петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:06

Право није трпело Лазин поетски језик

У превођењу „Пандекта” за Свеучилиште у Загребу, српском песнику је живи народни говор помагао да „премучи муку”, па је тако и уговор био „углављен”, а могао се и „разврћи”
Аутор: Александра Петровићуторак, 09.01.2018. у 22:00
Ретки тренуци спокојног стваралаштва (Фото: Из приватне архиве др Жике Бујуклића)

Лаза Костић је покушао да створи сасвим нову правничку терминологију преводећи чувени уџбеник римског права „Пантекта” с немачког језика на хрватскосрпски. Као што је у песмама тежио да буде јединствен, желео је да такав буде и у свом преводилачко-правничком опусу, трудећи се да надмаши чак и Валтазара Богишића, писца Општег имовинског законика за Књажевину Црну Гору.

Комбиновао је Богишићеве правне термине и своју поетику са живим народним говором и старинским језиком, па је направио превод који је наишао на жестоке критике.

– Такав је Лаза Костић био не само док се бавио филозофијом и естетиком већ пишући и песме, драме и друга књижевна дела, а поготово када је креирао нови песнички језик и желео да створи чак сасвим нову правничку терминологију – каже др Жика Бујуклић, професор Правног факултета у Београду, који је недавно открио назив Костићеве докторске дисертације с Краљевског универзитета у Пешти.

Костићев превод „Пандекта”, обимног тротомног уџбеника славног немачког професора римског права Хајнриха Дернбурга (1829–1907), и то само његов први део („сноп”) од 800 страница, изашао је из штампе 1900. године у Загребу, у издању „Знанствене књижнице”, по налогу Краљевске хрватско-славонско-далматинске земаљске владе у Загребу (Одио за богоштовље и наставу).

У предговору Костић истиче: „Ваљало је... измијенити нашу досадашњу правничку терминологију, а кад се већ мења, то не смије бити половно, него се мора предругојачити стубоком, ваља је изједначити са садашњим напреднијим и народнијим књижевним језиком, ваља је ставити на чисто народну основу, јер та је једина основа становна, те јој нема више знатније промјене, док је народа и језика му. То није била мала мука. И Бог зна како бих је и да ли бих је премучио, да нијесам нашао три силна помагача. Један бјеше живи народни говор; други бјеше старински народни језик из нашијех споменика; трећи бјеше главом др. В. Богишић и његов Имовински законик.”

– У ових неколико редова Костић је сажео свој интелектуални и стваралачки кредо којим се руководио преузимајући тако замашан посао по налогу Исидора Кршњавог, министра просвете у влади бана Хедерварија. Пред собом је за узор имао, како сам истиче, Богишићев Општи имовински законик, чија је садржина утемељена на обичајном праву и на језичкој матрици заснованој на народном говору. Књаз Никола је дао налог Богишићу да кодификује обичајно право Црне Горе и прилагоди га потребама новог времена, и то тако да се „главна пажња скрене на народне појмове о правди, на обичаје, предања и на живе потребе црногорског народа” (из Указа поводом ступања на снагу самог Законика од 25. марта 1888). Овакав законодавни подухват је био сасвим у складу са тада владајућом Савињијевом историјскоправном школом, која је у народном духу (Volksgeist) видела главни чинилац у формирању важећег права, па и терминологије коју ће законодавац усвојити – објашњава професор Бујуклић.

Пошто је Костић био доследни следбеник овог учења, као врстан полиглота, доктор правних наука и добар зналац свога језика, сматрао се способним да се упусти у подухват стварања сасвим нове терминологије, која би већ постојећу „стубоком предрукојачила” (изменила из темеља).

Са колико озбиљности се он прихватио тог задатка, види се и из текста под називом „Нешто о данашњем стању нашега књижевнога језика уопће, и особито о нашој правничкој терминологији (приликом пријевода Дернбургових Пандеката)”, који је највероватније одржао априла 1895. године у Југославенској академији знаности и умјетности у Загребу.

– У тој академској беседи, као и касније у предговору поменутог превода, Костић помиње немачке, француске, енглеске и остале најновије енциклопедијске речнике, док, с друге стране, цитира Вуков Рјечник (1852), Даничићев Рјечник српских старина (1863), Миклошичев Lexicon paleo-slovenico-graeco-latinum (1862–1865), средњовековне повеље, Душанов законик, а Богишићев правнојезички опус му је темељна идеја водиља – каже др Бујуклић.

Костић се консултовао и са другим угледним лингвистима, поготово са најугледнијим хрватским „језикословцем” Ватрославом Јагићем. Колико је овај поштовао Костића, види се из чињенице да му је 1905. године понудио сарадњу на изради „Енциклопедије словенске филологије”, чији је био главни уредник по налогу Царске руске академије.

– Формално гледано, и хрватски професори права се позивају на Богишића, објављују његове радове у „Мјесечнику”, прихватају постулате историјскоправне школе, али у конкретној „изведби” тих начела, долази до спотицања око тога који од дијалеката заслужује да постане књижевни језик, који су термини адекватнији за означавање одговарајућих правних појава, који од балканских народа има изграђенију правну терминологију, као и многа друга отворена питања. Управо је зато идеја Лазе Костића да темељно измени досадашњу правну терминологију, и то усред хрватског културног простора, довела овог српског песника на балканску ветрометину језичких сучељавања и надгорњавања, задојених политиком и националистичким страстима. Професори права са загребачког Свеучилишта свакако му нису могли допустити да оствари такав свој наум – каже професор.

Костићев критичар, загребачки професор Лука Марјановић, посебно му приговара што се није доследно држао бар Богишићеве терминологије из црногорског Имовинског законика него је, како тврди, употребљавао архаизме, локализме, провинцијализме, русизме, вештачке кованице, као и језичке конструкције које више приличе песничком, него правничком изражавању: „Законодавац и писац знанствених правних дјела морају се служити језиком и стилом озбиљним, сухопарним, без флоскула и пјесничких примјеса. На многим мјестима забраздио је г. преводилац у нехотичну или промишљену афектацију, па постаје тако и онде неразумљив, гдје се чини да је мјесто посве лијепо, дапаче пјеснички преведено. Тако на пр. лијепо се каже у пјесми ’службу служити’, ’лов ловити’ итд., али правник не смије рећи ’тужбу тужити’, ’тужена тужба’ и сл.”

Понекада је Костића заиста понела литерарна инспирација, па је правнички текст задобијао песничку одору, па чак и усклађену риму:

„Тужбена права престају кад им угине основно право. Осушио им се коријен. Но имају и такови разлози престанку који, бар како Римљани мишљаху, почињу у тужбеном праву те потиру коријен тако рећи с листа” или „Застара се рве са правима која по себи нијесу скучена на вријеме те ваља да живе у недоглед, али приговор застаре прекине им вијек”.

Костић се залаже за увођење архаичних речи на место већ постојећих, попут термина „вавијест” (уместо појам) и „удржина” (уместо садржина), па отуда, на пример, наслов поглавља „Појам и садржина сусвојине” гласи „Вавијест и удржина сувлаштине”. Правно лице је „нелични имаоник”, потомци су „натражак”, оставилац је по њему „одумртник”.

– Сматра да је неопходно заменити већ одомаћени назив „дужник” народним терминима „рукодавац, рукодавалац или рукодавник” (које проналази у Боки), па чак и да се прихвати „рукодаће” за зајам, јер то је по њему „прави фолклоре” (како он назива изворни народни говор, користећи увек латиницу) – каже др Бујуклић.

По Костићу је правни посао склопљен ако је „углављен”, а може се и „разврћи”, односно раскинути („Што двојица углаве, иста двојица и разврћи могу”, чл. 1024 Богишићевог законика), док се у наслову „Издава влаштине судачком пресудом” користи термином из чл. 108 Душановог законика, као и назив „пристав” за судског службеника из чл. 50, а за лопова користи термин „тат” (из чл. 116 Душановог законика) или „лупеж” (старословенска реч која се одомаћила у народном говору у значењу „пропалица”), док се код разлога за умањење грађанске части (инфамија) користи чистим народним говором: „обртно курвање” и „сводничење”.

– У сваком случају, Костић је имао племениту жељу да допринесе зближавању ова два етнички блиска народа и отуда се сврстао у ону плејаду умних глава тога доба, попут Вука, Богишића, Јагића, Миклошича и других, који су сматрали да Срби и Хрвати говоре јединственим језиком, који треба да буде кохезивно ткиво за њихов „суживот”, а не за раздоре и поделе – истиче професор Жика Бујуклић.

Наставиће се


Коментари12
a9204
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zoran stokic
@Бранислав Г. Ромчевић To što vi zastupate je: samoubilački fanatizam. Sve što se "izvodi" (dedukuje, zaključuje) iz pogrešnih prvih stavova je pogrešno. Netačno je da su ratovi koje navodite bili NEMINOVNI. Daleko od toga. Ne samo da nisu bili neminovnost, nego je svima koji nisu bili zarobljenici teorija zavere odmah bilo jasno (tada kada su se ti događaji odvijali) da će ti ratovi upravo najviše naštetiti našim nacionalnim i državnim interesima; kao i našem biološkom opstanku. Ps. Zašto se zaboravili ova poslednja četiri rata u kojima "nismo učestvovali" do samoubilačkog rata sa NATO.
Dr.Sreten Bozic -Wongar
Jedan od bezbroj dokaza da su Srbi na Balkanskim prostorima bili jedan narod i imali isti jezik -Srbin iz Sombora pise za casobis u Zadru . Da li je Zadar bio pod Italijom ili Austrougarskom ? - to je sporedno . Narod je imao poravo da umno i kulturno sarajuje sto danas na istim tim prostorima nema.
Петар,Загреб.
Г.Нешо,следио сам се од вашег коментара. Заборавили сте ону нашу. Нити ћемо сви живјети,нити ћемо сви мријети. Нема дефетизма,ако су нас растурили,а ми се прикупимо. Будућој генерацији мора се отворити пут. Србија има потенцијале.Ја са стране видим мале помаке и мала побољшања.Недовољно,али види се.
Neša
Narodu koji ne sme da postoji ne sme se dati da ima išta svoje. Svako ko se o to ogluši biva kažnjen. Sve ostalo su prazne priče, obmana, laž, spin.
Петар,Загреб.
За г.Стокића. Било их је ал смо много заборавни па им не дајемо част и спомен. Богољуб Петрановић,р.1809,из богате српске породице из Шибеника. Завршио гимназију у Ср.Карловцима,докторирао у Падови. Са Вуком радио нормативни правни рјечник.Обрадио српско обичајно право насљеђивању и написао дјело о вражди... Успут је издавао први модерни књижевни лист у Србаља,Српско -далматински магазин у Задру,излазио од 1836г.Скоро 40 .г.у листу су сарађивали сви тадашњи српски књижевници.......... Успут је основао Матицу Далматинску ,просвјетљивао народ и политички га организирао заједно са Србима католицима у заједничкој Народној странци. Има још пуно заслуга,ал о томе би нетко други могао написати више. Није им требала Декларација о заједничком културном простору иако су живјели у пет различитих држава. Питање је шта је са нама и нашом меморијом? Сами смо си криви.Истражујмо и промовирају наше великане.
zoran stokic
@Milutinov Novi pojmovi, teorije, patenti postaju mogući, bivaju realizovani tek kada ih ozbiljno shvate pripadnici referentnih grupa unutar fakulteta, laboratorija, privatnog kapitala, ministarstava, privredi. Inovacije koje vladajuće referentne grupe proglase za neuverljive ostaju za neko vreme mrtve i moraju čekati bolja vremena. Ako takva uopšte dođu. Nauka, evoluira kao proizvod složene kolektivne debate. Činjenice pokazuju da su sociološki razlozi onemogućili Teslu da bude naš Faradej, Maksvel, Herc, Hevisajd, Plank, Ajnštajn ili Hajzenberg; A Boškovića da bude naš Ojler, Gaus, Laplas... Od "atomske težine" prešli smo na "atomski broj" na nivo substruktura - Radeford, Bor, Hajzemberg...spektri, kvantna fizika... - ali tu među njima nije moglo biti zbog nedovoljnog , super zastarelog, znanja matematike: Tesle, Pupina - naša elita još nije u stanju da razume zašto Tesla nije mogao dobiti Nobelovu nagradu za fiziku. Slično Bošković je bio diplomata Dubrovnika, isusovaca i tsl.
Препоручујем 1
Милутинов
zoran stokic@ Пошто вам је специјалност физика, нисте смели да заборавите Руђера Бошковића. Он је једнако био Србин, као што је био Италијан, односно Млечанин, а који је својевремено то био више, него што је данас Хрват (Дубровник је тек недавно, 20. век, припао Хрватској). Никола Тесла и Михајло Пупин, Мика Алас били су познати Срби, већ крајем 19. века.
Препоручујем 5
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља