субота, 22.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:53
НЕ САМО О ПОСЛУ: ТИОДОР РОСИЋ

Божићна бајка

Писац савремених српских бајки сећа се божићних прослава, Београда осамдесетих, кравате коју је добио од Маркеса и добронамерних савета полицајаца из хотела „Славија
Аутор: Драгољуб Стевановићчетвртак, 11.01.2018. у 13:15
Тиодор Росић (Фотографије из приватне архиве)

Тиодор Росић, песник, писац бајки и бајковитих романа, сада је професор методике српског језика на Педагошком факултету у Јагодини.

Недавно је био на прослави Дана факултета, а то је био повод и за једну анегдоту коју нам је испричао. Појавио се међу колегама и колегиницама у кравати коју је добио од колумбијског писца и добитника Нобелове награде 1982. године Габријела Гарсије Маркеса. Заправо и не лично већ преко заступнице Маркесових издавачких права.

Средином 1989. године као уредник издавачке куће БИГЗ, помогао је да се за шпанско издање сабраних дела Маркеса одаберу ликовни прилози југословенског сликара Мерсада Бербера. У знак захвалности, Колумбијац му је посредством своје заступнице са франкфуртског сајма књига послао ту кравату. Димитрије Тасић, тада главни и одговорни уредник БИГЗ-а, донео је за писца из Франкфурта у Београду поклон.

Мајка Рајка, отац Радиша, браћа Тиодор и Радослав

Тако је, каже, открио колико је свет мали јер је Маркес педесетих година двадесетог века друговао и са његовим пријатељима у Паризу, српским сликарима Љубинком Јовановић и Милорадом Батом Михајловићем. Они су писца упознали преко шпанске глумице и песникиње Консепсион Кинтане Таће с којом је велики писац био у вези, а са којом се Љубинка целога живота дружила. Маркес је у Паризу радио као дописник једног листа и још се није био прославио као писац, што ће доћи двадесетак година касније.

Росић је осамдесетих година познавао велики број наших песника и писаца са којима је друговао у „Коларцу” и у хотелу „Славија” где су се обично састајали, али и код Слободана Ракитића, познатог песника и брата од ујака Тиодора Росића код кога је четири године становао. Ту у Ракитићевом стану на почетку Булевара ЈНА дружили су се многи књижевници тога доба.

Са браћом и сестрама од ујака проводио је и детињство, заједно су скупљали реденике од муниције, шлемове заостале из Другог светског рата, завиривали у шкрињу са неважећим новцем предратне Југославије на којем су били ликови краљева Петра и Александра и прослављали Божиће.

Росић је одрастао у старорашком крају, у долини српских краљева, поред Ибра, где је још живо народно предање, где се испредају бајке и приче од искона. Те приче изнедриле су многа његова дела, а међу њима и „Долину јоргована“, прве историјске бајке у нашим, а критичари кажу и у ширим размерама. Пут га је из Ушћа водио у Нови Пазар у коме је завршио основну школу и гимназију, да би са студијама стигао у Београд на Филолошки факултет

– Имао сам среће да као дете доживим Божић у аутентичној средини, у роду своје мајке, у породици Ракитић која је чувала многе обичаје везане за хришћанске и народне празнике. Било је то време политичког једноумља, међутим, ми као деца нисмо знали за то нити нам је то неко говорио. Биле су то педесете године, поратне, када смо се као деца окупљали у девојачком дому моје мајке у селу Власову, данас предграђу Рашке, код мог ујака који је имао четворо деце, два сина и две ћерке близнакиње.

И мој млађи брат Радослав био је са нама, па нас је укупно било шесторо деце, изузев Слободана, све једно другом до увета. Тако смо у том заједништву, у дечјим играма и у исказивању поштовања према старијима и према нашим народним обичајима прослављали Бадњи дан и Божић. Доживео сам осећај породичног дома, огњишта, и склопио ковчег препун успомена. То што сада носим кроз живот а упртио сам још у детињству на моју срећу, то се само може пожелети. Што би наш народ рекао, ништа не мирише као дуња на мајчином орману, па тако ни за мене нема лепших слика од Божићних, сећа се Тиодор Росић.

Колонија „Рашка школа“ у селу Рудно

Деда по мајци Милисав ишао је у рано јутро на Бадњи дан у шуму по бадњак и доносио га код кућног прага, да би га увече уносили у кућу и палили на огњишту, па џарали ватру и говорили „колико варница толико парица...”. Сећа се просуте сламе испод стола, сувог воћа, ораха и зимских јабука, „пијукања” око стола. У божићно јутро ломили су чесницу и јели печену прасетину прошарану мразом. „Ништа нема лепше од прасетине прошаране мразом”, каже. Тих педесетих година зиме су биле хладне, а снегови велики. Данас таквих снегова више нема.

– Сви ти божићни обичаји укључујући и долазак положајника имају хришћански, али и архетипски карактер који проистиче из старе српске митологије и религије. Један одлазак у манастир Светог Саве одредио је српски народ, нашу културу, цивилизацију, просвећеност и човечност, каже Росић.

Кроз разговор се враћамо на осамдесете и на литерарни кружок који су чинили Васко Попа, Стеван Раичковић, Данило Николић, Милорад Павић, Зоран Мишић, Скендер Куленовић, Видосав Стевановић, Миодраг Оташевић, Милорад Ђурић...

Породица
Тиодор Росић има троје деце. Најстарија ћерка Тијана, филолог са мастером интернационалног менаџмента, живи у Бриселу и има сина по имену Вилијам Владимир.
Сваки сусрет у Београду са унуком за њега је радост двојезичног сусрета. Унук има три године, са дедом и мајком учи српски, а у вртићу француски.
Млађа ћерка Милица (мастер немачког), има сина Павла. Он је „ велики момак“, има три и по године и ужива у дединим књигама – черупа их, а и гледа слике и цртеже Бате Михаиловића, Цветка Лаиновића, бугарског сликара Стоила Мирчева, велике румунске сликарке Родике Јон...
Син Вукашин студира Факултет спорта и физичке културе. То повлачи за собом бројне предности, а најважније је оно што се спортом добија – здравље.
– Мој лични шеф је једна Весна, каже уз осмех наш саговорник.

Слободан Ракитић је био домаћин, Миодраг Оташевић „часник” тог литерарног кружока, а Тиодор  „тајник”(секретар). То је, истиче, било место узвишених и дивних полемика, правих усмених трактата који су се изговарали у једном даху. Говорили су за себе да су животним опредељењем неоромантичари са Славије, а поетички били разнородни и критични према режиму. Анегдоте извиру из сећања, било их је пуно, и сусрета са полицијом и разговора у друштву дама.

Често су одседали у хотелу „Славија” где су понекад долазили и државни челници са својом свитом. Полицајци у цивилу који су често слушали политичке трактате литерарне дружине добро су их познавали па су их понекад и пријатељски саветовали да се ману високе политике док не прођу чланови Председништва Србије па и сам тадашњи председник овог колективног органа. „Немојте вечерас оне ваше теме, ако вас ми не пријавимо, они ће пријавити нас па ћемо надрљати и једни и други”, говорили би им.

Имао је пријатеље и међу сликарима и можда је мање познато да је и сам сликао. Боравио у атељеима Милорада Бате Михаиловића, Цветка Лаиновића, Саве Ракочевића. Са овим последњим има и две-три заједничке слике – једна или две репродукције су објављене у суботњем додатку „Политике”.

– Та дружења омогућила су ми да будем сведок настанка многих познатих слика српских сликара. Гледао сам како се рађа много њихових дела. Ракочевића сам понекад молио да не досликава, да стане, али ме није слушао, носила га је жеље за перфекцијом, каже Тиодор Росић.

Водио је десет година ликовну колонију „Јелена Анжујска” са Батом Михаиловићем код манастира Градац, упознао је бројне светске писце, међу њима и Чеслава Милоша и Владимира Војновича.

Сада је у издавачком предузећу „Прима” из Горњег Милановца, уређује школску лектиру, књиге за младе и децу, дружи се са књижевницима Милисавом Савићем, Драганом Лакићевићем, Бранком Ристићем, Зораном Радисављевићем, сликаром Сретком Дивљанином.

Све чешће пролази и кроз Рашку због активности у Институту за српску културу у Лепосавићу.

Написао је много дивних песама, прича и бајки... За децу: Долина јоргована, Орлово гнездо, Господар седам брегова, Прича о Мудром Петру, Приче старог чаробњака, сликовнице: Женидба Реље Крилатице, Чаробне сликовнице, романа бајке Бисерни град и Златна гора, а за старије књигу приповедака Хаљина госпође Килибарде, роман Псећа кожа ...

Ипак, кад се сети свега кроз шта је прошао, чуо и видео, помало жали што није послушао савет Стевана Раичковића који му је рекао да записује све што чује и што види на састанцима неоромантичара. Многе сјајне расправе, осврте, евокације прекриће вео заборава. А бајке? Бајке ће преживети јер су вечна жудња за лепотом, правдом, добротом, за бољим животом, каже Тиодор Росић. Као и Божићи његовог детињства.


Коментари0
466e8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља