субота, 16.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:50

Концем „исписује” Мирослављево јеванђеље за будуће генерације

Биљана Ећимовић Баркуза већ три године везе најзначајнији споменик српске писмености. – До сада је извезла 18 страница, а има их 362, а за завршетак биће јој потребно петнаестак година
Аутор: Бранка Васиљевићпетак, 05.01.2018. у 22:00
Пре везења све је исцртано на платну, слова су и по величини и по изгледу верна оригиналним, као и странице, постигнута је и црвенкаста боја листова коју има јеванђеље исписано на пергаменту (Фо­тографије Не­бој­ша Мар­ја­но­вић)
Биљана Ећимовић Баркуза: „Моје јеванђеље ће сигурно бити велико, већ ових 18 страница када се сложе једна на другу високе су неколико центиметара. Замислила сам да корице буду дрвене, пресвучене кожом и оивичене сребрним украсима”

Нит, по нит, сло­во по сло­во, стр­пљи­во већ тре­ћу го­ди­ну Би­ља­на Ећи­мо­вић Бар­ку­за се­ди над ђер­ђе­фом и ве­зе. Ње­не ве­ште ру­ке оста­вља­ју за бу­ду­ће ге­не­ра­ци­је је­дан нео­би­чан  траг – ве­зе­но Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље, нај­зна­чај­ни­ји спо­ме­ник срп­ске пи­сме­но­сти. Док пре­да­но, гле­да­ју­ћи кроз лу­пу, кон­цем „ис­пи­су­је” стра­ни­це је­ван­ђе­ља, Би­ља­на не осе­ћа ни те­рет, ни бол.

– Се­дим и ве­зем по де­вет са­ти днев­но, али ме ни­шта не бо­ли, ни ру­ке, ни ле­ђа. Је­ди­но сам мо­ра­ла да про­ме­ним на­о­ча­ре. До са­да сам из­ве­зла 18 стра­ни­ца Ми­ро­сла­вље­вог је­ван­ђе­ља, а има их 362. За је­дан ред тре­ба ми око сат и по, та­ко да у то­ку пре­по­дне­ва за­вр­шим три ре­да. Вре­ме за из­ра­ду та­ко­зва­них за­ста­ви­ца и сло­ва ко­ји су на по­чет­ку по­гла­вља не ра­чу­нам. Имам на­ме­ру да за­вр­шим све стра­ни­це, али ће ми за то, пре­ма про­це­ни, би­ти по­треб­но 15 го­ди­на, због то­га мо­рам да по­жу­рим, јер имам 67 – при­ча уз осмех Би­ља­на. 

Ње­но Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље до де­та­ља је вер­но ори­ги­на­лу. А ка­ко и не би би­ло ка­да се она за овај по­ду­хват не­све­сно при­пре­ма­ла цео жи­вот. 

– Има­ла сам 21 го­ди­ну ка­да сам оти­шла на ле­то­ва­ње у Грч­ку, где сам се оду­ше­ви­ла њи­хо­вим де­ли­ма ис­пи­са­ним ка­ли­гра­фи­јом. По­сле тих пет­на­е­стак да­на про­бу­ди­ла ми се же­ља да то са­вла­дам па сам пу­на са­мо­по­у­зда­ња оти­шла у грч­ку ам­ба­са­ду у Бе­о­гра­ду и тра­жи­ла да учим грч­ки је­зик. У ам­ба­са­ди су би­ли љу­ба­зни па су ме упу­ти­ли у Со­лун у њи­хов сту­дент­ски град где сам три го­ди­не учи­ла грч­ки, а са­вла­да­ла и ка­ли­гра­фи­ју. А он­да сам по­же­ле­ла да упо­знам на­шу ка­ли­гра­фи­ју и за­вр­ши­ла сам тај курс – при­ча Ећи­мо­вић Бар­ку­за.

Нај­вред­ни­ји ћи­ри­лич­ни ру­ко­пис на ли­сти „Пам­ће­ње све­та”
Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље нај­ста­ри­ји је и нај­вред­ни­ји са­чу­ва­ни срп­ски ћи­ри­лич­ни ру­ко­пис. На­ста­ло је осам­де­се­тих го­ди­на 12. ве­ка по на­руџ­би­ни хум­ског кне­за Ми­ро­сла­ва, бра­та Сте­фа­на Не­ма­ње. Нај­ве­ро­ват­ни­је да је би­ло на­ме­ње­но епи­скоп­ској цр­кви Све­тог Пе­тра и Па­вла у Би­је­лом По­љу, за­ду­жби­ни кне­за Ми­ро­сла­ва. Је­ван­ђе­ље је ак­том На­род­не скуп­шти­не 1979. го­ди­не про­гла­ше­но за кул­тур­но до­бро од из­у­зет­ног зна­ча­ја. У ју­ну 2005. упи­са­но је у Уне­ско­ву ли­сту „Пам­ће­ње све­та”. Ори­ги­нал је­ван­ђе­ља чу­ва се у На­род­ном му­зе­ју у Бе­о­гра­ду. 

Жи­вот је ка­сни­је од­вео на дру­гу стра­ну. Ду­го го­ди­на ра­ди­ла је као еко­но­ми­ста у бан­ци, а он­да је оста­ла без стал­ног по­сла. Ни­је кло­ну­ла ду­хом. Свој хо­би – ве­зе­ње, штри­ка­ње и хе­кла­ње пре­тво­ри­ла је у за­ни­ма­ње, по­че­ла је да ра­ди као ре­ста­у­ра­тор но­шњи у ан­сам­блу „Ко­ло”.

У то вре­ме упо­зна­ла је Ал­ки­са Раф­ти­са, ди­рек­то­ра на­ци­о­нал­ног ан­сам­бла Грч­ке. 

– У Ати­ни сам 2002. го­ди­не про­ве­ла ме­сец да­на, где сам ре­ста­у­ри­ра­ла њи­хо­ве грч­ке но­шње, а за­тим ми је Раф­тис пред­ло­жио да бу­дем члан екс­пе­ра­та у Уне­ску. Та­ко сам по­ста­ла Уне­сков струч­њак за ре­ста­у­ра­ци­ју – ка­же Би­ља­на.

Ве­зла је и оде­ћу за ре­ви­ју Ве­ри­це Ра­ко­че­вић ка­да је ова кре­а­тор­ка осво­ји­ла мод­ну пи­сту у Ри­му.

– По­сле ове ре­ви­је по­же­ле­ла сам да оста­вим не­ки траг, не­што што ће до­ка­за­ти да сам би­ла на овом све­ту. Од­лу­чи­ла сам да из­ве­зем Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље. Ре­кли сам се­би: се­ди и ве­зи. Плат­но и иглу у ру­ке узе­ла сам 14. ја­ну­а­ра 2015. го­ди­не и не ис­пу­штам их. Би­ло где да идем но­сим их са со­бом – при­ча Ећи­мо­вић Бар­ку­за.

Го­ди­ну да­на де­таљ­но је про­у­ча­ва­ла Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље, а по­је­ди­не де­ло­ве уве­ли­ча­ва­ла ка­ко би при­ка­за­ла сва­ки де­таљ. Пре ве­зе­ња све је ис­цр­та­но на плат­ну, сло­ва су и по ве­ли­чи­ни и по из­гле­ду вер­на ори­ги­нал­ним, и ве­ли­чи­на стра­ни­це је ори­ги­нал­на, по­стиг­ну­та је и цр­вен­ка­ста бо­ја ли­сто­ва ко­ју је­ван­ђе­ље ис­пи­са­но на пер­га­мен­ту има.

– Же­лим да га, ка­да ура­дим, по­ша­љем на Хи­лан­дар. Има­ла сам на­ме­ру да одем до Со­лу­на у пред­став­ни­штво Хи­лан­да­ра, да их оба­ве­стим шта ра­дим, па да не­ко ка­да ја то за­вр­шим до­ђе са­мо до оба­ле и пре­у­зме је­ван­ђе­ље. Због то­га сам пре две го­ди­не от­пу­то­ва­ла до Ста­вро­са, од­но­сно Ура­но­по­ли­са, по­след­њег ме­ста где жен­ска но­га пре Све­те го­ре сме да кро­чи. Ту је јед­на ма­ла лу­ка ода­кле ис­пло­вља­ва бро­дић ко­ји иде пре­ма Све­тој го­ри. Ишла сам да ви­дим где ће мо­је је­ван­ђе­ље оти­ћи. Ве­руј­те да ми је та­да ср­це за­и­гра­ло – ка­же Ећи­мо­вић Бар­ку­за. Али, њен све­ште­ник из Цр­кве Све­тог Мар­ка има дру­га­чи­ји пред­лог. 

– Он сма­тра да би тре­ба­ло да не­ко до­ђе са ма­гар­цем по је­ван­ђе­ље, да се оно ста­ви на са­мар, као што је то био слу­чај ка­да се ико­на пре­све­те Бо­го­ро­ди­це Тро­је­ру­чи­це за вре­ме тур­ских осва­ја­ња кре­та­ла ка Хи­лан­да­ру. Ка­ко год, ва­жно је да га ура­дим и да оно сво­је ме­сто на­ђе на Хи­лан­да­ру – из­ри­чи­та је Би­ља­на. 

Већ је сту­пи­ла у кон­такт са чо­ве­ком из Со­лу­на ко­ји се ба­ви ко­ри­че­њем је­ван­ђе­ља. 

– Обе­ћао је да ће оно што ура­дим уко­ри­чи­ти. Не­ће то би­ти ни­ма­ло лак по­сао јер ће мо­је је­ван­ђе­ље си­гур­но би­ти ве­ли­ко, већ ових 18 стра­ни­ца ка­да се сло­же јед­на на дру­гу ви­со­ке су не­ко­ли­ко цен­ти­ме­та­ра, а тек ко­ли­ко ће би­ти ви­со­ке 362 стра­не! За­ми­сли­ла сам да ко­ри­це мог је­ван­ђе­ља бу­ду др­ве­не, пре­сву­че­не ко­жом и оиви­че­не сре­бр­ним укра­си­ма – на­по­ми­ње.

Би­ља­на све ра­ди са­ма, ни­ко јој не по­ма­же, ни фи­зич­ки ни ма­те­ри­јал­но.

– Са­ма све фи­нан­си­рам од сво­је пен­зи­је. Ко­ли­ко нов­ца имам, то­ли­ко ма­те­ри­ја­ла ку­пим. Ко­нац на­ба­вљам у Грч­кој, а све ра­дим до пер­фек­ци­је. Уко­ли­ко по­гре­шим, од­мах се вра­ћам на­зад и па­рам. Ра­дим на си­ро­вом ла­не­ном плат­ну, ве­зем са две ни­ти по­ли­е­стер кон­ца за ши­ве­ње ко­је се не­ће оште­ти­ти ка­да се пре­кло­пе стра­ни­це. Ка­да је реч о је­ван­ђе­љу, ми­сли­ла сам о све­му. Мо­жда је ово мо­је је­ван­ђе­ље ко­пи­ја, али ми­слим да је на не­ки на­чин ори­ги­нал – сма­тра Би­ља­на.

„Обла­чи” лут­ке у но­шње Бал­ка­на

Би­ља­на Ећи­мо­вић Бар­ку­за не ве­зе са­мо је­ван­ђе­ље. До са­да је из­ве­зла не­ко­ли­ко стра­ни­ца је­ван­ђе­ли­ста­ра дру­гих цр­ка­ва. Ме­ђу њи­ма је и онај на арап­ском пи­сму ко­ји при­па­да Коптској пра­во­слав­ној цр­кви.  

Ура­ди­ла је и ре­пли­ку сли­ке Вла­ди­ми­ра Во­зње­цо­ва „Вен­ча­ње ца­ра Ни­ко­ла­ја и Алек­сан­дре”. На ве­зу се ви­ди све до нај­ма­њих де­та­ља, па се уз по­моћ лу­пе мо­же про­чи­та­ти и шта је цар­ски пар јео на свад­бе­ном руч­ку. На ме­ни­ју су би­ли су боршч, ри­ба, са­ла­те...

Ећи­мо­ви­ће­ва се ба­ви из­ра­дом на­род­них но­шњи са Бал­ка­на, до са­да је „обу­кла” два­де­се­так лу­та­ка. Тре­нут­но ра­ди хр­ват­ску на­род­ну но­шњу. Би­ља­на уста­је  у по­ла шест ују­тро, а ле­же око по­но­ћи. Иде на курс за обу­ку ком­пју­те­ра, али учи и да сви­ра гај­де. 


Коментари4
ae730
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milica
Divan clanak, o divnoj osobi. Uvek se ispunim nadom da u ovom sivilu ima ljudi poput doticne gospodje, iz kojih isijava unutrasnje svetlo.
Osman Delić
Morao sam napisati nešto, jer gledajući gospođu Ećimović ne može se a ne osjetiti posebna, nadljudska strpljivost, a upravo je ta osobina po meni glavna odlika pravog, iskrenog i nepatvoreng vjernika. Strpljiv čovjek ne reaguje burno i ne donosi brzo odluke i zbog toga želim da uspije. Nadam se da ćemo za petnaestak godina svjedočiti konačnom rezultatu. Naravno da ovom prilikom svim iskrenim, poštenim i strpljivim Srbima želim čestitati Božić.
Joca
Molicemo se za zdravlje gospodje Biljane! Ovakvi ljudi su retki, koji imaju toliko strpljenja. Ako zavrsi ovaj poduhvat siguran sam da ce uci u istoriju srpskog naroda i nece biti zaboravljena!
Gabrijela S.
Lepo je imati ovakav cilj. Puno zdravlja i zelim vam da zavrsite uspesno svoj rad.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља