петак, 20.07.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:33
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 6. ЈАНУАРА

Фотографија ми је најмилија забава

петак, 05.01.2018. у 11:40
Анастас Јовановић II, стереоскопски снимак, МГБ

ПОРУКЕ АНАСТАСА ЈОВАНОВИЋА

Анастасово епохално осећање промене начина гледања света преко умножених, свима доступних слика, пророчки најављује филмове Дзиге Вертова, или још боље, наше време „цивилизацију слика“, распрострањеност сликовних представа преко телевизије, рачунара, паметних телефона, чак селфија о чему сведоче његови бројни фотографски аутопортретиКада је 1857. године бечка полиција у свом извештају означила Анастаса Јовановића као „познатог фотографа“ , његов идентитет био је неопозиво утврђен. Томе у прилог иде и његово признање у Аутобиографији писаној крајем живота (1897–1898) да не само „да сам у целом славенском свету ја први који сам почео да се занимам фотографијом“ него „да од оног времена (1840) до данас ја се још једнако и непрестано фотографијом занимам и то ми је најмилија забава“.

Међутим и пре и после беспоговорног закључка бечких органа безбедности Анастас Јовановић се бавио још понечим.

Рођен у Враци у Бугарској 1817. године, са девет година долази на школовање у Београд у коме ће, уз дуже и краће временске периоде проведене у Бечу, остати до смрти 1899. Његова љубав према цртању оставиће једини аутентични визуелни документ са читања Хатишерифа 1830. у Београду („Српски војник“), а таленат који је испољио у резању писаних слова за први буквар штампан у Србији 1838. послаће га, по препоруци кнеза Милоша, „на науку“ – да се ликовно образује на бечкој Академији.

Чедомир Васић

ДРУГА НОВА МУЗИКА – ПОНОВО
Фали нам више самопоштовања

Висока уметност је одувек била помагана од стране двора, цркве, мецена и наравно, државе. Стављање уметности на „тржиште“ је неозбиљно јер ниједан концерт симфонијског оркестра, оперска или театарска представа не може да се „исплати“, каже композитор Владимир Тошић

Обновљени АДНМ, пред концерт 25. децембра прошле године у СКЦ-у (Фото Хана Соколовић)

Ансамбл за другу нову музику (АДНМ) први пут је наступио у београдском Студентском културном центру 7. децембра 1977, као формација клавијатуриста посвећена интерпретацији процесуалне и минималистичке музике. Око тог језгра окупили су се тада млади композитори београдске уметничке сцене: Мирослав – Миша Савић, Миодраг Лазаров, Милимир Драшковић, Владимир Тошић, удружени у групу „Опус 4“, као и Милош Раичковић (који је први и окупио АДНМ), Маријан Шијанец, Катарина Миљковић, Александар Дамњановић, Милош Петровић... Кроз АДНМ прошли су многи пијанисти, наступао је широм бивше Југославије, а престао је са радом десетак година касније...

На измаку прошле године, 25. децембра, некадашњи чланови Ансамбла за другу нову музику су, уз своје придошле младе колеге, поново наступили у СКЦ-у на промоцији компакт-диска куће „Vertical jazz“, где су објављена дела Мише Савића из разних фаза његовог богатог опуса доследно посвећеног концептуализму, процесуалности и мултимедијском стваралаштву. Био је то фасцинантан концерт којим је обележено 40 година од оснивања ансамбла, са преко десет пијаниста за клавирима, електронским и електричним клавирима, по двоје, па и троје за сваким инструментом истовремено, и делима Савића (премијерно „Ојлеров акорд – Шепардови тонови“ и „ABC Music“ из 1980)  и Раичковића („Waiting for C-A-G-E“ из 2012. и „Water Tones“ из 1977). Пуна сала некадашњих и новопридошлих фанова овацијама и дугим аплаузима поздравила је како нови компакт-диск, тако и поновно окупљање и подмлађивање Ансамбла за другу нову музику који је свој следећи наступ у СКЦ-у најавио за почетак лета.

Тројици композитора, Милошу Раичковићу, Владимиру Тошићу и Миши Савићу, некадашњим члановима АДНМ коме су и намењивали своја остварења, поставила сам два питања: Некад? И сад?

Зорица Премате

ПОЛИТИЧКЕ СТУДИЈЕ
Пасивно пристајање на митове

Сви народи бивше државе имали су своје митове, као и социјалистичка Југославија сама, али оно што хрватски случај чини посебним јесте што је мит о Домовинском рату био кључан за хомогенизовање хрватског политичког и националног идентитета

Политичка студија Дејана Јовића, човека који се дуги низ година бави комплексним процесима на простору који се некада звао Југославија, у ствари је исцрпна анализа митова који су све народе са тог простора одвели у рат и патњу. Ова политиколошка научна књига, кроз елаборацију разноразних државотворних и идеолошких стереотипа, заправо је прича о грандиозној несрећи која је, уз сто педесет хиљада мртвих, милионе породица завила у црно а једну прелепу земљу разбуцала до те мере да се она, претворена у мање државице, није опоравила ни до данас. Јовићева анализа највише се бави Хрватском, али ауторова теза гласи како су ти митови, национални, верски и политички, наставили да постоје и 25 година након те катастрофе и трајно контаминирају људе и подручја на којима се братство и јединство некада чувало „као зеница ока свога“.

У случају Хрватске аутор се већ у старту пита зашто је једнозначна, готово црно-бела, интерпретација недавне прошлости темељ њене државности и зашто се сваки покушај да се та интерпретација критички евалуира и оспори „проглашава ударом на темеље државе“? Или како сам аутор наводи, главна теза читаве књиге је „да је у Хрватској на делу перманентно митотворство, којим се покушава обликовати а потом и свима наметнути и од критике заштитити – нациотворан и државотворан мит о Домовинском рату“.

Бојан Муњин

РЕЧ  ГОДИНЕ ПО ОКСФОРДУ
Да ли је „младотрес” промашена тема

Бебибумери су пожелели да се преко своје деце или унучића врате у доба своје младости када су многе слободе биле извојеване, а потом нису довољно неговане и чуване

Реч „младотрес“ појавила се у насловима само 40 пута (Фото Анђелко Васиљевић)

Учини се понекад да се реч коју сте дуго ишчекивали врзма око куће, да је чак тихо закуцала на врата. Спремно их отварате, угурате је у кућу не би ли се откравила, освежила и почела да живи у новом времену. Управо тако некако може се уз мало маште објаснити зашто су и како оксфордски експерти извукли „младотрес” (youthquake), кованицу из шездесетих година прошлог века, и лансирали је као међународну реч године.

Очекујући да лингвистика затресе миленијумце, као што су пре пола века бебибумери модом, музиком, протестима протресли конзервативне оквире, оксфордски експерти изабрали су реч за коју је једва ко чуо.

Младотрес су оксфордовци приписали миленијумцима (рођеним осамдесетих година), чија је „моћ препозната”. Ти млади су, речничким језиком дефинисано, својим деловањем утицали на „значајне културне, политичке и друштвене промене”… Мора да се шале или су и сами подлегли времену „постистине” само годину дана пошто су је уз глобално одобравање промовисали као реч године 2016.

Оксфорд тврди да је у англосаксонском свету (више у Британији, а мање у Америци), „младотрес” данас из заборава полако почео да израња у друштвену стварност. Према њиховим анализама у којима се сваког месеца испитује употреба 150 милиона речи енглеског језика широм света, „младотрес” је на „лексикографској берзи” порастао за 400 одсто! То звучи охрабрујуће само у ери „постистине”.

Зорана Шуваковић


Коментари1
2fd9f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Srba, Velika Britanija
'Бебибумери' - Bolje je napisati ovu rec ovako: Беби-бумери. Ljudi koji ne znaju engleski nece znati kako da akcentuju ovu rec i vrlo lako moze da im zvuci kao ime sela u Africi - recimo Бебибу-мери. Kad je Politika prvi put objavila rec 'postistina' trebalo mi je vremena da shvatim smisao i da je rec o kojoj se radi 'post-istina' a ne po-stistina ili pos-tistina ili posti-stina.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /
Културни додатак
Културни додатак
Културни додатак
Културни додатак

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља