субота, 21.04.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:25

Десеторо малих Адамовића знају за кућни ред

Зуб­ни ле­ка­ри Ср­ђан и Ми­ли­ја­на Ада­мо­вић има­ју се­дам си­но­ва и три ћер­ке
Аутор: Славица Ступарушићпетак, 05.01.2018. у 22:00
Док су Срђан и Милијана Адамовић позирали са деветоро деце... (Фото Милица Кнежевић)

У Бач­ку Па­лан­ку смо по­шли тра­гом ве­сти да ће дванaесточланој по­ро­ди­ци Ада­мо­вић оп­шти­на до кра­ја го­ди­не до­де­ли­ти плац, а сред­стви­ма ко­ја при­ку­пе на до­на­тор­ској ве­че­ри на том пла­цу из­гра­ди­ти ку­ћу. 

Три­де­се­то­смо­го­ди­шња­ци Ср­ђан и Ми­ли­ја­на Ада­мо­вић, обо­је зуб­ни ле­ка­ри, има­ју се­дам си­но­ва и три кће­ри. У Бач­ку Па­лан­ку су до­шли пре че­ти­ри го­ди­не из Су­бо­ти­це с на­дом да ће по­ди­за­ње де­це у ма­њој сре­ди­ни би­ти лак­ше. 

Ада­мо­ви­ћи су се упо­зна­ли пре две де­це­ни­је, на пр­вој го­ди­ни сту­ди­ја на бе­о­град­ском Сто­ма­то­ло­шком фа­кул­те­ту, а вен­ча­ли се кад су би­ли на пе­тој. 

– Ср­ђан се у 23. го­ди­ни жи­во­та кр­стио у Сту­де­ни­ци, по­сле „ме­ди­ци­ни­ја­де” у Вр­њач­кој Ба­њи. На­кон де­сет да­на по­се­ти­ли смо Ко­со­во и Ме­то­хи­ју. На том хо­до­ча­шћу смо се и до­го­во­ри­ли са бри­жним оцем Јо­ва­ном (Је­лен­ко­ва), од та­да на­шим ду­хов­ни­ком, у ма­на­сти­ру по­све­ће­ном Усе­ко­ва­њу гла­ве Све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља у Со­ча­ни­ци, код Ле­по­са­ви­ћа, да до­ђе­мо 25. ја­ну­а­ра 2003. и ту се вен­ча­мо у при­су­ству ку­мо­ва и на­ших по­ро­ди­ца – при­се­ћа се Ми­ли­ја­на, док се де­ца у со­би игра­ју, пе­ва­ју, ша­ле као у об­да­ни­шту. Тр­ке и ве­ли­ке га­ла­ме ко­ји би се оче­ки­ва­ли – не­ма. Та­кав је кућ­ни ред. Ср­ђан због по­сла ни­је мо­гао да нам се при­дру­жи.

– На ре­дов­ној, ше­стој го­ди­ни сту­ди­ја ро­дио се Ди­ми­три­је, ко­ме је сад три­на­е­ста. Чу­ва­ли смо га за­јед­но, укла­па­ли се са ве­жба­ма. Јо­ва­ну (12) сам до­би­ла кад сам би­ла ап­сол­вент. Ко­ле­ге су нам по­ма­га­ле ка­да има­мо ко­ло­кви­јум или ис­пит. До­ла­зи­ла је по­вре­ме­но и мо­ја нај­мла­ђа се­стра, ко­ја је мо­на­хи­ња, мај­ке су ра­ди­ле – при­ча на­ша са­го­вор­ни­ца.

Де­ца мла­дим ро­ди­те­љи­ма ни­су би­ла смет­ња, већ мо­тив да при­ље­жно уче и на вре­ме за­вр­ше сту­ди­је. Ср­ђан је ди­пло­ми­рао у ро­ку, а Ми­ли­ја­на го­ди­ну да­на ка­сни­је. Дан на­кон за­вр­шет­ка сту­ди­ја, ро­ди­ла је Ла­за­ра (11), њи­хо­во тре­ће де­те. 

По­ро­дич­ни низ на­ста­вио се у Ср­ђа­но­вој род­ној Су­бо­ти­ци, где су до­би­ли Ану (10), Не­дељ­ка (8) и Ни­ко­лу (5). Жи­ве­ли су од Ср­ђа­но­ве за­ра­де, јер је сто­ма­то­ло­шку прак­су за­по­чео у др­жав­ној слу­жби, а по­сле на­ста­вио при­ват­но. 

– У по­чет­ку, кад су то при­ли­ке до­зво­ља­ва­ле, по­ма­га­ла сам му по не­ко­ли­ко са­ти, али кад сам на­кон три ме­се­ца до­би­ла кри­ти­ку од Не­дељ­ка, на­шег пе­тог де­те­та, да од ка­да ја ра­дим он ви­ше не­ма ни та­ту ни ма­му, то ми је био ја­сан знак где ми је ме­сто. Ни­ка­кав про­фе­си­о­нал­ни успех не мо­же да се ме­ри са њи­хо­вом ра­до­шћу кад их ис­пра­ћам у шко­лу, до­че­ку­јем, слу­шам све про­бле­ме, кад се игра­мо, па и пе­ва­мо – при­ча нео­бич­на ма­ма, ко­ја је, ка­да се са­бе­ре све до са­да, се­дам и по го­ди­на би­ла у дру­гом ста­њу. 

За Ада­мо­ви­ће је при­род­но да, та­мо где има љу­ба­ви, ко­ја под­ра­зу­ме­ва раз­у­ме­ва­ње, пра­шта­ње, ме­ђу­соб­но по­ма­га­ње, бу­де ро­ђе­но ви­ше де­це. За та­кве су­пру­жни­ке, ка­жу, де­ца су дар од Бо­га, а не те­рет, а они се, ка­ко од­ми­чу го­ди­не бра­ка, све ви­ше во­ле. У Бач­кој Па­лан­ци жи­ве у из­најм­ље­ном ста­ну и има­ју при­ват­ну сто­ма­то­ло­шку ор­ди­на­ци­ју, а по­ро­ди­ца се уве­ћа­ла за: Ђур­ђи­ју (4) Јо­ва­на (3), Са­ву (2) и Те­о­до­ра (10 ме­се­ци). За­ни­мљи­во је да су сви ро­ђе­ни у Но­вом Са­ду, а њи­хо­во ра­ђа­ње по­ма­га­ла је тет­ка, ма­ми­на се­стра Би­ља­на, ба­би­ца у „Бе­та­ни­ји”. 

Ада­мо­ви­ћи има­ју шест од­лич­них ђа­ка. Дир­љи­во је би­ло ви­де­ти ме­ђу­соб­ну па­жњу ста­ри­је де­це пре­ма мла­ђој се­стри и бра­ћи. По­ро­ди­це са мно­го де­це има­ју до­зу сре­ће, за­до­вољ­ства и уза­јам­не со­ли­дар­но­сти ко­ју дру­ги не мо­гу да раз­у­ме­ју. Ста­ри­ја де­ца по­ма­жу ро­ди­те­љи­ма ка­да тре­ба оти­ћи у про­дав­ни­цу, по­спре­ми­ти стан... Ди­ми­три­је и Јо­ва­на зна­ју при­ча­њем бај­ки да успа­ва­ју мла­ђе.

– На­сто­ји­мо да упу­ти­мо де­цу на игру у при­ро­ди, ба­вље­ње спор­том. Те­ле­ви­зор не­ма­мо, фил­мо­ве гле­да­мо пре­ко ком­пју­те­ра. Ди­ми­три­је, Ла­зар, Не­дељ­ко и Ни­ко­ла тре­ни­ра­ју рва­ње, Јо­ва­на аики­до, а Ана ка­ра­те. Сви по­сти­мо све по­сто­ве, де­ца на уљу и ри­би. Мо­гу од­го­вор­но да твр­дим да су да­ни по­ста вре­ме ка­да се нај­здра­ви­је и нај­у­ме­ре­ни­је хра­не – ис­ти­че на­ша са­го­вор­ни­ца.

Ми­ли­ја­на и Ср­ђан су ме­ђу по­ро­ди­ца­ма са мно­го де­це ко­је мо­гу при­стој­но да жи­ве од свог ра­да. Ипак, ка­жу да су ви­шеч­ла­не по­ро­ди­це пре­пу­ште­не са­ме се­би.

– Ја сам од­ра­сла са још две се­стре. На­ше ба­ке и де­ке и са јед­не и дру­ге стра­не има­ли су мно­го бра­ће и се­ста­ра, Ср­ђа­но­ва пра­ба­ба је ро­ди­ла де­се­то­ро де­це. На­ши љу­ди су за­бо­ра­ви­ли да се не­ка­да та­ко жи­ве­ло. То нам је по­мо­гло да оп­ста­не­мо као на­ци­ја – за­кљу­чу­је Ми­ли­ја­на, ко­ја пред­ла­же да мај­ке са ви­ше од че­тво­ро де­це бу­ду по­ште­ђе­не пла­ћа­ња вр­ти­ћа на ло­ка­лу, с об­зи­ром на то да их је у це­лој оп­шти­ни Бач­ка Па­лан­ка са­мо пет. Што се ти­че пла­ца с по­чет­ка при­че, и ту се ло­ме ко­пља, јер су се по­је­ди­ни по­бу­ни­ли кон­ста­ту­ју­ћи да има и си­ро­ма­шни­јих, со­ци­јал­них слу­ча­је­ва, што Ада­мо­ви­ћи сва­ка­ко ни­су.


Коментари17
62a2c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Горан
Када су људи истински побожни, тада ни Бог не заборавља на њих.
Milinkov Nenad
Slažem se sa predhodim komentarima, ali! Zar nije za ovu državu I ovo društvo sramota da dvoje akademskih građana, stručnjaka u svom poslu, I pored toliko dece, ne mogu sebi da obezbede krov nad glavom? Svakako im treba pomoći jer nisu oni krivi što su plate u zdravstvu takve kakve su!!!
Dule
Svaka cast!!! Ovo je prava vrednost, i jedino sta coveku ostaje na kraju ovozemaljskog bitisanja kao prava vrednost su deca. Mnogo smo postali samozivi i mislimo vecinom na materijalne vrednosti. Liberalni kapitalizam (koji po prirodi tezi da razbije porodicne vrednosti) nam propagira vrednosti koje vladarima sistema (a i nasih dusa) odgovaraju. Imam dvoje dece, ali mi je zadnjih godina zao sto nisam drugacije razmisljao kada je bilo vreme za to. Biolosko vreme je proslo, tako da mi je ostalo da savetujem svoju decu da u tom pravcu razmisljaju drugacije. Nazalost nasi roditelji su vecinom imali dvoje dece tako da nam nisu gradili svest o vrednostima vece porodice. Svaka cast srecna porodico jos jednom, i da vas Bog sve blagosilja i podari vam zdravlje i zadovoljstvo.
Milanka Milosevic
Predivna porodica!!! Moja svekrva je rodila devetoro dece i svi se skolovali!! I to posle drugog svetskog rata. A danasnja generacija jedno dvoje pa se cudimo sto nam svake godine izumire jedan grad!! SRECAN VAM BADNJI DAN!!!
Jasna Simonovic
Mnogo lepo...a najlepše je što oboje rade za svoju decu...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља