„Ни­је по­стид­но, за­то што смо тек да­нас до­вр­ши­ли овај рад, јер за то смо вре­ме ство­ри­ли ле­пу на­шу до­мо­ви­ну”, ре­као је пред­сед­ник пар­ла­мен­та Сте­ван Ћи­рић у ду­гач­ком по­ли­тич­ком го­во­ру на све­ча­но­сти осве­ће­ња но­ве згра­де На­род­не скуп­шти­не у не­де­љу, 18. ок­то­бра 1936. го­ди­не. До­мо­ви­на о ко­јој је реч је, на­рав­но, Кра­ље­ви­на Ју­го­сла­ви­ја, а но­ва згра­да пар­ла­мен­та гра­ђе­на је бли­зу три­де­сет го­ди­на због то­га што су рад­ни­ци си­лом при­ли­ка по­ста­ја­ли рат­ни­ци: оста­вља­ли су „че­кић на стра­ну” и узи­ма­ли „дру­го ору­ђе, че­као их је но­ви по­сао: тре­ба­ло је из­гра­ди­ти на­ро­ду ве­ли­ку отаџ­би­ну”. 

Про­шле го­ди­не на­вр­ше­но је 110 го­ди­на од по­ста­вља­ња ка­ме­на те­мељ­ца за ово зда­ње, чи­ја је из­град­ња, као и (пре)на­ме­на, сво­је­вр­сно све­до­чан­ство бур­ног 20. ве­ка на про­сто­ру др­жа­ва чи­ји је Бе­о­град био глав­ни град. Пр­во Ср­би­је, а он­да кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца. Зда­ње је за­вр­ше­но као згра­да на­род­ног пред­став­ни­штва кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је, за вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та у ње­му је би­ла оку­па­ци­о­на ци­вил­на упра­ва за Ср­би­ју, а по­сле је слу­жи­ло као нај­ви­ши дом ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ.

Опи­сан је пун круг и по­сле сто го­ди­на вра­ће­на је пр­во­бит­ној на­ме­ни – да бу­де срп­ска На­род­на скуп­шти­на. Ср­би­ја је по­но­во по­ста­ла са­мо­стал­на др­жа­ва 5. ју­на 2006, а 3. ју­ла ова згра­да по­ста­је и зва­нич­но Дом На­род­не скуп­шти­не Ср­би­је. Сед­ни­це скуп­шти­не су ко­нач­но из згра­де у Кра­ља Ми­ла­на пре­се­ље­не у овај дом 2009. го­ди­не, ка­да је пар­ла­мен­ту пред­се­да­вао Оли­вер Ду­лић.

При­че о ње­ном ду­гом гра­ђе­њу, о то­ме ка­ко је, кроз ра­то­ве, не­ма­шти­ну, ује­ди­ње­ња и раз­је­ди­ње­ња, пра­ти­ла суд­би­ну на­ро­да и др­жа­ва ко­ји­ма је би­ла на­ме­ње­на, струч­не и ла­ич­ке, на­ла­зе се у ра­зним мо­но­гра­фи­ја­ма, ли­те­ра­ту­ри, на пор­та­ли­ма, у ме­ди­ји­ма. Али, ма­ње су по­зна­ти де­та­љи о ко­ји­ма је „По­ли­ти­ка” та­да пи­са­ла. У бро­ју 1.296, из ав­гу­ста 1907. го­ди­не у из­ве­шта­ју о по­ла­га­њу те­ме­ља за „дом На­род­ног Пред­став­ни­штва”, на­во­ди да „кроз оки­ће­не бе­о­град­ске ули­це иду мно­ги гра­ђа­ни и се­ља­ци на Ба­тал-џа­ми­ју”, ло­ка­ци­ју на­спрам двор­ског пар­ка где је дав­но пре то­га би­ла ислам­ска бо­го­мо­ља ко­ја је на­пу­ште­на, од­но­сно „ба­та­ље­на”... Прет­ход­но је у Са­бор­ној цр­кви би­ла све­ча­на слу­жба ко­јој су при­су­ство­ва­ли краљ Пе­тар, пре­сто­ло­на­след­ник Ђор­ђе, кра­ље­вић Алек­сан­дар, прин­це­за Је­ле­на и принц Па­вле, сви ми­ни­стри, др­жав­ни са­вет­ни­ци, на­род­ни по­сла­ни­ци...

По­сле го­во­ра ми­тро­по­ли­та Ди­ми­три­ја, краљ је на Ба­тал-џа­ми­ји сре­бр­ном ми­стри­јом об­ло­жио ка­мен це­мен­том, па је он­да про­чи­тао по­ве­љу на­пи­са­ну на пер­га­мен­ту, ста­вио то у јед­ну ме­тал­ну ку­ти­ју и то по­ло­жио у ка­мен те­ме­љац. „Два Ма­ће­дон­ца у на­род­ном оде­лу мет­ну­ли су по­мо­ћу по­лу­га по­врх то­га још је­дан ка­мен. Краљ је та­да сре­бр­ним че­ки­ћем три пу­та уда­рио по ка­ме­ну те­мељ­цу и ти­ме је це­ре­мо­ни­ја би­ла свр­ше­на”, пи­сао је из­ве­штач „По­ли­ти­ке”. Све­ча­ност је по­че­ла у 10.30, ка­да су по­че­ли да до­ла­зе чла­но­ви ди­пло­мат­ског ко­ра, а окон­ча­на је у 11.45 са­ти.

Шта је пи­са­ло на кра­ље­вом пер­га­мен­ту на­ла­зи­мо у „По­ли­ти­ци”: „За вла­де Кра­ља Пе­тра Пр­вог, ка­да се по­вра­ти сло­га из­ме­ђу Кру­не и На­ро­да у Кра­ље­ви­ни Ср­би­ји, уда­ри Краљ те­мељ До­му На­род­не Скуп­шти­не, у при­су­ству сво­је де­це и у при­су­ству Ми­тро­по­ли­та Ср­би­је Ди­ми­три­ја, пред­сед­ни­ка вла­де и свих ми­ни­ста­ра, на­род­них по­сла­ни­ка, др­жав­них ве­ли­ко­до­стој­ни­ка, вој­них ста­ре­ши­на, вој­ске и мно­го­број­ног на­ро­да 27 ав­гу­ста 1907 го­ди­не од ро­ђе­ња Хри­сто­ва, у Бе­о­гра­ду. Пе­тар.” На пер­га­мен­ту у те­ме­љу скуп­шти­не су ис­пи­са­на и име­на ми­тро­по­ли­та Ди­ми­три­ја, пред­сед­ни­ка Ми­ни­стар­ског са­ве­та и ми­ни­стра ино­стра­них де­ла Ни­ко­ле Па­ши­ћа, ми­ни­стра вој­ног и кра­ље­вог по­ча­сног ађу­тан­та ге­не­ра­ла Ра­до­ми­ра Пут­ни­ка, ми­ни­стра фи­нан­си­ја Ла­за­ра Па­чуа, као и ми­ни­ста­ра про­све­те и цр­кве­них де­ла, на­род­не при­вре­де, гра­ђе­ви­на, прав­де, уну­тра­шњих де­ла. На кра­ју је име ар­хи­тек­те Јо­ва­на Ил­ки­ћа.

За ло­ка­ци­ју но­ве скуп­шти­не ода­бра­но је ме­сто у чи­јој је бли­зи­ни 30. но­вем­бра 1830. го­ди­не одр­жа­на Ве­ли­ка на­род­на скуп­шти­на, на ко­јој је про­чи­тан ха­ти­ше­риф тур­ског сул­та­на о пра­ви­ма Ср­ба и кња­зу Ми­ло­шу по­твр­ђе­но пра­во на­след­ног кне­за. Спо­ра­дич­но се спе­ку­ли­са­ло и да су на том ме­сту спа­ље­не мо­шти Све­тог Са­ве.

Зда­ње је за­вр­ше­но 1936, а исте го­ди­не, 20. ок­то­бра, у њој је одр­жа­но пр­во скуп­штин­ско за­се­да­ње. Све­ча­ност осве­ће­ња но­ве згра­де, одр­жа­на два да­на ра­ни­је, ука­зу­је на слич­не про­бле­ме на­ше зе­мље, без об­зи­ра на де­це­ни­је ко­је су про­те­кле. У из­ве­шта­ју са тог до­га­ђа­ја, „По­ли­ти­ка” пре­но­си и го­вор ми­ни­стра гра­ђе­ви­на Ко­жу­ла, ко­ји је го­во­рио у име вла­де: „Ми смо за­вр­ши­ли згра­ду ко­ја је по­чи­ња­на, гра­ђе­на, ру­ше­на и пре­пра­вља­на. Згра­ду ко­ју ни­јед­на вла­да ни пре ни по­сле Осло­бо­ђе­ња ни­је мо­гла да за­вр­ши. Ми смо из­ве­ли све оно што пре нас ни­су сме­ли ни да поч­ну. Ми смо, упр­кос сви­ма смет­ња­ма, упр­кос стра­шним про­ро­чан­стви­ма, упр­кос ство­ре­ној ве­ри да ова згра­да не мо­же и не­ће би­ти ни­ка­да за­вр­ше­на, јер не да ђа­во ил’ не да Бог, ми смо је – вла­да г. др. Ми­ла­на Сто­ја­ди­но­ви­ћа – за­вр­ши­ли за не­ко­ли­ко ме­се­ци. И то је оства­ре­ње јед­ног ју­го­сло­вен­ског сна – да ју­го­сло­вен­ски на­род има свој Пар­ла­мент”.

У овом из­ве­шта­ју чи­та­мо и да су три та­да­шња на­род­на по­сла­ни­ка би­ли у скуп­шти­ни и 1907, да су при­су­ство­ва­ли све­ча­но­сти на Ба­тал-џа­ми­ји, а да је на тој све­ча­но­сти пе­вао хор ко­јим је ди­ри­го­вао Мо­кра­њац. Ар­хи­тек­та Пе­ра Ј. По­по­вић је у „По­ли­ти­ци” од 18. ок­то­бра 1936. пи­сао о исто­ри­ја­ту зда­ња и под­се­тио ка­ко је у Ср­ба би­ло не­стал­но ме­сто На­род­не скуп­шти­не: „Од пр­вог са­стан­ка ње­ног под Ка­ра­ђор­ђем, у је­сен 1804 у Остру­жни­ци, па до по­след­ње скуп­шти­не у Ни­шу 1915 и у ино­стран­ству за вре­ме Свет­ског ра­та на Кр­фу...”.

Го­во­ре­ћи о етап­ној град­њи но­ве скуп­шти­не, По­по­вић ка­же да је згра­да „за­ми­шље­на ве­ли­ка, а Ср­би­ја ма­ла и си­ро­ма­шна”, да је „ка­ме­ни сокл” (за те­ме­ље) из­ра­ђен од ри­пањ­ског гра­ни­та и да је пред­ста­вљао до та­да у Ср­би­ји нај­ве­ћи ка­ме­нар­ски рад... Пи­ше и да је згра­да због пре­ки­да у ра­до­ви­ма про­па­да­ла па по­пра­вља­на, да су се пла­но­ви згра­де ме­ња­ли, ме­ња­ли су се и ма­те­ри­ја­ли за град­њу, али да је по­сао ипак за­вр­шен „до­бро и со­лид­но”. „Њен је рас­по­ред прост и ја­сан и нај­ви­ше ли­чи на Беч­ки пар­ла­мент”, оце­нио је ар­хи­тек­та По­по­вић и на­вео да је вред­ност згра­де око сто ми­ли­о­на ди­на­ра, од ко­јих је пре ра­та утро­ше­но око два ми­ли­о­на, а оста­так по­сле ра­та.

Са­чу­ва­но ви­ше од 600 све­тиљ­ки Ни­ко­ла­ја Кра­сно­ва

– Про­је­кат за из­град­њу До­ма на­род­ног пред­став­ни­штва пр­во­бит­но је, 1892. го­ди­не, по­ве­рен срп­ском ар­хи­тек­ти из Бе­ча Кон­стан­ти­ну А. Јо­ва­но­ви­ћу, али је из­град­ња од­ло­же­на. 

– Град­ња је по­че­ла пре­ма про­јек­ту Јо­ва­на Ил­ки­ћа из 1901. го­ди­не. Ил­кић је умро у за­ро­бље­ни­штву 1917. го­ди­не, а 1920, уз од­лу­ку о на­став­ку ра­до­ва на из­град­њи Скуп­шти­не, про­је­кат је по­ве­рен ње­го­вом си­ну и са­рад­ни­ку Па­влу Ил­ки­ћу. Ра­до­ви су тра­ја­ли до 1926. го­ди­не.

– Чу­ве­ни ру­ски ар­хи­тек­та Ни­ко­ла Кра­снов био је глав­ни про­јек­тант у сле­де­ћој фа­зи град­ње, ко­ја је за­по­че­та 1934. го­ди­не, по­сле смр­ти кра­ља Алек­сан­дра. Ком­пле­тан ен­те­ри­јер де­ло је Кра­сно­ва, као и де­ко­ра­тив­на огра­да, чи­ји су са­став­ни део би­ле и две стра­жа­ре са сти­ли­зо­ва­ним фе­ње­ри­ма на вр­ху. До да­нас је са­чу­ва­но ви­ше од 600 ко­ма­да ори­ги­нал­них све­тиљ­ки, чи­ји је аутор Кра­снов.

– Скулп­ту­ра Игра­ли се ко­њи вра­ни, по­ста­вље­на уз глав­но сте­пе­ни­ште 1938. го­ди­не, ди­рект­но је на­ру­че­на од То­ме Ро­сан­ди­ћа.

– Огра­да се на­ла­зи­ла око скуп­штин­ског зда­ња до 1956. го­ди­не, ка­да је упо­тре­бље­на за укра­ша­ва­ње ви­ле „Би­ља­на” на Охри­ду и огра­ду око „Бе­лог дво­ра” на Де­ди­њу.

– У овој згра­ди је 1945. одр­жа­но Тре­ће за­се­да­ње АВ­НОЈ-а, на­кон че­га је фор­ми­ра­на При­вре­ме­на На­род­на скуп­шти­на Де­мо­крат­ске Фе­де­ра­тив­не Ју­го­сла­ви­је.

 –Због зна­ча­ја сво­је функ­ци­је, ве­за­но­сти за исто­риј­ске до­га­ђа­је и ар­хи­тек­тон­ских и умет­нич­ких вред­но­сти, згра­да Скуп­шти­не је 1984. го­ди­не про­гла­ше­на за спо­ме­ник кул­ту­ре. 

– На зи­до­ви­ма Скуп­шти­не на­ла­зи се два­де­сет фре­са­ка ко­је су, то­ком 1937. го­ди­не, ура­ди­ли про­ве­ре­ни мај­сто­ри де­ко­ра­тив­ног сли­кар­ства и углед­ни умет­ни­ци, ода­бра­ни на кон­кур­су рас­пи­са­ном прет­ход­не го­ди­не.

– Збир­ка сли­ка је об­у­хва­та­ла 156 де­ла од ко­јих је, 5. ок­то­бра 2000. го­ди­не, 60 укра­де­но или у по­жа­ру уни­ште­но, ме­ђу њи­ма и вр­ло дра­го­це­на де­ла Ара­ли­це, До­бро­ви­ћа, Ко­њо­ви­ћа, Лу­бар­де, Ма­ка­не­ца, Ми­ло­са­вље­ви­ћа, Ми­лу­но­ви­ћа...