивало ме што се иста реч пише различито, док ми нису објаснили да су неки титлови на српском, хрватском или босанском. Највише сам научила језик у разговору са људима – објашњава Марта која одлично говори наш језик, а уписала је мастер студије да може да предаје и руски.

Мада је од супруга слушала о нашим обичајима и празницима, све то је за њу било другачије и занимљиво. Када је дошла рекла је себи да ће бити „отворена” и све прихватати, тако да се брзо прилагодила. У Казахстану се поштују традиција и вера, али не у толикој мери као у крају у који је дошла, па јој је и то било необично.

– Овде је скроз другачији менталитет, а о обичајима и да не причам. Овде сви гледају у црквени календар: кад је црвено слово, данас може да се ради, сад не може – празник је, па немој тог дана унети дрва у кући – биће змија и слично. То ми је све било чудно, али сам се брзо навикла. Моје две заове, Жељкове сестре, много су ми помогле да се прилагодим и научиле су ме свему што сад знам. Супруг је гурман, па сам научила да припремам све што се једе у српској кухињи, а спремам и славу Мратиндан. Радим све сеоске послове, а имамо и малињак, тако да сам права српска домаћица – прича уз широк осмех.

 Марта Живановић на радном месту (Фото С. Симић)

Кафу није пила док није дошла у Србију, а има утисак да се овде много једе, нарочито за славе када иде „све по реду” од супе до печења. Каже да су овде људи „пристојни”, веома пријатни и пријатељски наклоњени, увек спремни да помогну и да јој се „баш допадају”.

– Предајем енглески језик ученицима од петог до осмог разреда у Амајићу и Великој Реци и од првог дана сам одлично прихваћена. У зборницама је тако пријатно, атмосфера је као код куће, као да нисмо радни колектив него породица. Често сам морала да објашњавам одакле сам јер већина деце, али и многи одрасли, мисле да сам Кинескиња. Онда им испричам да у Азији не живе сами Кинези, па им показујем на мапи где је Казахстан. Причам им како је тамо и то их занима – каже Марта.

Са собом је донела и национални инструмент домбру, са две жице, сличан шаргији,.

– Ученицима мало свирам, па им буде забавно, а уједно науче и нешто ново – открива Марта која иначе ради на одређено време већ неколико година.

Има сина Предрага, ученика четвртог разреда, и Викторију од две и по године.

Марти, која је са 23 године дошла у Србију, огромна промена били су рељеф и клима који су је дочекали. Стигла је из равничарског региона, где се Урал улива у Каспијско море, из краја где ветар дува и лети и зими, где су зиме оштрије, а лета топлија.

У својој домовини је навикла да између села и насеља, уз пут, буду непрегледне празнине, па се по доласку изненадила када су се од аеродрома до Амајића ређала села, насељени предели, нигде краја кућама...

– Други шок је био када смо кренули ка Горњем Амајићу, узбрдо, јер сам навикла на равницу. Иначе, овде ми се много свиђа природа, брда, зелене шуме, језеро, клима ми се допала, блажа је него у Казахстану и баш је добро. Јесте да је зими када напада снег мало теже стићи до села, али је све лепо – прича Марта, која је у завичају оставила баку, млађег брата и мајку, са којима је у контакту путем интернета.

Због деце и посла тренутно је у Малом Зворнику и свакодневно путује до Амајића и Велике Реке, али је свакога викенда на селу где увек има нешто да се ради.

Немој ићи тамо

– Када сам кренула овамо знала сам доста о Југославији. Бака и мајка молиле су ме да не идем. Мислили су да је ту средиште рата. Убеђивала сам их да то није тако, али узалуд. Мајка је долазила да види унуке и уверила се да је овде мирно и лепо – каже Марта којој недостаје средина у којој може да прича на матерњем језику и од доласка ниједном није посетила Казахстан.

Када се чује са својима, треба јој неко време да се „пребаци” на казашки – толико се уклопила овде.

Иначе, Казахстан је држава у средњој Азији, по површини је девета земља на свету, а има око 17 милиона становника.


Коментари8
93866
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miloš
Eh, barem da je Srpkinja. Al one izgleda beže od sela ko đavo od krsta.
Lale
Стварно лепа прича. Лепо је видети да једна образована и цивилизована особа не бежи од живота на селу. Много среће у даљњем животу.
Jeremiah
Koleginica Marta je retko dobra osoba kakva se samo poželiti može - lepa, vredna, prijatna i ljubazna, neko na koga možeš uvek da se osloniš i računaš Pozdrav iz zvorničkog kraja :)
Zlatan
Svaka cast, nemam reci... Bravo,,, nase "seoske" devojke su godinama "studentkinje" u Beogradu I Novom Sadu I ni u ludilu se ne bi vratile na selo, jer je to za njih "veliki pad".... A to sto veliki broj ne zavrsava studije sto radi od danas do sutra u BGd to sto nemaju decu to je "drzava kriva " ???
Владимир Матић
Е, Златане, Златане, добро сте све ово рекли, свака част. Не знам какав се ово ђаво увукао у наше жене? А када је 1915-те онај Немац Макензен нападао Србију одржао је тада слово својим војницима објашњавајући да су заправо српске жене стуб Србије, те да оне тако васпитавају своју бројну децу да буду непокорна у целом свом животу. А види српске жене данас!? Да беже у градове, да не раде у кући, да не рађају, да се касно удају - то су им све идеали. Још горе: свака би у души желела да буде певачица.
Препоручујем 13
RM
Obrazovana, lepa i vaspitana.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља