среда, 25.04.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:26
Београдскe приче

Мало се зна о женском доброчинству

Српски народ се својим заслужним женама није одужио на достојанствен начин
Аутор: Горан Весићчетвртак, 11.01.2018. у 22:00
(Фото П. Мирковић)

Задужбинарство у Србији има вишевековну традицију која потиче из доба Немањића. Та врста доброчинства у Срба свој процват достиже крајем 19. и почетком 20. века, у периоду у коме се развијало грађанско друштво. О капетан Миши Анастасијевићу, Илији Коларцу, Луки Ћеловићу Требињцу, Сими Андрејевићу Игуманову и другима чије задужбине и данас красе Београд данашња јавност понешто и зна.

Међутим, скоро ништа се не зна о женама које су сву или велики део своје имовине поклањале српском народу, Универзитету, Академији наука или у корист привредног и просветног развоја Србије. О тим дивним женама, којима дугујемо много, писала је Мира Софронијевић у књизи „Даривале су своме отечеству”, из које сам искористио знатан број података за ову колумну.

Мало Београђана зна ко је била Персида Миленковић, удовица трговца Ристе Миленковића. Та племенита жена изградила је манастир Ваведење Пресвете Богородице на Топчидерском брду, цркве на Торлаку и Кумодражу, као и Дом за сиротињу у Табановачкој улици. Тестаментом је основала „Задужбину Персе Р. Миленковић” којој је оставила имање у Кнегиње Љубице 5, да се „од чистог прихода имања шаљу на страну, као питомци моје задужбине, ради усавршавања у појединим гранама науке, добри и ваљани студенти оба пола Београдског универзитета, деца активних, пензионисаних и умрлих чиновника или службеника”. Истим тестаментом основан је „Фонд Персе Р. Миленковић” коме је остављено имање у Добрачиној улици број 20 са обавезом да се од „чистог прихода имања даје помоћ за школовање ученицима оба пола државне Трговачке академије, деци пострадалих и умрлих трговаца, који добро уче и доброг су владања”.

 

Персида Миленковић је своју кућу у Румунској 47 (данас Ужичка) оставила Црвеном крсту за дечје одмаралиште и летњу школу. Жена за коју је краљ Милан једном у шали рекао да је духовна свекрва и ташта у стотинама кућа и да је рођени стратег, била је Катарина Миловук, рођена Ђорђевић. Родитељи су јој обезбедили најбоље образовање тог времена у Николајевској гимназији и на Универзитету у Одеси где је положила државни педагошки испит. Та образована жена говорила је одлично руски и француски језик и свирала је клавир. Када је кнез Михаило 1863. године, упркос противљењу Државног савета, одлучио да се у Београду оснује Виша женска школа, та деветнаестогодишња девојка постављена је за управитељицу.

Тај посао је био прво понуђен кћерки Вука Караџића Мини, али га је она одбила. У време када је Србија основала ту школу, Аустрија и многе друге европске земље нису имале државне средње школе намењене образовању женске омладине. Катарина Маливук, или Маливуковица, како су је у Београду звали, била је тридесет година управница Више женске школе. Одшколовала је око 25.000 девојака од којих су око 2.500 постале учитељице. Написала је три уџбеника. Основала је Женско музичко друштво, хуманитарну организацију Београдско женско друштво и лист „Домаћица”.

Београдско женско друштво је имало подружнице у читавој Србији које су оснивале женске радничке школе у којима су се девојке оспособљавале за самосталан рад. Друштво се старало да се при удаји сиромашнијим девојкама обезбеди пристојна спрема или, како се то данас каже – мираз. Маливуковица је 1900. године председнику Београдске општине поднела молбу да је уведу у бирачки списак. Пошто је одбијена, жалила се Сенату и тражила да се свим самосталним женама, односно онима које се саме издржавају или издржавају породицу, призна право гласа.

Остаће запамћено да је њене захтеве подржао и краљ Александар Обреновић. Без обзира на то што није успела, чињеница је да се у Србији почетком двадесетог века водила друштвена расправа о бирачком праву жена што није било могуће у много развијенијим европским земљама. Једна од ученица Маливуковице била је Надежда Петровић, најзначајнија српска сликарка с краја 19. и почетком 20. века. Умрла је 3. априла 1915. године у Ваљевској болници где је неговала рањенике. У сали код Коларца, 5. августа 1903. године, одржан је до тада највећи женски митинг који је отворила Надежда Петровић патриотским говором у коме је описала турске зулуме у Македонији после пропасти Илинденског устанка у борби за ослобођење. На том скупу је донета одлука да се оснује Коло српских сестара, како га је назвао Бранислав Нушић.

Балканске ратове провела је као болничарка, да би отпутовала на лечење у Италију. Чим је чула за Сарајевски атентат, вратила се у Србију и ставила на располагање Врховној команди. У том рату, у коме се Србија борила за опстанак, изгубила је живот. О дивним женама као што су Нака Спасић, сликарка Катарина Ивановић или прва жена српски академик Бети Вукановић српска јавност данас скоро ништа не зна. На нашу срамоту.

Српске жене доприносиле су развоју Србије на свој начин у складу са својим  положајем у друштву. Биле су родољуби и спремне на жртву и одрицање. У 19. и почетком 20. века имовина је углавном била у поседу мушкараца, а жене су имале ограничен приступ јавном животу. Ипак, остаће забележено да су жене добијале чинове у српској војсци током балканских ратова и Првог светског рата, што није забележено у другим европским армијама.

Српске жене стекле су право гласа 1945. године. У Грчкој се то догодило 1952. године, у Швајцарској 1971. године, а у Португалији тек 1974. године. Како је гђа Софронијевић приметила: „Српски народ се својим заслужним женама није одужио на достојанствен начин.” Женама нису подизани споменици, а један који је постојао, споменик кнегињи Зорки Карађорђевић, уклоњен је 1945. године. Зато је моја жеља да напишем нешто о тим дивним женама како би се сачувало сећање на њих.


Коментари0
968b6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља