недеља, 17.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:13

Како је Мали Београд остао Мали

Село добровољаца одупире се нестајању и сами мештани покушавају да га уреде, увели су водовод, јавну расвету, средили тротоаре. Ипак, док старији остају, млађи одлазе због посла
Аутор: Александра Исаковсреда, 10.01.2018. у 22:00
(Фото А. Исаков)

Суботица – Није тешко замислити ни немаштину која их је гонила, нити наду која их је привлачила и наговештавала да негде постоје непрегледне њиве и на њима куће и живот другачији од до тада познатог. У првом таласу, 54 породице из Крбавског поља, оивиченог планинама, потрпале су своју оскудицу у завежљаје, мајке су покупиле бројну децу и кренуле. Била је 1920. година и за њих је, иако су сада били у истој држави, Србија била отаџбина, а Београд њено централно место. До Београда нису стигли, зауставили су се на готово пустом пољу на северу тек формиране земље. Ту је сваки од добровољаца, Солунаца, оних што је Михајло Пупин позвао из Америке да дођу да се боре, добио својих пет хектара. Поља су била огромна, али њихово село мало те су га назвали Мали Београд. Име су урезали у старо дрво тополе које је постало центар око којег се постепено формирало село.

​Од Београда до Пеште – наоколо
Село Мали Београд најсеверније је село у општини Бачка Топола. У атару граничи се са једним од најудаљенијих суботичких села Малом Пештом. Али између два села које носе имена престоница нема пута, већ из једног до другог места која су преко њива удаљена пет километара треба ићи околним путем.

Овако о настанку свог села прича Боба Врањеш, чији деда Раде је дошао из Лике, из Кореничког среза у другом таласу. Може се само претпоставити како је било тешко скућити се у новом окружењу, на месту где ничег није било. Врањеш каже како су сами добровољци формирали село, али су им у томе помогле велепоседничке породице Војнић и Лелбах. Раштркане куће по њивама, ушорене су када је средином тридесетих година 20. века прошао пут који је спојио Београд са Суботицом.

Тако уз тај пут и данас живи Мали Београд. Уместо коњских запрега њиме сада јуре шлепери како би бар делом избегли друмарину на паралелном ауто-путу. То не ремети село. Овде се сталожено живи, и миром и уређеношћу настоје да се одупру нестанку.

Бобо Врањеш је 12 година био члан савета и председник месне заједнице и каже да је време да сада неко други то преузме, али људи му се по навици и даље обраћају и када треба уклонити смеће пред комшијском капијом, и када се треба распитати кад ће доћи лекар, и хоће ли бити завршена зграда месне заједнице коју сами обнављају. Мали Београд је превише мали да би се само њиме бавио, па службује и у Горњој Рогатици и Карађорђеву. Када их упореди, мало му је лакше јер види да Мали Београд још опстаје. Али, статистика није весела: село је некада имало више од 800 становника, школу, кафану, месни дом у којем су се окупљали. Данас је их упола мање, 450 душа, у 180 домаћинстава. У 30 кућа нико не живи. „У Горњој Рогатици, која је мања, има 80 празних кућа”, теши се Врањеш. У Малом Београду испод 35 кровова живи само један остарели члан, а у 15 до 20 кућа свакодневицу дели двоје остарелих.

Управо тај пут око којег се почетком прошлог века формирало село, сада је одвео мештане. Разишли су се у два места између којих су на пола пута: или раде у Индустријској зони у Суботици или у неколико фирми које су преживеле транзицију у Бачкој Тополи. „Овде су добровољци добили мало земље, тек пет хектара, а сви су имали више деце, тако да нико није живео од пољопривреде, већ се радило на Зобнатици, и околним пољопривредним добрима. Земља је тек била за окућницу”, прича Врањеш.

Тешко је задржати мештане, нема посла у селу, у свих 180 домаћинстава има укупно три краве, имају сређену ординацију, и лекар би требао да долази бар два пута седмично, али не стиже. Ретко га виде и једном за седам дана. У селу је тек једна продавница, и то су власника наговорили да отвори радњу како мештани Малог Београда за основне намирнице не би морали да преваљују више десетина километара. Нема ни кафане, од када је Бобин отац Петар 1989. године затворио, овде више нема најпопуларније српске институције.

Сами мештани почели су да сређују стари месни дом како би имали место окупљања, али још није завршен. До прошле седмице радио је клуб пензионера, али су га затворили јер није исплатив.

Врањеш ипак радије говори о ономе што је урађено. „Ми не знамо шта је то сат времена бити без воде” и објашњава да су сами средили бунаре и изградили водоводну мрежу из које вода стиже до сваког домаћинства. Имају и уличну расвету, сређене тротоаре, чисте улице. Верује да је тај ред у селу један од разлога што, иако се старе куће продају по цени од пет до осам хиљада евра, има људи које их купују и одлучују да овде живе. Међу онима који се стално враћају је и Гордана Батинић која је одрасла у Малом Београду, не живи више у њему али сваког викенда долази да буде у кући својих родитеља коју брижљиво негује и одржава. „Сва моја размишљања о селу су обојена емоцијом, и волим да сам ту где се живи онако мирно као некада, а где су људи још добронамерни и то је моја оаза у којој нема подела и у којој се осећаш заштићено.”

Споменик породицама

У центру села је и споменик страдалима у Другом светском рату. У борбама је погинуло неколико мештана, али је дугачак списак имена оних који су страдали у логору. Када је дошла мађарска фашистичка власт 1941. године сви добровољци и њихове фамилије су интерниране, због тога су међу погинулима имена читавих породица.

 


Коментари2
57204
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Петар Ј акшић
Кад изумру села у градовима ће завладати канибализам.Од асвалта се не прави гибаница ни гужвара,али како то објаснити умишљеним величинама,које све знају умеју и могу.Град је неприродна насеобина која гуши свет својом празнином и недостатком смисла за здрав живот.У општем надгорњавању сви пропадају ,оболевају и нестају у маглинама далеких очекивања.Пораз се прикрада споро али неминовно води на глинасту раван правоугаоних отисака.Чувај се грађанина.Чим те угледа размишња коко ће те наградит.
Velibor Popović
Nažalost odumiru sela, sa njima ćemo i mi, samo toga nismo svjesni!!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља