„Није постидно, зато што смо тек данас довршили овај рад, јер за то смо време створили лепу нашу домовину”, рекао је председник парламента Стеван Ћирић у дугачком политичком говору на свечаности освећења нове зграде Народне скупштине у недељу, 18. октобра 1936. године. Домовина о којој је реч је, наравно, Краљевина Југославија, а нова зграда парламента грађена је близу тридесет година због тога што су радници силом прилика постајали ратници: остављали су „чекић на страну” и узимали „друго оруђе, чекао их је нови посао: требало је изградити народу велику отаџбину”.
Прошле године навршено је 110 година од постављања камена темељца за ово здање, чија је изградња, као и (пре)намена, својеврсно сведочанство бурног 20. века на простору држава чији је Београд био главни град. Прво Србије, а онда краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Здање је завршено као зграда народног представништва краљевине Југославије, за време Другог светског рата у њему је била окупациона цивилна управа за Србију, а после је служило као највиши дом ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ.
Описан је пун круг и после сто година враћена је првобитној намени – да буде српска Народна скупштина. Србија је поново постала самостална држава 5. јуна 2006, а 3. јула ова зграда постаје и званично Дом Народне скупштине Србије. Седнице скупштине су коначно из зграде у Краља Милана пресељене у овај дом 2009. године, када је парламенту председавао Оливер Дулић.
Приче о њеном дугом грађењу, о томе како је, кроз ратове, немаштину, уједињења и разједињења, пратила судбину народа и држава којима је била намењена, стручне и лаичке, налазе се у разним монографијама, литератури, на порталима, у медијима. Али, мање су познати детаљи о којима је „Политика” тада писала. У броју 1.296, из августа 1907. године у извештају о полагању темеља за „дом Народног Представништва”, наводи да „кроз окићене београдске улице иду многи грађани и сељаци на Батал-џамију”, локацију наспрам дворског парка где је давно пре тога била исламска богомоља која је напуштена, односно „батаљена”... Претходно је у Саборној цркви била свечана служба којој су присуствовали краљ Петар, престолонаследник Ђорђе, краљевић Александар, принцеза Јелена и принц Павле, сви министри, државни саветници, народни посланици...
После говора митрополита Димитрија, краљ је на Батал-џамији сребрном мистријом обложио камен цементом, па је онда прочитао повељу написану на пергаменту, ставио то у једну металну кутију и то положио у камен темељац. „Два Маћедонца у народном оделу метнули су помоћу полуга поврх тога још један камен. Краљ је тада сребрним чекићем три пута ударио по камену темељцу и тиме је церемонија била свршена”, писао је извештач „Политике”. Свечаност је почела у 10.30, када су почели да долазе чланови дипломатског кора, а окончана је у 11.45 сати.
Шта је писало на краљевом пергаменту налазимо у „Политици”: „За владе Краља Петра Првог, када се поврати слога између Круне и Народа у Краљевини Србији, удари Краљ темељ Дому Народне Скупштине, у присуству своје деце и у присуству Митрополита Србије Димитрија, председника владе и свих министара, народних посланика, државних великодостојника, војних старешина, војске и многобројног народа 27 августа 1907 године од рођења Христова, у Београду. Петар.” На пергаменту у темељу скупштине су исписана и имена митрополита Димитрија, председника Министарског савета и министра иностраних дела Николе Пашића, министра војног и краљевог почасног ађутанта генерала Радомира Путника, министра финансија Лазара Пачуа, као и министара просвете и црквених дела, народне привреде, грађевина, правде, унутрашњих дела. На крају је име архитекте Јована Илкића.
За локацију нове скупштине одабрано је место у чијој је близини 30. новембра 1830. године одржана Велика народна скупштина, на којој је прочитан хатишериф турског султана о правима Срба и књазу Милошу потврђено право наследног кнеза. Спорадично се спекулисало и да су на том месту спаљене мошти Светог Саве.
Здање је завршено 1936, а исте године, 20. октобра, у њој је одржано прво скупштинско заседање. Свечаност освећења нове зграде, одржана два дана раније, указује на сличне проблеме наше земље, без обзира на деценије које су протекле. У извештају са тог догађаја, „Политика” преноси и говор министра грађевина Кожула, који је говорио у име владе: „Ми смо завршили зграду која је почињана, грађена, рушена и преправљана. Зграду коју ниједна влада ни пре ни после Ослобођења није могла да заврши. Ми смо извели све оно што пре нас нису смели ни да почну. Ми смо, упркос свима сметњама, упркос страшним пророчанствима, упркос створеној вери да ова зграда не може и неће бити никада завршена, јер не да ђаво ил’ не да Бог, ми смо је – влада г. др. Милана Стојадиновића – завршили за неколико месеци. И то је остварење једног југословенског сна – да југословенски народ има свој Парламент”.
У овом извештају читамо и да су три тадашња народна посланика били у скупштини и 1907, да су присуствовали свечаности на Батал-џамији, а да је на тој свечаности певао хор којим је дириговао Мокрањац. Архитекта Пера Ј. Поповић је у „Политици” од 18. октобра 1936. писао о историјату здања и подсетио како је у Срба било нестално место Народне скупштине: „Од првог састанка њеног под Карађорђем, у јесен 1804 у Остружници, па до последње скупштине у Нишу 1915 и у иностранству за време Светског рата на Крфу...”.
Говорећи о етапној градњи нове скупштине, Поповић каже да је зграда „замишљена велика, а Србија мала и сиромашна”, да је „камени сокл” (за темеље) израђен од рипањског гранита и да је представљао до тада у Србији највећи каменарски рад... Пише и да је зграда због прекида у радовима пропадала па поправљана, да су се планови зграде мењали, мењали су се и материјали за градњу, али да је посао ипак завршен „добро и солидно”. „Њен је распоред прост и јасан и највише личи на Бечки парламент”, оценио је архитекта Поповић и навео да је вредност зграде око сто милиона динара, од којих је пре рата утрошено око два милиона, а остатак после рата.
Сачувано више од 600 светиљки Николаја Краснова
– Пројекат за изградњу Дома народног представништва првобитно је, 1892. године, поверен српском архитекти из Беча Константину А. Јовановићу, али је изградња одложена.
– Градња је почела према пројекту Јована Илкића из 1901. године. Илкић је умро у заробљеништву 1917. године, а 1920, уз одлуку о наставку радова на изградњи Скупштине, пројекат је поверен његовом сину и сараднику Павлу Илкићу. Радови су трајали до 1926. године.
– Чувени руски архитекта Никола Краснов био је главни пројектант у следећој фази градње, која је започета 1934. године, после смрти краља Александра. Комплетан ентеријер дело је Краснова, као и декоративна ограда, чији су саставни део биле и две стражаре са стилизованим фењерима на врху. До данас је сачувано више од 600 комада оригиналних светиљки, чији је аутор Краснов.
– Скулптура Играли се коњи врани, постављена уз главно степениште 1938. године, директно је наручена од Томе Росандића.
– Ограда се налазила око скупштинског здања до 1956. године, када је употребљена за украшавање виле „Биљана” на Охриду и ограду око „Белог двора” на Дедињу.
– У овој згради је 1945. одржано Треће заседање АВНОЈ-а, након чега је формирана Привремена Народна скупштина Демократске Федеративне Југославије.
–Због значаја своје функције, везаности за историјске догађаје и архитектонских и уметничких вредности, зграда Скупштине је 1984. године проглашена за споменик културе.
– На зидовима Скупштине налази се двадесет фресака које су, током 1937. године, урадили проверени мајстори декоративног сликарства и угледни уметници, одабрани на конкурсу расписаном претходне године.
– Збирка слика је обухватала 156 дела од којих је, 5. октобра 2000. године, 60 украдено или у пожару уништено, међу њима и врло драгоцена дела Аралице, Добровића, Коњовића, Лубарде, Маканеца, Милосављевића, Милуновића...