понедељак, 18.06.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:06

Костићеве стваралачке године у манастиру Крушедол

Комедијом „Гордана” песник је желео да се пробије на сцене Париза, Минхена, Лондона и Петрограда, али и Њујорка, па се из фрушкогорског манастира тим поводом обраћао и Николи Тесли
Аутор: Александра Петровићсреда, 10.01.2018. у 22:00
Литографија манастира Крушедол из 19. века (Фото: лична архива проф. Жике Бујуклића)

Пред бројним животним поразима и разочарањима Лаза Костић изабрао је повлачење, бег међу дебеле манастирске зидине, које су му пружале духовни мир и штитиле га од овоземаљских изазова. У манастиру Крушедол на Фрушкој гори песник је боравио пуне четири године, али је после женидбе Јулијаном Паланачки (1895), због тешких несугласица са њеном мајком, био приморан да напусти тек стечени дом у Сомбору и да још читаву годину проведе у манастиру.

Стална сељакања свела су његову приручну библиотеку само на најнеопходније књиге, што је било недовољно за озбиљан преводилачки посао коме је тада приступио. To је био утолико већи проблем јер је његов превод обимног уџбеника римског права „Пандекте” настајао углавном док је боравио у Крушедолу (задужбини Бранковића, последњих српских деспота у Срему). О томе за „Политику” говори др Жика Бујуклић, професор Правног факултета у Београду, који је недавно открио да је наш велики песник докторирао у Пешти на законодавству цара Душана, а сада открива и друге детаље, истражујући Костићев правнички опус.

– У манастирској библиотеци Костић ипак није могао да нађе неопходну литературу и зато је ту празнину надокнађивао учесталим путовањима до Новог Сада, где је по цео дан („не одлазећи на ручак”) боравио у читаоници Матице српске. Из његових писама види се да је у то време преко наруџбина куповао књиге са разних страна, преводио Шекспировог „Краља Лира”, да се дописивао са многим знаменитим људима који су му били потребни за остварење разних идеја, које је и даље неуморно смишљао. За своју комедију „Гордана” (Ускокова љуба), која је доживела неуспех, он обезбеђује преводе на француски, немачки, енглески и руски, желећи да се пробије на сцене Париза, Минхена, Лондона и Петрограда, а Николи Тесли пише из Крушедола у Њујорк „да се стара око превода на инглески и да изађе на американску stage” – каже професор.

Костић је пожелео да буде и Теслин проводаџија, нудећи му богату и прелепу Ленку Дунђерски, па му из манастира поручује (септембар 1895): „Најкрупнији разлог за вашу женидбу био би да се не сатре семе које рађа такове детиће... Зато немојте мислити ни са каквим болом на то да сте ви задњи свога рода... Јер, напокон, ваше племе, па да је и Немањино, не би се могло лепше завршити него таквим егземпларом”.

Међутим, Тесла је већ раније одговорио песнику да свећа не може да гори на оба краја, а његов пламен изгара само за науку. О томе како су изгледали манастирски дани Лазе Костића нема много сведочанстава, осим краћих записа неколико савременика. Тако, на пример, парохијски администратор села Крушедол Јован Протић говори о томе да је архимандрит Змејановић „волео бохемију и људе од духа и пера” и да је био домаћин не само Лази Костићу, него и знаменитом историчару Илариону Руварцу, универзитетском професору и будућем министру Гиги Гершићу, каснијем посланику у Паризу Миленку Веснићу, песнику Сими Матавуљу и другима. И тек успут напомиње: „Лаза је у то доба превађао за загребачку Универзу Пандекта, и врло би мало времена трошио уз новине и на лепу књижевност”.

– Они који су Костићев рад оштро критиковали имали су све привилегије и удобности академског живота на загребачком Свеучилишту, материјално добро обезбеђени, са кућним и факултетским библиотекама надомак руке, па су чак и финансијски били награђени за рецензентски посао оцене овог Костићевог превода. Ништа мање нису били добро ситуирани ни они који су му били истински пријатељи и поштоваоци, попут Богишића и Јагића, који су највећи део живота провели у великим европским метрополама (у Паризу, а овај други у Бечу) – али су му они бар свесрдно помагали и били подршка у најтежим тренуцима. Док је Богишић радио на прикупљању народног језичког блага Црне Горе, примао је богату апанажу од књаза Николе, поготово док је шест година био његов министар правде, и за све то време имао је грандиозну личну библиотеку у Паризу (од око 15.000 књига, часописа и брошура), коју је завештао свом родном Цавтату – прича професор.

Так када се ово има у виду може се схватити колико је Лаза Костић био ускраћен за све што је неопходно да би се неко уопште бавио научним радом.

– Док је боравио у Крушедолу, једине принадлежности биле су му периодичне исплате хонорара за делове завршеног посла, које је Кршњави из Загреба уредно слао, као и надокнаде Матице српске за превод Шекспировог „Лира” – каже др Бујуклић.

Када се узме у обзир и претежак задатак који је себи ставио на плећа, онда је јасно што је Костић већ у Предговору превода истакао: „Када сам се латио овога посла, знао сам да ће бити повуци потегни. Али да ће бити толико муке, то сам осјетио тек тада, кад сам већ био, тако рећи на по пута”.

Из писма које је Лази Костићу упутио Богишић, док је боравио на светској изложби у Паризу (јула 1900), види се да је и он једва дошао до примерка уџбеника чија је употреба на загребачком Свеучилишту била забрањена: „Tandem aliguando (једва једном) послаше ми из Загреба Ваша Pandekta... Превод је изврстан – а како би могло и бити другачије, пошто сте Ви лично преводили! Мило ми би видјети да сте неке термине примили из Имовинског законика. Други егземплар нијесам могао добити”. Тај „егземплар” је требало да дође у руке самог аутора превода, али се Одјел за богоштовље и наставу оглушио о ту обавезу. Костић је месец дана раније покушао да се и сам избори за свој примерак, али безуспешно (Богишићу, Сомбор, јун 1900): „Писао сам предстојнику... да нареди да ми се пошљу моји егземплари. Никад одговора. Сад чујем, да ће све те књижурине иструнути у подруму Одјела, non videbunt lucem (не видећи светла)”.

Међутим, поред Богишићеве похвале стоје многе замерке загребачких професора, јер Костићев превод, каже професор, свакако није без мана, и далеко је од савршеног. На то су утицале и бројне околности субјективне природе, које су Костића спутавале да пружи свој максимум и да се потпуно посвети научном раду.

– Несумњиво да је идеја Лазе Костића о стварању потпуно нове правне терминологије, у циљу лингвистичке хомогенизације словенског становништва на балканском тлу, суочила српског песника са оштрим друштвеним противречностима, које су резултат историјских, политичких, културних, религијских, економских и других разлика међу овим народима. Снаћи се у свему томе била је права вештина, а Лаза Костић, нажалост, није имао ту неопходну сналажљивост и виспреност за реално сагледавање социјалне и политичке позадине пројекта у који се упустио – каже др Бујуклић.

Наставиће се


Коментари1
b52fd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dr.Sreten Bozic -Wongar
Bogato nasledje stvaralastva Laze Kostic ostalo je zasticeno za buduce narastaje.Tu sudbinu nisu dozivela dela srpskih stvaraoca pogodjeni politickim promenama u Beogradu nakon rata. Dr. Uros Stankovic ,nekadasnji ministar u Nedicevoj vladi, je nakon emigracije u Australiju u ediciji Srpska Misao, stampao na cirilici 78 knjiga pisaca Srpske diaspore za pretplatnike Spske emigracije.Knjige su slate i Narodnoj biblioteci u Beograd koja je odbila da ih primi.Ta izdanja na zalost ni danas nisu u Beogradu. Cuvaju se u arhivi Biblioteke Mebourne Univerziteta. ( Cuvani su i u Biblioteci Srpskog Manastira Elajne dok ista nije unisteta ). Srbija bi trebala naci pristupacnost ovoj literalno-istoriskoj gradji.Pogotovo u danasnjem vremenu kada 51% Srba zivi u diaspori ali u SANU na zalost nema nijedan clan iz Srpske diasporekao . Isto kao 1946.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља