понедељак, 06.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 06.01.2018. у 22:00 Живојин Ракочевић
Манастир Драганац код Гњилана

Светла пећина нашег срца

Цео комплекс сакривен је у заветрини, као неко мало пристаниште (Фотографије Ж. Ракочевић)
Садашњи игуман архимандрит Иларион Лупуловић пре монашења звао се Растко, био је познати београдски глумац и музичар, а сада је предан овој светињи и људима у њеној околини суоченим с тешким проблемима

Про­хлад­но је ју­тро у шу­мо­ви­тој ува­ли, ви­со­ко у бр­ди­ма из­над Гњи­ла­на. Не­ки мла­ђи свет, углав­ном по­ро­ди­це, до­ла­зи ме­ђу зи­до­ве овог ти­хог ме­ста окру­же­ног згра­ди­ца­ма и ви­со­ким др­ве­ћем. „Не­ка Го­спод осве­тли пе­ћи­ну на­шег ср­ца”, ка­же ар­хи­ман­дрит Ила­ри­он на слу­жби у ма­на­сти­ру Дра­га­нац. Цео ком­плекс из­гле­да са­кри­вен у овој за­ве­три­ни, као не­ко ма­ло при­ста­ни­ште, као не­ка вр­ста остр­ва и збе­га, ство­ре­ног за свет ко­јем је по­треб­на за­шти­та и уте­ха. Ис­пред ула­зне ка­пи­је на­ла­зи се из­вор во­де за ко­ју на­род ве­ко­ви­ма го­во­ри ка­ко је ле­ко­ви­та, а уну­тар ма­на­стир­ске пор­те, на ка­ме­ној коц­ки, сто­ји бел­гиј­ски ов­чар и сви­ма ко­ји му при­ђу пру­жа ша­пу.

Ка­да је 1381, де­сет го­ди­на по­сле ма­рич­ког по­ра­за, кнез Ла­зар, по угле­ду на ве­ли­ке Не­ма­њи­ће, по­ди­зао сво­ју Ра­ва­ни­цу, у осни­вач­кој по­ве­љи по­ми­ње се и врх Дра­га­нац. Сам кнез Ла­зар ро­ђен је у не­по­сред­ној бли­зи­ни, у При­леп­цу, гра­ди­ћу-твр­ђа­ви, чи­ја је функ­ци­ја би­ла да бра­ни бо­га­то и раз­ви­је­но Но­во Бр­до. На­род за Дра­га­нац ве­ру­је да га је по­ди­гла кне­же­ва ћер­ка Дра­га­на па му је та­ко на­ста­ло име. Ка­да је, мно­го ве­ко­ва ка­сни­је, 1999, срп­ски на­род у Ко­сов­ском По­мо­ра­вљу ис­те­ран из гра­до­ва, од­се­чен од све­та и го­то­во пот­пу­но за­бо­ра­вљен, у ње­го­во се­ћа­ње и жи­вот вра­тио се овај ма­на­стир као остр­во спа­са и за­шти­те. Ње­го­ви пред­у­зи­мљи­ви и хра­бри ка­лу­ђе­ри, пред­во­ђе­ни игу­ма­ном Ки­ри­лом, из­ла­зе пред ко­ло­не ко­је бе­же ис­пред уби­ста­ва, па­ље­ви­на, от­ми­ца и про­го­на. Ста­ју пред њих и мно­ге за­у­ста­вља­ју да не оста­ве за­у­век свој за­ви­чај и пре­тво­ре се у из­бе­гли­це. Око че­тр­де­сет хи­ља­да Ср­ба осе­ћа да у овој ку­ћи за њих има ме­ста, да си­ро­тињ­ски ко­на­ци ко­ји ли­че на њи­хо­ве до­мо­ве мо­гу да их при­ме и бу­ду њи­хо­во уто­чи­ште.

Та­ко је би­ло и ра­ни­је. У нај­те­жим де­це­ни­ја­ма де­вет­на­е­стог ве­ка ме­шта­ни окол­них срп­ских се­ла Стра­же, Ста­ни­шо­ра, Бо­ста­на, Зе­бин­ца и оста­лих пи­са­ли су срп­ском кне­зу Ми­ха­и­лу Обре­но­ви­ћу да на раз­ва­ли­на­ма ста­ре цр­кве Све­тог кне­за Ла­за­ра по­диг­не храм. По­том је у ову пу­сти­њу сти­гло сто це­сар­ских ду­ка­та, па је ози­да­на ле­па, кру­жна ви­со­ка цр­ква и ко­на­ци у ко­је су се од­мах усе­ли­ли ђа­ци и по­че­ла са ра­дом пр­ва основ­на шко­ла.

„Ле­по ми је ов­де, увек ми по­ма­жу. Имам мно­го де­це, си­ро­ти­ња смо, син­ко. Муж ми је умро”, ка­же Љу­бин­ка Де­нић из Стра­же, ода­кле је и кре­ну­ла иде­ја да се об­но­ви Дра­га­нац. Жи­вот ње­не по­ро­ди­це про­ти­че у пот­пу­ном си­ро­ма­штву, а се­ло је без­број пу­та на­па­да­но и пљач­ка­но. До ма­на­сти­ра до­ла­зи нај­че­шће пе­шке, у ка­пе­ли сто­ји по­ред вра­та, тик по­ред фре­ске па­три­јар­ха Па­вла. Ње­го­ва ве­за­ност и бри­га за си­ро­тињ­ске цр­кве и ма­на­сти­ре ни­ка­да ни­је за­бо­ра­вље­на, бо­рио се да их са­чу­ва од ко­му­ни­стич­ких вла­сти и ал­бан­ских на­ци­о­на­ли­ста, па и Дра­га­нац, ко­ји су пре­тва­ра­ли у од­ма­ра­ли­ште, у ва­зду­шну ба­њу. Пи­сао је пи­сма, раз­го­ва­рао, жа­лио се на не­во­ље у Де­ви­чу, Хо­чи, Зо­чи­шту, Ме­то­хи­ји… У јед­ном из­ве­шта­ју Си­но­ду Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве из 1966. оце­нио је ка­ко се „про­цес хла­ђе­ња пре­ма ве­ри и цр­кви на­ста­вља” и ка­ко се ја­вља ду­хов­на и идеј­на дез­о­ри­јен­ти­са­ност, да су мла­ди из­гу­бље­ни „због двој­но­сти вас­пи­та­ња до­ма и цр­кве, с јед­не стр­не, и дру­штва и шко­ле, с дру­ге стра­не”. Пре­ци­зан и ра­зу­ман, на­по­ми­њао је да се одав­де исе­ли­ло 500 до­мо­ва са 2.500 ду­ша, али је ви­со­ким при­род­ним при­ра­шта­јем број до­ма­ћин­ства ипак по­рас­тао за 600 ку­ћа. „Нај­бо­ље је у кра­ју код Гњи­ла­на”, за­кљу­чио је та­да­шњи вла­ди­ка Па­вле, чи­је се фре­ске да­нас мо­гу ви­де­ти у Зо­чи­шту, При­луж­ју, Дра­ган­цу. Ње­го­ва оце­на и да­нас ва­жи – осло­ње­ни на ве­ру и тр­пље­ње, Ср­би Ко­сов­ског По­мо­ра­вља ус­пе­ли су да пре­жи­ве и са­чу­ва­ју се у ве­ћем бро­ју не­го у оста­лим де­ло­ви­ма Ко­со­ва и Ме­то­хи­је.

„Ка­да сам пре де­се­так го­ди­на пр­ви пут про­шао кроз ула­зну ка­пи­ју ма­на­сти­ра Дра­га­нац ре­као сам оцу Је­зе­ки­љу: ’Сла­ва Бо­гу, жи­ви­мо у Де­ча­ни­ма чи­је ле­по­те не мо­же­мо да се на­си­ти­мо; за­ми­сли да мо­раш ов­де да жи­виш’”, при­ча о свом пр­вом ути­ску са­да­шњи игу­ман ар­хи­ман­дрит Ила­ри­он Лу­пу­ло­вић. Пре мо­на­ше­ња у Ви­со­ким Дечанимa звао се Раст­ко, био је по­зна­ти бе­о­град­ски глу­мац и му­зи­чар, а са­да је пре­дан овој све­ти­њи и љу­ди­ма ко­ји у ње­ној око­ли­ни жи­ве у те­шким про­бле­ми­ма. 

„Дру­штве­на и лич­на те­ско­ба по­ма­жу нам да опит­но схва­та­мо да нам је је­ди­но Све­ти­ња бли­ска, чак и ка­да је оста­ви­мо. Цр­ква је чед­на не­ве­ста ко­ја увек оче­ку­је сва­то­ве”, при­ча ар­хи­ман­дрит Ила­ри­он. Мо­на­шку тр­пе­зу ње­го­вог де­се­то­чла­ног брат­ства при­пре­мио је отац Со­фро­ни­је, ко­ји на срп­ском са ја­ким ен­гле­ским ак­цен­том об­ја­шња­ва ка­ко је спре­мио чор­бу са ети­оп­ским за­чи­ни­ма. За сто се­да­ју го­сти, Љу­бин­ка Де­нић из Стра­же са сво­јом де­цом, ло­кал­ни на­став­ни­ци и Ива­на Ди­мић, пи­сац и дра­ма­тург, ак­ту­ел­на до­бит­ни­ца Ни­но­ве на­гра­де за ро­ман го­ди­не. Аутор­ка ро­ма­на „Ар­за­мас” ка­же да је „Дра­га­нац ма­на­стир из­ро­нио из да­ле­ке про­шло­сти кад је сред­њо­ве­ков­на Ср­би­ја би­ла ува­же­на, зна­чај­на и бо­га­та др­жа­ва и кад је би­ла си­ла ко­ја ће за­у­ста­ви­ти на­је­зду Ото­ма­на у Евро­пу. То је био са­мо је­дан од мно­гих хри­шћан­ских пра­во­слав­них цен­та­ра и цен­та­ра кул­ту­ре и обра­зо­ва­ња. Са­да је ма­ле­ни ма­на­стир са де­се­так мо­на­ха у об­но­ви, али дух је исти. То је ме­сто где се мо­ли­тва за нас љу­де уз­ди­же ка не­бу. И ту се чо­век осе­ћа до­бро­до­шло, ра­до­сно, за­гр­ље­но и за­шти­ће­но. Бар се ја та­ко осе­ћам, и за­то во­лим Дра­га­нац.” Док не­го­ду­је због ети­оп­ских за­чи­на и окре­ће се ло­кал­ном ку­пу­су, об­ја­шња­ва за­што мла­ди, по­зна­ти и ва­жни љу­ди из све­та кул­ту­ре же­ле да до­ђу ов­де: „Мо­жда је ма­на­стир си­ро­тињ­ски, али уме да на­хра­ни ду­шу, обил­но!”

Коментари1
d29da
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran Živančević
Srecan Vam Bozic i rodjenje Isusa Hrista ,svim pravoslavnim vernicima. Meni u zivotu nije bio cilj nikoga da vredjam a kamoli da hulim na Boga. Hristos se rodi za vjek vjekova Amin Boze.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља