уторак, 12.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:40
ВЕЛИКЕ АДВОКАТСКЕ ОДБРАНЕ

Железничар је био будан

Милан Петровић није спавао на дужности, али није чуо парну пиштаљку и није крив за судар возова, доказао је адвокат др Михајло Аћимовић
Аутор: Александра Петровићнедеља, 07.01.2018. у 22:00
(Фото Википедија)

Железничка станица у Раљи. Ноћ. Воз број 150 стоји пред улазним сигналом. Из даљине се чују дробилице оближње фабрике цемента. Парну пиштаљку воза нико не чује.

Станици се приближава воз број 152 и удара у воз број 150. Било је то 17. августа 1956. године, у 3 сата и 43 минута.

Судар теретних возова је изазвао вишемилионску материјалну штету и срећа је да људских жртава није било.

Железничар Милан Петровић оптужен је за тешко дело против опште сигурности. Тужилац каже да Милан није смео да спава на радном месту и да је као улазни блокар железничке станице Раља морао чути парну пиштаљку воза.

Адвокат Михајло Аћимовић доказао је пред Окружним судом у Београду за срез Младеновац да Милан Петровић није спавао. И не само то. Аћимовић је у судници прецизно реконструисао сваки минут ноћне смене у блокарској кућици и сваки километар кретања воза. Дочарао је судијама звуке парне пиштаљке.

„Свакоме, па и оном ко најсавесније обавља свој посао, може се десити да понешто не чује. То може да се деси и блокару у улазној станичној скретничкој кућици. Оптужени није спавао на дужности нити је у било чему крив што није чуо парну пиштаљку”, рекао је адвокат.

Миланова жена је сведочила да се он пре одласка на посао добро наспавао и да је на дужност отишао свеж и одморан. То што оптужени није чуо парну пиштаљку, не представља никакав доказ да је он спавао, тврдио је адвокат.

„Захваљујући тачном рачунању на минуте, које се чини на железници, доказано је да је Милан Петровић био будан. Он није могао час да спава час да се буди. Отправник возова затекао га је будног 50 минута иза поноћи. У 2.10 отправник му је телефоном јавио да ће воз каснити 20 минута, а такође су се чули телефоном у 3.25. Све је записано и у уредном блокарском дневнику. У 3.35 Милан је такође био будан јер је тада возу 150 дао знак за улаз у станицу. То потврђује и диспечер”, рекао је Аћимовић пред судом.

Надзорник пруге из Раље и двојица блокара из друге смене потврдили су да се сигнал слабо чује у блокарској кућици. Особље воза 150 сведочило је да је воз давао мало сигнала.

„Кочничар Ћирић каже да је сигнал дат два пута. Особље воза 152, као и пролазници дуж пруге, уопште нису чули сигнале воза број 150. Ни отправник није чуо сигнал, а из исказа вештака Милановића види се да се између блокарске кућице оптуженог и места где је стајао воз налазе кривина и усек и да је растојање између улазног сигнала и блока 350 метара, уместо да буде 100 метара, колико је прописано на равном терену”, говорио је адвокат.

Оближња фабрика цемента у Раљи упутила је суду писмо из којег се види да су у критично време радиле њене дробилице које се јако чују у блоку и због чега није владала ноћна тишина.

„Те августовске ноћи је било хладно. Прозори и врата на кућици били су затворени, а иза кућице је лампистерај, па чишћење лампи и скретница такође изазива буку која отежава ослушкивање. Зато се не може тврдити да блокар може чути улазни сигнал воза” говорио је бранилац.

Предложио је суду да изрекне ослобађајућу пресуду.

„Наводну Петровићеву несавесност у служби побија, другови судије, и чињеница што се он током протеклих десет година службовања на железници показао као врло добар службеник, такву карактеристику су му надлежни издали и она вам је прочитана. Оптужени је млад, озбиљан човек, отац двоје малолетне деце, који издржава и жену и болесну мајку. Одговорност према породици уздржавала би га од несавесног вршења железничке службе”, рекао је адвокат на крају.

Окружни суд у Београду је 22. децембра 1956. године ослободио Милана Петровића од оптужбе. Пресуду је потврдио и Врховни суд Србије.     

Професор судске психологије

Адвокат др Михајло Аћимовић (1926, Земун – 1991. Београд) био је полиглота и универзитетски професор, а многи данашњи правници још памте његове уџбенике „Основи судске психологије” и „Психологија злочина и суђења”. Адвокатуром се бавио од 1953. до 1969. године, када постаје професор криминологије на Правном факултету у Нишу, да би 1979. био изабран за редовног професора Правног факултета у Београду, за предмет судска психологија, где остаје до смрти.

Био је и председник Удружења за кривично право и криминологију Србије и члан редакције „Југословенска ревија за криминологију и кривично право”. Његова завршна реч у случају судара возова у Раљи објављена је у књизи „Велике адвокатске одбране” нишког адвоката Оливера Ињца.


Коментари0
82ac0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Хроника /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља