субота, 17.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:54

После женидбе човек и нема аутобиографије

Овим ре­чи­ма је сво­ју „Ауто­би­о­гра­фи­ју” за­вр­шио Бра­ни­слав Ну­шић ко­ји је био ду­хо­вит ка­ко у де­ли­ма, та­ко и у при­ват­ном жи­во­ту: кад се же­нио тра­жио је од иза­бра­ни­це да му до­зво­ли да за­др­жи ма­кар је­дан по­рок – пи­ће, же­не или коц­ку
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинсубота, 06.01.2018. у 10:00
Бранислав Нушић са супругом у ложи Народног позоришта (Фотодокументација „Политике”)
Нушић са Жанком Стокић (Фотодокументација „Политике”)

„Мој ху­мор иза­зи­ва­ју­ћи смех на усна­ма убла­жа­ва су­ро­вост жи­во­та”, го­во­рио је сво­је­вре­ме­но Бра­ни­слав Ну­шић (8. ок­то­бар 1864 – 19. ја­ну­ар 1938), драм­ски пи­сац, при­по­ве­дач, но­ви­нар, ди­пло­ма­та... На Бо­го­ја­вље­ње, 19. ја­ну­а­ра 2018. на­вр­ша­ва се 80 го­ди­на од ка­да је слав­ни  ко­ме­ди­о­граф са овог све­та оти­шао у бе­смрт­ност за­хва­љу­ју­ћи сво­јим де­ли­ма „Сум­њи­во ли­це” , „На­род­ни по­сла­ник”, „Ожа­ло­шће­на по­ро­ди­ца”, „Власт”…  

Ну­шић ни­је био са­мо ду­хо­вит у сво­јим де­ли­ма већ и у при­ват­ном жи­во­ту. Знао је, бе­ле­же хро­ни­ча­ри, да се на­ша­ли ка­ко на свој, та­ко и ра­чун по­ли­ти­ча­ра, са­вре­ме­ни­ка на аутен­ти­чан, свој­ствен на­чин. 

При­ча­ло се да је још као де­те био не­ми­ран у шко­ли.

Та­ко је на ча­су срп­ског је­зи­ка ка­да су об­ра­ђи­ва­ли по­сло­ви­це био не­ста­шан и ни­је слу­шао шта про­фе­сор го­во­ри. За ка­зну про­зван је да ка­же при­мер не­ке по­сло­ви­це. „Ко­ли­ко бу­да­ла пи­та ни сто па­мет­них не мо­гу да му од­го­во­ре”, као из то­па од­го­во­рио је мла­ди Ну­шић. Про­фе­сор се осе­тио про­зва­ним, па је тра­жио да ка­же још је­дан при­мер. „Па­мет­ном је до­вољ­на реч”, од­го­во­рио је Ну­шић. Раз­љу­ће­ни про­фе­сор од­ла­зе­ћи по упра­ви­те­ља шко­ле, још јед­ном му се обра­тио: „Да те чу­јем са­да, Ну­ши­ћу.” „Не­сре­ћа ни­ка­да не до­ла­зи са­ма”, мир­но је при­ме­тио уче­ник...

Као мла­дић Ну­шић је био за­љу­бљен у ле­пу де­вој­ку са Топ­чи­дер­ског бр­да: Ми­ли­цу Тер­зи­ба­шић. Ка­да се Ми­ли­ца раз­бо­ле­ла, он за­мо­ли свог дру­га ле­ка­ра да је пре­гле­да и ле­чи, али ју је док­тор не са­мо из­ле­чио, не­го и за­вео. Ми­ли­ца и док­тор су се вен­ча­ли, а Ну­шић је ја­ко па­тио. Ипак, до­био је при­ли­ку и да им се осве­ти ка­да је по­зван да у „Град­ској ка­фа­ни” одр­жи пре­да­ва­ње о љу­ба­ви. У пр­вом ре­ду се­де­ли су Ми­ли­ца Тер­зи­ба­шић и њен су­пруг, а Ну­шић је пре­да­ва­ње по­чео ре­чи­ма: „Шта је то љу­бав? То је тра­гич­на при­ча у ко­јој из­ве­сна го­спо­ђи­ца во­ли јед­ног, а уда се за дру­го­га”, по­сле че­га је мла­ди брач­ни пар на­гло на­пу­стио са­лу. 

А ка­да је Бра­ни­слав Ну­шић про­сио Да­рин­ку Ђор­ђе­вић, кон­зу­ло­ву ћер­ку, по­ста­вио јој је услов: же­ни­ће се, али да му до­зво­ли да за­др­жи ма­кар је­дан по­рок – пи­ће, же­не или коц­ку. Му­дра Да­рин­ка раз­ми­шља­ла је та­да: ако би иза­бра­ла коц­ку, оти­шла би ку­ћа, ако би ода­бра­ла пи­ће, из ку­ће оде и здра­вље. Нај­бо­ље је, по­ми­сли­ла је Да­рин­ка, да га пу­сти да ју­ри же­не. Ка­да је Да­рин­ка пот­пи­са­ла да је са­гла­сна са тим, вен­ча­ли су се у ма­на­сти­ру код Би­то­ља, а Бра­ни­слав Ну­шић је сво­ју „Ауто­би­о­гра­фи­ју” за­вр­шио ре­чи­ма: „По­сле же­нид­бе чо­век и не­ма ауто­би­о­гра­фи­је.” 

Шу­шка­ло је и да је тај­но па­тио и био за­љу­бљен у глу­ми­цу Жан­ку Сто­кић, иако ту љу­бав ни­ка­да ни­је при­знао, али се зна да је за њу пи­сао „Го­спо­ђу ми­ни­стар­ку”. Тим по­во­дом на­ста­ла је анег­до­та из глу­мач­ких ку­ло­а­ра да је у то вре­ме у Са­ра­је­ву уни­штио фрак но­се­ћи Жан­ки ће­ва­пе са Ба­шчар­ши­је пред са­му пре­ми­је­ру. Жан­ки Сто­кић су се при­је­ли ће­ва­пи, а Ну­шић јед­но­став­но ни­је мо­гао а да јој не ис­пу­ни би­ло ко­ју же­љу. 

Ну­шић и „По­ли­ти­ка” 
Овај не­у­мор­ни јав­ни рад­ник, бри­љант­ни бе­сед­ник и за­кле­ти ро­до­љуб, то­ком бо­га­те и плод­не ка­ри­је­ре ра­дио је на ви­ше „фрон­то­ва”. Та­ко је ви­ше од три де­це­ни­је Бра­ни­слав Ну­шић био и стал­ни са­рад­ник „По­ли­ти­ке”, од­но­сно ви­ше од са­рад­ни­ка: је­дан је од уте­ме­љи­ва­ча „По­ли­ти­ке” бу­ду­ћи да се у ре­дак­ци­ји по­ја­вио све­га не­ко­ли­ко ме­се­ци по­сле по­кре­та­ња но­ви­на и вр­ло бр­зо по­стао но­ви­нар и уред­ник, об­ја­вив­ши на сто­ти­не тек­сто­ва, при­ча, при­по­ве­да­ка, бе­ле­жа­ка.  Вла­ди­слав Риб­ни­кар, осни­вач и вла­сник „По­ли­ти­ке”, пред­ло­жио је у то вре­ме да Ну­шић ство­ри „сво­ју” ру­бри­ку, а да те­ма­ти­ка бу­де сво­је­вр­сни си­же из жи­во­та у пре­сто­ни­ци, па се та­ко ро­ди­ла и чу­ве­на ру­бри­ка „Из бе­о­град­ског жи­во­та” – ко­ју је уре­ђи­вао и за ко­ју је тек­сто­ве пи­сао под псе­у­до­ни­мом Бен Аки­ба.

Сво­је­вре­ме­но је по­ку­шао и на ко­њу да уђе у та­да­шње Ми­ни­стар­ство ино­стра­них по­сло­ва у вре­ме де­мон­стра­ци­ја због оку­па­ци­је Бо­сне и Хер­це­го­ви­не. Скуп­штин­ски пор­тир за­мо­лио га је да се ма­не та­квог по­сла, али је Ну­шић имао спре­ман од­го­вор: „Мо­ре, пу­сти Јо­во, ни­је ово ни пр­ви ни по­след­њи коњ ко­ји ула­зи у ми­ни­стар­ство.”

По­зна­ти ко­ме­ди­о­граф је, ка­ко је об­ја­снио у јед­ном ин­тер­вјуу, сва­ко сво­је де­ло пи­сао у тр­ку. Та­ко је „Свет” на­пи­сао за 27, „Пут око све­та” за 16 да­на, а „На­род­ног по­сла­ни­ка” за два ме­се­ца.  Ипак, ре­корд је по­сти­гао са тра­ге­ди­јом „Ха­џи-Ло­ја”, па је у сре­ду уве­че у де­вет са­ти, у до­ба анек­си­о­не кри­зе, дру­штво у ка­фа­ни кон­ста­то­ва­ло да би би­ло до­бро да се од­мах на­пи­ше јед­но де­ло. Ко­мад је од де­вет уве­че до три са­та ују­тро био го­тов, а од се­дам до де­сет са­ти на­ред­ног ју­тра уло­ге су би­ле и по­де­ље­не. У че­твр­так по­сле под­не је би­ла пр­ва про­ба, а у су­бо­ту пре­ми­је­ра у На­род­ном по­зо­ри­шту. 

Би­ра­ју­ћи ру­ко­пи­се ко­је ће по­не­ти пре­ко Ал­ба­ни­је, Ну­шић спа­ку­је и „Сум­њи­во ли­це”. Ипак, у При­шти­ни, ода­кле се ишло пе­ши­це пре­ма При­зре­ну, си­лом при­ли­ка мо­рао је да сма­њи пр­тљаг па је не­ке ру­ко­пи­се оста­вио, ме­ђу њи­ма и овај ко­мад. „Иди бе­до. Ни­сам био ка­дар пре­не­ти те пре­ко Ал­ба­ни­је”, за­пи­сао је та­да Ну­шић. Пла­ше­ћи се вла­сти 35 го­ди­на ни­ко ни­је хтео или смео да овај ко­мад по­ста­ви у по­зо­ри­шту. Кра­јем 1918. го­ди­не, по­сле про­бо­ја Со­лун­ског фрон­та, Ну­шић се вра­тио у Ско­пље и са­знао да су не­ки ње­го­ви ру­ко­пи­си за­па­ље­ни, али да су они ко­је је оста­вио у При­шти­ни ипак „пре­жи­ве­ли”.

Уз све то био је и па­си­о­ни­ра­ни ко­лек­ци­о­нар ка­ри­ка­ту­ра. Ње­го­ва ћер­ка Мар­ги­та Ги­та Пре­дић Ну­шић по­кло­ни­ла је Му­зе­ју гра­да Бе­о­гра­да ко­лек­ци­ју од сто­ти­нак ка­ри­ка­ту­ра ко­је је Ну­шић за жи­во­та са­ку­пио. Зна­ча­јан до­при­нос дао је и срп­ској фо­то­гра­фи­ји. Ну­шић је уче­ство­вао у Пр­вој из­ло­жби фо­то-ама­те­ра у Бе­о­гра­ду, али је об­ја­вљи­вао и ра­до­ве на те­му фо­то­гра­фи­је у Ср­би­ји, а три сво­је пу­то­пи­сне књи­ге илу­стро­вао је фо­то­гра­фи­ја­ма ко­је је сам ура­дио. 

Ма­ње је по­зна­то да је био и ениг­ма­та. Са­ра­ђи­вао је са бе­о­град­ским ли­стом „Срп­че” у ко­јем су об­ја­вље­не две ње­го­ве за­го­нет­ке: „Ко­ји су јун­ци и по име­ну и по ју­на­штву јед­на­ки?” (Ми­лош Оби­лић и Ми­лош Обре­но­вић) и „За ко­ју ре­ку ве­ле да ни­је це­ла? (ре­ка По).

Са­вре­ме­ни­ци су за­бе­ле­жи­ли и да Ну­шић ни­ка­да ни­је пре­жа­лио си­на је­дин­ца ко­ји је по­ги­нуо 1915. го­ди­не. Стра­хи­ња Бан бо­рио се у Скоп­ском ђач­ком ба­та­љо­ну, по­зна­ти­јем као 1.300 ка­пла­ра, а у пи­сми­ма ко­је је слао оцу и ве­ре­ни­ци пред­о­се­тио је свој тра­гич­ни крај. Ду­го по­сле ње­го­ве смр­ти Бра­ни­слав Ну­шић ни­је пи­сао ко­ме­ди­је, а сво­ју ту­гу и бол ове­ко­ве­чио је ро­ма­ну у „Де­вет­сто­пет­на­е­ста, тра­ге­ди­ја јед­ног на­ро­да”.


Коментари3
ea936
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Raca Milosavljevic
... hvala za lep tekst o Nusicu ... mnoge recenice i misli Nusiceve kao da se danas dogadjaju ...
Jovan Milanovic
Bolje da je trazio makar jedan obrok (vidi sliku).
Marko
Kao na primer - sendvič.
Препоручујем 16

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља