четвртак, 18.01.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:47

Костић преводио „Пандекте” за Свеучилиште у Загребу

Српски песник добио је од хрватског бана четири хиљаде форинти за превод чувеног уџбеника римског права са немачког језика, али је његова употреба на Свеучилишту забрањена
Аутор: Александра Петровићпонедељак, 08.01.2018. у 22:00
Ла­за Ко­стић (Фотодокументација „Политике”)

Када је Лаза Костић криомице напустио Цетиње, остао је без богате дворске синекуре књаза Николе, са већ одавно потрошеним наслеђем и без свог дома, јер од веридбе са Јулком Паланачки није било ништа, па је после пропале професуре на Великој школи ухлебљење покушао да нађе на другој страни – на Свеучилишту Фрање Јосифа I у Загребу.

То је наставак приче о Лази Костићу као правнику, коју за „Политику” ексклузивно истражује професор др Жика Бујуклић, са Правног факултета у Београду, после значајног историјског открића да је наш велики песник докторирао дисертацијом о законодавству цара Душана, на Краљевском универзитету у Пешти.

При­ме­рак Ко­сти­ће­вог пре­во­да ко­ји се чу­ва на Прав­ном фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду

 

Како је дошло до тога да се на Свеучилишту у Загребу покуша са његовим ангажовањем, и то као професора римског права, сведочи текст писан Костићевом руком, на свега пет страница, који се чува у архиви Матице српске: „Иза мог последњег одласка из Црне Горе, дошао сам у Беч и одсео у гостионици Код златног јагњета, сад Hôtel Continental, са неколико форината у шпагу, не знајући, кад потрошим то мало, где ћу сутра наћи хлеба и склоништа. Не прође неколико дана, добијем писмо од Стеве Поповића Вацког. Јавља ми да се за мене спрема место у Загребу и да дођем тамо што пре. Ал’ како доћи до Загреба без путна трошка? А не могу ни тамо одмах навалити на људе изврћући своје празне џепове. Уз то ми мој, сада већ покојни пријатељ Аца Николајевић... видећи моју невољу понуди повећи зајам, те ја одем преко Пеште у Загреб. Пријавим се тадашњем предстојнику богоштовја и наставе, дру Исидору Кршњавом, и он ми рече да ми је наменио превођење Дернбургових ’Пандеката’ на ’хрватски или српски језик’ и да је за тај посао правило плаћати 40 форината за арак или табак, и да ће ми се зарада исплаћивати у оброцима, кад год будем предао који део свога посла. Пристанем, одмах наручим немачку књигу и упрегнем се у свој задатак.”

– Неупућени читалац овог Лазиног текста биће згранут пред сазнањем да је православном Србину, изразите патриотске и националне оријентације, хрватски бан Карољ Куен Хедервари (преко свог министра за богоштовље и наставу Исидора Кршњавог), понудио катедру на загребачком Свеучилишту, и то без икакве консултације са тамошњим професорима, уз план да се Костићев превод немачког уџбеника користи баш на Правном факултету у Загребу – каже др Бујуклић.

За хрватског бана личност Лазе Костића, свестрано образованог српског песника и доктора правних наука, била је право решење за један далеко шири план, који се уклапао у банову политичку тактику засновану на латинској девизи divide et impera (завади па владај), указује професор.

– Наиме, током две деценије своје владавине, Куен Хедервари је вешто подстицао међустраначка трвења унутар истог националног корпуса, а поготово сукобе између хрватског и српског грађанства. До кулминације је дошло када је увео ћирилицу у гимназије и изједначио је са латиницом, променио службено име језика уместо хрватски у „хрватско-српски”, допустио коришћење српских застава, а за председника сабора поставио Србина. Хедервари је и финансијски почео да помаже Србе у Хрватској, а 1884. су изгласани тзв. „Српски закони” (употпуњени 1887), којима православна црква на подручју Карловачке митрополије добија право на народно-црквену аутономију, укључујући и самостално школство. Цена ове „наклоности” била је привлачење Срба на мађаронску страну, и потискивање политичког утицаја хрватских националних странака – каже др Бујуклић.

У записима Радивоја Симоновића, личног доктора Лазиног и присног пријатеља из сомборских дана, то се јасно потврђује:

„Банова је политика била да покаже Србима како у Аустро-Угарској нико не прогања Србе и како у границама те монархије нису Срби запостављени. Бан је помишљао да намести Лазу за професора на Правном факултету у Загребу, али кад то није ишло, добио је Лаза од хрватске владе задатак да превађа ’Пандекте’ од Дернбурга. Ту се Лаза годинама мучио са досадањим превађањем и ковањем правничких израза (termina technica). Исплаћено му је за превод по погодби око 4.000 форинти, но књига није употребљена за школу као уџбеник и нестала је!”

– Разлог је лежао у томе што је Кршњави наишао на жесток отпор професора загребачког Правног факултета, које је он у својим мемоарима подругљиво назвао „скупина агитатора”. Похвалио се и да их је богатом апанажом за оцену Костићевог превода умирио, али није било тако. Они су се обратили хрватском бану и запретили да ће дати колективну оставку уколико се оствари план о Костићевој професури у Загребу – каже др Бујуклић.

Из натписа у „Мјесечнику”, једном од најугледнијих хрватских правних часописа, види се да је у загребачком Правничком друштву већ у јулу 1892. године скуп експерата „одлучно осудио пријевод и изразио своје увјерење да преводилац није способан да добро преведе Дернбургово дјело, па би штета била за сваку пару која би се потрошила на таки превод”. Пошто обимни превод „Пандеката” није изашао одједном, већ парцијално, у виду појединачних свезака, Костић је наставио са својим послом, уз подршку Кршњавог, који је очигледно желео да налог бана до краја испуни.

– Међутим, чак и када је 1900. године у Загребу изашао из штампе комплетни први том „Пандеката” (од око 800 страница), не само да се није стало са критичким експертизама Костићевог преводилачког подухвата, него су, шта више, у „Мјесечнику” биле објављене две обимне рецензије из пера угледних свеучилишних професора, др Фрање Спевеца и др Луке Марјановића, и то у осам наставака, на чак деведесет страница – наводи професор.

Костић је начуо за те нападе, али се ни пола године касније није упознао са њиховом садржином, већ у писму Богишићу само кратко констатује (јун 1902):

„’Мјесечникови’ громови нијесу ме погодили, само сам издалека чуо грмљавину. Чујем да су ме двојица узела на душу: Спевец и Лука Марјановић. Кад будем доколнији, наручићу ’Мјесечник’. А што ћете, човјек се учи док је жив.”

– Овим резигнираним закључком Костић као да се опростио, не само од идеје да се у својим позним годинама почне бавити правничком струком, већ и од наивних заблуда да је могућ „суживот” са онима који те не прихватају као себи равном – констатује др Бујуклић.

Од егзалтираних изјава у својим ранијим записима о томе „какве су добричине Хрвати”, Костић је дошао до суморне спознаје коју преноси Богишићу (Сомбор, септембар 1902):

„Ја сам давно видио да не може више бити међу Србима и Хрватима, не велим праве слоге, него ни најмањег modus vivendi!”

– Овим као да се спустила завеса у политичком театру у коме су поједини учесници добро знали коју улогу треба да играју и заплет водили по већ утврђеном сижеу, док се Лаза Костић на тој сцени нашао као збуњени натуршчик, верујући да му је додељена једна од главних рола. Онај који је све то режирао, хрватски бан, нигде се више није огласио, његов предстојник је убрзо пао с власти и из овог игроказа се тихо повукао, а професори са Свеучилишта Фрање Јосифа I у Загребу су своме колеги, доктору правних наука Лази Костићу, недвосмислено ставили до знања да му у тој средини није место. О професури није било ни говора, а о његовом преводу „Пандеката” ниједна лепа реч – са жаљењем констатује др Бујуклић.

Одустало се од штампања осталих делова, а због забране коришћења првог тома у настави, овај превод „неће видети светло дана”. Није достављен чак ни Костићу, а данас је то издање библиофилска вредност. Срећом, Правни факултет у Београду ипак има један примерак, истиче професор Бујуклић.

Намеће се питање, каже професор, да ли су крајње негативне рецензије загребачких професора заиста биле објективне, поготово када је Богишић, врхунски правник и језички експерт, оценио Костићев превод као „изврстан”.

– Да ли је кључни проблем што је преводилац – како Лаза каже – тзв. „Србин”, или је ипак реч о неуспелом покушају једног врсног песника да изгради нову правничку терминологију, која се у то време на овим просторима тек формирала? – пита се професор Бујуклић.

Наставиће се


Коментари5
ec5d3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Данило
Не правите од Лазе сада неког ванземаљца и генија. Наш је Род задужио човечанство само са два генија: незнаног, онаг који је саставио винчанско писмо и Никола Тесла. Сви остали, осредњост и просечност. Сада од неког фудбалера Савића из Лација праве икону и ми ћемо са њим добити Бразил у Русији? Ту је наш проблем, митологија, главом у зид, разочарење.
Милош Лазић
Пријатно ме је изненадило сазнање да је Лаза К. Лазаревић у своје време био светски признат неуропсихоијатар, да Миланковић није предавао математику већ армиранобетонске конструкције, колико и да је Лаза Костић био доктор правних наука и умало професор на Загребачком свеучилишту. Нигде у овом тексту ни новиунар нити саговорник не спомињу генилајан превод "Пандекте", већ износе мање познате или непознате историјске чињенице. А ако неко у томе открива митоманију, или је лоше прочитао, или је злонамеран, или само киван на све и сваког. Можда и на себе?
Препоручујем 8
Зоран
Само срозавање као омиљена српска дисциплина. Наравно не треба срљати у сумануту митоманију, ипак: Руђер Бошковић, Милутин Миланковић, Пупин нису прецењени фудбалери већ великани светске науке. Андрић, Попа Иван Лалић великани светске књижевности...
Препоручујем 28
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља