петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:22

У повељама ктитора пише шта је чије

Аутор: Рајна Поповићпетак, 05.01.2018. у 22:00
Пећка патријаршија (Фото Анђелко Васиљевић)
Манастир Високи Дечани (Фото А. Васиљевић)

Срби су се на крају 20. века „нашли на погрешној страни историје”, како је то добро приметио и дефинисао Душан Батаковић, историчар и дипломата, па су конзерватори и рестауратори, уз своје редовне послове да одржавају нашу баштину, посебно на Косову и Метохији, добили задатак да стално подсећају шта то велико српско благо чини. И наравно, популаризују га кад год то могу.

Зато др Светлана Пејић, саветник у Републичком заводу за заштиту споменика културе у Београду, и у овом разговору не пропушта прилику да прво подсети да су сарадници Завода били врло ангажовани у реализацији изложбе „Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији – идентитет, значај, угроженост”, која је крајем 2017. била организована у Галерији Српске академије наука и уметности. Додаје и да се косовско-метохијско наслеђе богатом заводском издавачком делатношћу и публикацијама приближава јавности.

Из штампе је управо изашла научнопопуларна монографија Црква Богородице Љевишке у Призрену, приређена у одвојеним свескама на српском, енглеском и албанском језику, а у план за ову 2018. годину, као посебно издање, ушла је књига посвећена православној катедралној цркви Светог Николе у Новом Брду.

Светлана Пејић је написала око 80 студија и монографија из области српске средњовековне и поствизантијске баштине. Зато је и питамо како би се могла описати српска културна баштина на Косову на почетку 2018. године и шта је најстарије што тамо имамо.

– Од старина, од краја 13. века, Пећка патријаршија је средиште аутокефалне српске цркве. Комплекс је своју физиономију формирао постепено, од средине 13. до четврте деценије 14. столећа, да би и у наредним вековима српски патријарси ангажовано радили на очувању и обнови свог трона у Пећи. Призренска црква Богородице Љевишке и Грачаница су, као епископске катедре, доживеле темељну обнову у доба краља Милутина и сматрају се ремек-делима стваралаштва палеолошког стила у области зидног сликарства (Љевишка), односно архитектуре (Грачаница). Црква дечанског манастира, гробна задужбина краља Стефана Уроша Трећег, подигнута у јединственом рашком стилском споју ентеријера условљеног православним обредом и фасада у најбољој западној, романо-готичкој традицији, вековима је место ходочашћа због поклоњења реликвији – моштима Светог Краља. Све су те вредности препознате као универзалне када су ова четири споменика уписана у Листу светске баштине Унеска – истиче Светлана Пејић.

Фото лична архива
Светлана Пејић: До 1999. године кретала сам се углавном несметано, после доласка међународних снага на Косово и Метохију искључиво с војном пратњом, а сада је кретање могуће, али су у великој мери изгубљене ингеренције за рад на заштити

Али, осим ових антологијских цивилизацијских остварења, а упркос силним разарањима кроз историју и у савремено доба, мноштво светиња сведочи о високим дометима српског стваралаштва у овим пределима, додаје историчарка уметности из Завода, наводећи манастир Бањску са гробном црквом краља Милутина, властелинске задужбине у Будисавцима, Липљану или Црколезу, богомоље до данас претекле у урбаним целинама, какве су у Призрену цркве Светог Николе (Тутића), Светог Спаса (Владојевића) или Светог Ђорђа (Руновића), све подигнуте током 14. века, или девички манастир отшелника Јоаникија, заснован непосредно пред пад под Турке.

– Ни у доба османске владавине нису посустајали напори православног живља да изгради и украси своје парохијске цркве, па је у омаленој Средачкој жупи на обронцима Шар-планине, на пример, сачувано чак седам бисера сакралног стварања у 16. и 17. веку. Упркос учесталим страдањима, и на крају 2017. године, територија Косова и Метохије премрежена је очуваним сведочанствима старе српске монументалне уметности – напомиње Светлана Пејић.

Када се то зна, онда је јасно да Рашко-призренској епархији није лако да се избори са албанским „чуварима” нашег културног блага, јер су заправо монаси и монахиње најбољи чувари много тога вредног што имамо тамо.

– Наше монашке заједнице показују изузетну жилавост засновану на уверењу да се само чувањем „живе ватре” на огњишту може обезбедити континуитет, па тиме и одржање светиња. Права парадигма у том смислу је манастир Девич код Србице, до темеља разаран и обнављан чак три пута у последњих сто година. Осим монаштва, сличне принципе негује и свештенство Српске православне цркве које се стара о обновљеним црквама, на пример у Приштини, призренској Богородици Љевишкој или у већим српским заједницама у Великој Хочи и у околини Грачанице. У сарадњи са службом заштите сви они настоје не само да се на црквама благовремено предупреде штете изазване влагом од прокишњавања, на пример, као у цркви Светог Николе у Приштини, него и да се стара здања савремено и ваљано презентују, рецимо спољним осветљењем у Љевишкој, Липљану, увек у интересу очувања баштине – каже наша саговорница.

Кад је реч о томе где је највише манастира и зидног сликарства сачувано, а где су остале рушевине, она најпре подсећа да је Декларација о независности Косова из 2008, која је одмах наишла на подршку великог дела међународне заједнице, унела низ промена и у могућности деловања српске службе заштите на очувању баштине.

– У односу на силину агресије, каква је исказана минирањем и потпуном девастацијом низа непокретних културних добара српске провенијенције непосредно након окончања НАТО агресије 1999. и још једном, у мартовском погрому 2004, сличних атака више није било. Целине уништене до темеља – као манастир Долац, цркве из 14. века у Мушутишту и Речанима, или оне из 16–17. века у Кијеву, Млечанима, Чабићу, сада су згаришта, гомиле грађевинских остатака зараслих у коров. О санацији пак, где је она била могућа, старала се међународна заједница како средствима, тако и стручним кадром, што се најочитије испољило у Призрену, где су обновљене саборна црква Светог Ђорђа и зграда Богословије aли и саниран оштећени живопис у Богородици Љевишкој и у цркви Светог Ђорђа Руновића – помиње она конкретне примере.

Њени боравци на Косову и Метохији почели су још осамдесетих година прошлог века када је завршавала студије и наставили се након запослења у Републичком заводу. Стицала је искуство током теренског истраживања српске сакралне баштине из доба турске владавине, иначе њој најизазовнијег посла.

– До ратних збивања 1999. кретала сам се углавном несметано, а лични доживљај нелагодности потискивала сам свешћу о ограничености свог боравка у тим условима. Много теже су ми падали разговори са српским сеоским становништвом. За њих је моја појава представљала могућност да се пожале на односе са суседима – од промене водотока за наводњавање повртњака, до забране испаше стоке – све с надом да ћу моћи да им некако помогнем. Непосредно после доласка међународних снага на Косово и Метохију кретали смо се искључиво с војном пратњом према унапред утврђеном итинереру и у краткотрајном обиласку споменичког наслеђа. Сада је кретање могуће, али су у великој мери изгубљене ингеренције за рад на заштити – напомиње она.

Шта су аргументи којима Светлана Пејић и њене колеге бране наше културно благо, посебно на међународним скуповима где буде историчара уметности и конзерватора који затварају очи пред чињеницом да су Немањићи оставили оно што Албанци потражују сада „као своје”?

– За иоле образованог човека је доказивање српског порекла наслеђа заправо излишно. Искорачивши из фонда непокретних културних добара, навела бих овде можда најпотпунију, поткрепу хрисовуљом, оснивачком повељом којом ктитор економски осигурава своју задужбину дарујући јој властелинство и у њему поименце наводећи сва села с њиховим становништвом. Такви правни документи сачувани су за Бањску и призренске Свете арханђеле, три хрисовуље издате су Дечанима, а грачаничка је чак фреско-техником преписана на зиду. Као историјски извори првога реда, осим несумњиве конфесионалне припадности побројаних житеља, повеље су подједнако значајне за проучавање топографије и историјске географије, као и са аспеката старог српског језика и писма – каже историчарка уметности из Завода, тврдећи да нема спорова међу научницима о пореклу баштине и да су у кризним ситуацијама агресије и погрома инострани стручњаци у својим срединама подизали свест о значају српског наслеђа у косовско-метохијским областима и пружали нам сваковрсну подршку. Ипак, додаје, упливи политике у науку су евидентни.

– Кратовски златар Георгије, пострадао од Турака у Софији почетком 16. века, сликан је у српској средини непосредно после успостављања култа. Једна од лепих представа налази се у припрати Пећке патријаршије и дело је радионице сликара Андреје и Лонгина, коју је патријарх Макарије (Соколовић) ангажовао 1565. да живопише обновљено здање. Снимак лика Светог Георгија Новог колегијално сам послала истраживачу из иностранства, који се том темом бави на ширем балканском простору. У публикацији је уз илустрацију коректно наведено да је реч о Светом Георгију Новом из припрате Пећке патријаршије, да је снимак из фото-фонда Републичког завода, али је као просторна одредница наведено Косово, а не Србија. Тек ме је то освестило – аутор живи у држави која је признала независност Косову – наводи Светлана Пејић један од таквих примера.


Коментари24
0be46
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tito k-tito-r
@ Momo II. U Trst su umarsirale Angleske divizije nakon povlacenja Nemaca a Italija je davno kapitulirala. Nista vam ne verujemo nakon sto je izdajnicka JNA pobegla u Srbiju i ostavila Srpski narod na milost i nemilost paravojnim formacijama Slovenije i Hrvatske vatrogascima, pcelarima, i civilnoj zastiti i tako sramno prekrsila zakletvu i izgubila dravu, komunisticku, totalitarnu, diktatorsku, propalu Jugoslaviju.
Перица
Задржали смо звезду пар година предуго уместо да смо је први склонили. То је та погрешна страна историје!
Valsimot
Молим да ми се напише о ком је БНајатовићу реч. Хвала!
Момо
Били смо на правој страни и у Првом и у Другом светском рату, а и у недавном грађанском рату. Друга је ствар што нас је то коштало много живота. И Енглези и Французи су били у два светска рата на правој страни, али су на крају одлучивали о будућности света, иако их је у оба рата страдало мање од Срба. Шта је требало да радимо у грађанском рату да би Другосрбијанци били задовољни? Да усташама подметнемо вратове као 1941. године? Да НАТО пакт дочекамо на КиМ на црвеном тепиху, уз хлеб и со и да онда ове две области Старе Србије предамо Шиптарима? Време нам све више показује да би сврставање на Клинтон-Олбрајт-Кларкову, да ли и Батаковићеву, страну било погрешно.
Titoktitor
Pa u poveljama ktitora pise da je i Trst nas.
милутин
Интересантно да су 1953. организовали и велике демонстрације у Београду "Трст је наш" и подигли монументалну Газиместанску кулу, која је и данас симбол "Српског Косова". Исти они који су 1945. објединили највећи део албанских територија у Југославији и као аутономну област припојили српској држави. Те територије су иначе, после потискивања Турака, 1912. биле подељене између српске и црногорске државе, а за време Краљевине Југославије је насељено више црногорских него српских колониста.
Препоручујем 4
Момо 2
Није тачно, то не пише ни у једној повељи. Чињеница је пак да су скоро у исто време, док су у уличним демонстрацијама Београђани викали "Трст је наш", Тито, Кардељ и њихови послушници водили бесрамне разговоре о укључењу Косова и Метохије у Албанију. К`о да им је бабо оставио те српске територије у наслеђе. И још о Трсту. Овај град, који је потраживан да припадне Југославији јер му је залеђе словеначко (а Дубровнику је српско) је ослободила IV југословенска армија. На челу ове Армије су били Срби: Петар Драпшин, командант (Војвођанин), Бошко Шиљеговић, политички комесар (из Босанске крајине) и Павле Јакшић, начелник Штаба (са Кордуна). Јединице ове Армије су умарширале у Трст 1. маја 1945. Пре тога су ослободиле Истру, која је припала Хрватској и мањим делом Словенији. Данас се ове две некада братске републике, а данас државе, гложе око истарског мора.
Препоручујем 18

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља