уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:03

У престоници јудаизма, хришћанства и ислама

Аутор: Вук Дра­шко­вићсубота, 06.01.2018. у 22:00
(Фото Т. Јањић)

Су­бо­та је би­ла, пред са­ми за­ла­зак сун­ца, а 4. но­вем­бар 2006, кад сам сле­тео у Тел Авив и, од­мах, са аеро­дро­ма, про­ду­жио ка Је­ру­са­ли­му, пре­сто­ни­ци је­вреј­ске др­жа­ве. У Изра­е­лу сам пр­ви пут у свом жи­во­ту, и то слу­жбе­но. У Је­ру­са­ли­му су Кне­сет, пред­сед­ник, пре­ми­јер, ми­ни­стар­ства, вр­хов­ни суд. Је­ру­са­лим је и пре­сто­ни­ца ју­да­и­зма, хри­шћан­ства и исла­ма. Је­ру­ша­ла­им, на хе­бреј­ском. При­ви­ђе­ње, на срп­ском.

Су­тра­дан, у не­де­љу, кре­ћем ка не­ка­да­шњем бр­ду Гол­го­та (Ло­ба­ња), где је Цр­ква Хри­сто­вог гро­ба. Тај Је­вре­јин, сто­лар из На­за­ре­та, мо­је је хри­шћан­ство, сва мо­ја ве­ра и на­да.

Не­ма ви­ше сте­но­ви­те и не­на­се­ље­не Гол­го­те. Хо­те­ли, по­слов­не згра­де, ка­фи­ћи, улич­не те­зге. Тр­гов­ци ну­де хо­до­ча­сни­ци­ма ме­да­љо­не са Хри­сто­вим ли­ком, кан­ди­ла, та­мјан, бро­ја­ни­це, кр­сто­ве, лан­чи­ће...

Не мо­гу да по­ве­ру­јем. Био сам код еги­пат­ских пи­ра­ми­да, ула­зио у огром­не и рас­ко­шне гот­ске ка­те­дра­ле, у цр­кву – ко­лос Све­тог Пе­тра у Ри­му, ди­вио се ле­по­ти па­ри­ске Но­тр­дам... Ов­де, на Гол­го­ти, је­два је при­мет­на цр­ква, под чи­јом се ку­по­лом, у ствар­но­сти или у ле­ген­ди, од­и­гра­ла нај­ве­ћа дра­ма от­кад је Ада­мо­вог и Еви­ног ро­да. Де­сно од ула­за у цр­кву, ви­ди се ли­ти­ца. На њој је на крст ра­за­пет отац но­вог чо­ве­ка и но­вог чо­ве­чан­ства, ко­јих још не­ма. Ту се Он, у му­ка­ма, по­мо­лио за сво­је џе­ла­те, при­мио на се­бе гре­хе свих љу­ди, за­ве­то­вао нас да не­при­ја­те­ље сво­је по­бе­ђу­је­мо љу­ба­вљу, а не осве­том, не за­ко­ном та­ли­о­на: око за око, а зуб за зуб! Дрх­тим, као у гро­зни­ци, пред пе­ћи­ни­цом у ко­јој је мр­тав по­ло­жен оног стра­шног пет­ка, а из ње, жив, иза­шао у вас­кр­сну не­де­љу. У тој пе­ћи­ни – гроб­ни­ци по­бе­ђе­на је смрт. Зби­ло се нај­ве­ће чу­до у исто­ри­ји овог све­та, да је­дан мр­твац уста­не из гро­ба. Му­ња вр­хов­не на­де, да смр­ти не­ма, сев­ну­ла је над свим кон­ти­нен­ти­ма и на­ро­ди­ма. Та­ко раз­ми­шљам, док се кр­стим и кле­чим пред гроб­ни­цом Си­на Бож­јег.

Спу­штам се ка Зи­ду пла­ча, вр­хов­ном све­ти­ли­шту Је­вре­ја, је­ди­ном остат­ку не­кад слав­ног и култ­ног Со­ло­мо­но­вог хра­ма, у ко­ме је и Хри­стос про­по­ве­дао. По­диг­нут је био на бр­ду Мо­ри­ја, на оној сте­ни на ко­јој је Аврам, ку­шан од Бо­га, хтео да Бо­гу, као жр­тву, при­не­се свог си­на Иса­ка. Ода­тле, са те ста­ро­за­вет­не сте­не, са раз­ва­ли­на хра­ма Со­ло­мо­но­вог, про­рок Му­ха­мед ће се, у сну, оти­сну­ти у не­бо, и на свом кри­ла­том Бу­ра­ку, све­мир­ском би­ћу љу­ди­ма не­по­зна­том, про­ћи кроз свих се­дам не­бе­са, оти­ћи и још да­ље, при­бли­жи­ти се Ала­ху, из уста ан­ђе­ла при­ми­ти Ала­хо­ву об­ја­ву Кур’ана, све­те књи­ге му­сли­ма­на. На Мо­ри­ји, на ко­сти­ма Со­ло­мо­но­вог хра­ма, сул­тан Омар по­ди­же џа­ми­ју. Ње­не злат­не ку­по­ле уз­ди­жу се из­над Зи­да пла­ча, у чи­је шу­пљи­не, из­ме­ђу ка­ме­ња, Је­вре­ји и ту­ри­сти ко­ји то же­ле, ма ко­је ве­ре да су, ути­ску­ју на па­пи­ри­ћи­ма ис­пи­са­не мо­ли­тве. Док ис­пи­су­јем сво­ју мо­ли­тву, а цр­на је­вреј­ска ка­пи­ца ми је на гла­ви, по­сма­трам ро­је­ве та­квих ка­пи­ца, и ле­во и де­сно од се­бе, слу­шам гла­сне мо­ли­тве на мно­гим је­зи­ци­ма и гле­дам ка­ко не­ки вер­ни­ци че­лом уда­ра­ју у ка­ме­не бло­ко­ве Зи­да пла­ча. А го­ре, у рас­ко­шној џа­ми­ји Ал Ак­са, кла­ња­ју по­лу­бра­ћа Је­вре­ја. Од истог су оца. Авра­му је ро­би­ња ње­го­ва Ага­ра ро­ди­ла си­на Исма­и­ла, а за­ко­ни­та же­на Са­ра, до­ста ка­сни­је, си­на Иса­ка. Ко је Авра­мов на­след­ник? Пр­во­ро­ђе­ни ван­брач­ни син или дру­го­ро­ђе­ни брач­ни? Ве­ко­ви­ма већ, са­ти­ру се, из­ме­ђу се­бе, око пра­ва на­след­ства.

Не са­мо у Је­ру­ша­ла­и­му, не­го и у це­лом Изра­е­лу и сву­да где жи­ве по­том­ци Авра­мо­вих си­но­ва Исма­и­ла и Иса­ка, бе­сми­сле­но је сум­ња­ти у би­ло шта или се рас­пи­ти­ва­ти за до­ка­зе о нај­ве­ћим па­ра­док­си­ма и чу­ди­ма. Мој­си­ју је Бог по­да­рио та­бли­це са де­сет за­по­ве­сти, отво­рио Је­вре­ји­ма про­лаз кроз мо­ре, Исус је го­ре, код Твор­ца, и по­но­во ће се вра­ти­ти, Му­ха­ме­дов Бу­рак ле­тео је бр­зи­ном чо­ве­чи­јег ви­да... Као да је про­клет сва­ки чо­век ко­ји не ве­ру­је да је мо­гу­ће све што се љу­ди­ма без ве­ре при­ка­зу­је као не­мо­гу­ће. Тво­рац, а не љу­ди, од­лу­чу­је шта мо­ра да бу­де! – ре­као ми је мој пра­ти­лац, Је­вре­јин, про­фе­сор на уни­вер­зи­те­ту.

На­кнад­но, по по­врат­ку из Све­те зе­мље, као да сам раз­у­мео шта ми је ре­као. Ис­па­ри­ла је мо­ја ту­га због скром­ног из­гле­да Цр­кве Хри­сто­вог гро­ба у Је­ру­ша­ла­и­му. Не­ста­ло је бе­са због убо­ге цр­кве у На­за­ре­ту, по­диг­ну­те око из­во­ра на ко­ме је Ма­ри­ји, мај­ци Ису­со­вој, ан­ђео ре­као да ће ро­ди­ти Спа­си­те­ља свих љу­ди. По­ву­кло се и мо­је чу­ђе­ње да су исте та­кве, јад­не и си­ро­тињ­ске, и обе цр­кве у Ка­пер­на­у­му, и пра­во­слав­на и ка­то­лич­ка, се­о­це­ту у ко­ме је Исус нај­гла­сни­је про­по­ве­дао. Мо­ра та­ко да бу­де! Исус је пре­зи­рао рас­кош и рас­ко­шни­ке. Он је прао но­ге сво­јим уче­ни­ци­ма. Ни­су љу­ди, не­го је Он, по­ди­зао си­ро­тињ­ске цр­кве по­све­ће­не Ње­му!

Уза­луд раз­ме­та­ње, уза­луд фа­ра­он­ске цр­кве и ка­те­дра­ле, злат­не кру­не и же­зла хри­шћан­ских по­гла­ви­ца. Све је то ни­шта, ма­гла и дим ко­ји се­бе ва­ра, рас­кош ко­ја је јеф­ти­ни­ја од трун­ке пра­ши­не са Хри­сто­вих сан­да­ла. Да до­ђе да­нас, Он би им, у то твр­до ве­ру­јем, ре­као исто што је, он­да, ре­као је­вреј­ским фа­ри­се­ји­ма, са­ду­ке­ји­ма и књи­жев­ни­ци­ма: Ви сте спо­ља окре­че­не гроб­ни­це, спо­ља бле­шти­те, а тру­леж уну­тра!


Коментари23
aece7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Никола САВИЋ
МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ! Мелемне речи, искреног, делатног, верника! Срећно Ти Рождество Христово, жив био, Вучино!
Vjeko
Jerusalim treba da spaja a ne razdvaja. Srbiji je potrebno jačanje prijateljstva sa Izraelom
Raca Milosavljevic
... tesko da ce ovaj tekst oprati Vukovo tkzv politicko delovanje i verne mu supruge koja je sa svojom bracom i prijateljima finansijski zarila i palila Beogradom dok su drzali gradsku vlast ... knjige je lepo na pocetku pisao,a na Ravnoj Gori je bio star,pa ga je nestalo ...pa je da niko nezna kao ministar inostranih poslova tajno potpisao sramni ugovor da strana vojska moze da se krece po Srbiji kud hoce i kad hoce ...a ministar je postao uz pomoc omrazenog mu Slobinog SPS-a ...i eto ovim tekstom hoce da se ponovo javi za rec ... zalosno ...
Miloš
Politički kameleon.
Дарко Чварковић
Ваљда, да би се потврдио као папагај, вук је и косу офарбао у црвено... Исус то никад не би учинио ! Да ли стварно мисли, да ико може да му верује, после свих метаморфоза, кроз које је прошао, у свом, камелеонском животу ?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља