четвртак, 18.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:03

О, тврђаво, ја сам те изградио, а ти ми узимаш живот

Поставком на отвореном публици представљено дело Николе Доксата који је реконструисао калемегданску тврђаву, а касније и погубљен у њеној близини
Аутор: Мирјана Сретеновићнедеља, 07.01.2018. у 18:00
Посетиоци могу упознати мање знан период београдске историје 18. века (Фото А. Васиљевић)

Бе­о­град­ска твр­ђа­ва, Му­зеј гра­да и Би­бли­о­те­ка гра­да Бе­о­гра­да при­ре­ди­ли су на ка­ле­мег­дан­ском ше­та­ли­шту из­ло­жбу „Бе­о­град цар­ског ге­не­ра­ла и слав­ног ин­же­ње­ра, ба­ро­на Док­са­та де Мо­ре­за”. Аутор­ски тим, би­бли­о­те­кар са­вет­ник Љу­би­ца Ћо­ро­вић и ви­ши ку­стос Вла­ди­мир То­мић, пред­ста­ви­ли су пу­бли­ци је­дан ма­ње по­знат пе­ри­од бе­о­град­ске исто­ри­је 18. ве­ка, до­ку­мен­то­ван из­бо­ром гра­ви­ра из збир­ке Му­зе­ја гра­да. 

Ни­ко­лу Док­са­та сма­тра­ју пр­вим бе­о­град­ским урба­ни­стом. Он је са­гра­дио нај­ста­ри­ју са­чу­ва­ну згра­ду у Бе­о­гра­ду, у ули­ци Ца­ра Ду­ша­на 10 на Дор­ћо­лу чи­ја је град­ња тра­ја­ла од 1724. до 1727. Био је пу­ков­ник аустриј­ске цар­ске вој­ске ка­да му је као но­вом ше­фу Упра­ве за град­њу Бе­о­град­ске твр­ђа­ве по­ве­ре­на из­ра­да но­вог, до та­да нај­ам­би­ци­о­зни­јег пр­о­јек­та ре­кон­струк­ци­је твр­ђа­ве (1723). Да­нас јед­на ули­ца на Зве­зда­ри но­си ње­го­во име.

„Ула­ском у са­став пр­о­ши­ре­ног Хаб­збур­шког цар­ства 1717. го­ди­не, Бе­о­град по­ста­је глав­но по­гра­нич­но утвр­ђе­ње, али и око­сни­ца за да­ље ра­то­ве пр­о­тив Тур­ске на Бал­ка­ну. За­те­че­на ори­јен­тал­на ва­рош са за­ста­ре­лим утвр­ђе­њем ни­је за­до­во­ља­ва­ла ве­ли­ке пла­но­ве Двор­ског рат­ног са­ве­та у Бе­чу. Иде­ал европ­ског ба­рок­ног гра­да под­ра­зу­ме­вао је оп­се­жну ре­кон­струк­ци­ју твр­ђа­ве, али и план­ску из­град­њу чи­та­ве ва­ро­ши. По­сао ре­кон­струк­ци­је Бе­о­град­ске твр­ђа­ве по­ве­рен је ба­ро­ну Ни­ко­ли Док­са­ту де Мо­ре­зу, та­лен­то­ва­ном ин­же­ње­риј­ском пу­ков­ни­ку. Ра­до­ви су за­по­че­ти у ју­ну 1723, а за­вр­ше­ни у ју­лу 1736. го­ди­не”, на­во­де ауто­ри из­ло­жбе. 

У из­во­ри­ма сто­ји да је Ни­ко­ла Док­сат, ро­ђен 1682. у швај­цар­ском кан­то­ну Берн, као ин­же­ње­риј­ски офи­цир уче­ство­вао у Ра­ту за шпан­ско на­сле­ђе у Флан­дри­ји (1702–1714), хаб­збур­шко-осман­ском ра­ту у По­ду­на­вљу (1716–1718), где је те­шко ра­њен у оп­са­ди Те­ми­шва­ра –де­сно ко­ле­но му је ра­ње­но, ле­во ра­ме смр­ска­но, а ле­ви кук те­шко на­стра­дао; а ра­њен је био и у ра­ту на Си­ци­ли­ји (1717–1720). 

Ме­ђу ста­рим и рет­ким књи­га­ма Би­бли­о­те­ке гра­да Бе­о­гра­да на­ла­зи се и књи­жи­ца штам­па­на 1757. го­ди­не на не­мач­ком је­зи­ку „Жи­вот цар­ског ге­не­ра­ла и слав­ног ин­же­ње­ра, го­спо­ди­на ба­ро­на Док­са­та де Мо­ре­за, по­гу­бље­ног 20. мар­та 1738. у Бе­о­гра­ду, уз опис по­је­ди­них де­ша­ва­ња у та­да­шњем ра­ту пр­о­тив Ту­ра­ка”, не­по­зна­тог ауто­ра, ко­ју је пре­вео Ми­ло­рад Со­фро­ни­је­вић. 

У овој књи­зи се на­во­ди дa је Док­сат по ца­ре­вом по­себ­ном на­ре­ђе­њу мо­рао да пре­гле­да утвр­ђе­ња у Бе­чу и де­ло­ви­ма кра­ље­ви­не Ма­ђар­ске и да их по свом на­хо­ђе­њу по­бољ­ша. Сва­ко ко би ње­го­ве ски­це и јед­ном ви­део, мо­рао је би­ти за­ди­вљен њи­хо­вом пре­ци­зно­шћу. 

Док­сат је имао и за­да­так да од тур­ске на­је­зде бра­ни ни­шку твр­ђа­ву. Твр­ђа­ва је има­ла не­зна­тан бр­ој људ­ства и му­ни­ци­је у од­но­су на ви­ше пу­та бр­ој­ни­ју тур­ску вој­ску, па је Док­сат од­лу­чио да је, уз по­год­бу, пре­да без бор­бе. Ус­пео је да убе­ди Тур­ке да ће бит­ка и за њих би­ти те­шка и из­деј­ство­вао је мир­но по­вла­че­ње из Ни­ша, без фор­мал­не пре­да­је, што је до­жи­вље­но као ка­пи­ту­ла­ци­ја без бор­бе и из­да­ја. С дру­ге стра­не, по­ми­ње се да је твр­ђа­ву пре­дао пре­ма из­ри­чи­том на­ре­ђе­њу… На­кон све­га, јед­ни су га сма­тра­ли хе­ро­јем јер је спа­сао вој­ску, а дру­ги ку­ка­ви­цом. Пред вој­ним су­дом у Бе­о­гра­ду осу­ђен је на смрт од­се­ца­њем гла­ве и по­гу­бљен у зо­ру 20. мар­та 1738, на­до­мак утвр­ђе­ња ко­је је сам по­ди­гао. Смрт­на пре­су­да је иза­зва­ла кри­ти­ке али свих се­дам­де­се­так мол­би за по­ми­ло­ва­ње су од­би­је­не. Аутор књи­ге за­кљу­чу­је: „Кад би сви ко­ман­дан­ти по­сле ка­пи­ту­ла­ци­је гу­би­ли гла­ве, ко би по­же­лео или хтео да при­хва­ти част да ко­ман­ду­је…”

Оста­ло је за­пи­са­но да је то­ком ве­че­ри пред по­гу­бље­ње Мо­рез јео и пио као и обич­но и чи­та­ве но­ћи мир­но спа­вао. Та окол­ност уве­ри­ла је са­вре­ме­ни­ке да ни­је по­сту­пио из зле на­ме­ре, јер ис­ку­ство по­твр­ђу­је да мно­го­стру­ки пре­ступ­ник не мо­же због гри­же са­ве­сти да та­ко опу­ште­но и без­бри­жно спа­ва. Ују­тро је тра­жио чај и по­мо­лио се. По­сил­ни му је ста­вио по­вез пре­ко очи­ју а џе­лат за­дао уда­рац и тек из тре­ћег пу­та га по­гу­био. Док је још во­ђен на гу­би­ли­ште, вој­ни­ци­ма ко­је је спа­сао у Ни­шу, овај ге­не­рал је ре­као: „Збо­гом, при­ја­те­љи мо­ји, ви бар зна­те за­што уми­рем! А ње­го­ве по­след­ње ре­чи су: „О, твр­ђа­во, ја сам те из­гра­дио, а ти ми узи­маш жи­вот!”

Док­са­тов до­при­нос су под­зем­ни пр­о­ла­зи у твр­ђа­ву, а ле­ген­де ка­жу да је ње­го­вим по­гу­бље­њем у ства­ри тре­ба­ло да се при­кри­је тач­на ло­ка­ци­ја тај­них пр­о­ла­за ко­ји су во­ди­ли у твр­ђа­ву и иза ње. Кру­жи­ла је и при­ча да је ње­го­ва имо­ви­на из­но­си­ла 200.000 фо­рин­ти и да је због то­га на­кнад­но окри­вљен и за ко­ри­сто­љу­бље. Го­во­ри­ло се, ме­ђу­тим, и да је иза ње­га оста­ла са­мо ку­ћа на­до­мак твр­ђа­ве ко­ја је пр­о­да­та да би се на­ми­ри­ли ду­го­ви ко­је је ге­не­рал на­пра­вио ка­да ју је ку­пио, као и да је је­ди­ну лич­ну имо­ви­ну – злат­ну дуг­мад за ко­шу­љу, по­кло­нио чу­ва­ру у там­ни­ци пред од­ла­зак на смак­ну­ће.


Коментари1
ff0cd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Željko Vuk
Nigde nije zabeleženo da je Doksat sagradio kuću u Dušanovoj 10. Malo je neozbiljno da neko pomisli da je ovaj čovek pored svih obaveza na obnovi raznih osvojenih utvrđenja imao vremena da zida porodične kuće.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља