У СУСРЕТ НИНОВОЈ НАГРАДИ
У најужем избору заступљени су романи и мањих издавачких кућа, а и овога пута се као најбољи и као они који померају књижевне границе истичу романи аутора и ауторке са, условно речено, књижевне маргине или барем оних у које нису уперени књижевни рефлектори
Девет романа који су се нашли у ужем избору за Нинову награду представљају добар преглед прошлогодишње романескне продукције, која се и даље одликује различитим књижевним поетикама. Те су разлике условљене како генерацијским тако и идеолошким особеностима различитих аутора и, нажалост, много мањег броја ауторки, од којих је само роман Мире Оташевић и у најужем избору од пет романа.
Иако је овогодишња продукција унеколико квалитетнија од прошлогодишње, а похвално је и што су у најужем избору заступљени романи и мањих издавачких кућа, и овога пута се као најбољи и као они који померају књижевне границе истичу романи аутора и ауторке са, условно речено, књижевне маргине или барем оних у које нису уперени књижевни рефлектори.
Нађа Бобичић
ТРАЈАЊЕ
Повратак Владе Петрића
Враћајући се у Београд, Град на Дунаву, далеки Град у сну, Влада Петрић зна да је у „туђем“ веку, спреман да и даље поставља питања о „глупости слепе послушности“, дубоко уверен да ће коначно победити људска еволуција и културно-технички развитак човечанства
Влада Петрић, овогодишњи добитник награде „Небојша Поповић“ (Фото Анђелко Васиљевић)
„Свака култура која држи до себе треба стално да се враћа уметницима који су ту културу стварали, били њен значајан део, а чије постојање сведочи о епохи у којој је требало сачувати не само живот него и образ“, записао је књижевник Филип Давид, поводом текста Рахелина кутија и његовог сценског извођења на сцени Југословенског драмског позоришта.
Нешто слично могли бисмо да кажемо о аутору Рахелине кутије, редитељу и теоретичару Влади Петрићу, приликом додељивања Награде „Небојша Поповић“ за јединствени допринос и највише резултате у промишљању филмске уметности и неуморну вишедеценијску посвећеност очувању филмске баштине.
Један од првих редитеља Телевизије Београд, Влада Петрић професорску каријеру је започео на Академији за позориште, филм, радио и телевизију где је предавао историју и теорију филма (1950–1969), а наставио је на Универзитету Харвард (1972–1997). Оснивач је Харвардског филмског архива са 1.200 експоната. Његове књиге Чаробни екран (1962), Шекспир и филм (1964), Увођење у филм (1968), Развој филмских врста (1970), Филм енд Дримс (1981), Конструктивизам на Филму (1987) – Владу Петрића сврставају у ред истакнутих теоретичара и историчара филма.
Небојша Брадић
(НЕ)МОЋ МЕДИЈА
Бела кућа против новинара
За разлику од Ричарда Никсона који је притисцима и привременим судским мерама спречавао објављивање новинских текстова о томе како је Бела кућа 30 година лагала о Вијетнаму, Трамп је, претећи тужбама пробао да спречи штампање књиге која га представља као глупог, незрелог и нестабилног
Мерил Стрип и Том Хенкс у филму „Доушник“ (Фото Јуниверзал пикчерс)
На упозорење да ће „ако влада победи на суду, Вашингтон пост престати да постоји“, Том Хенкс у новом филму Стивена Спилберга одговара: „Али ако влада може да нам каже шта смемо а шта не смемо да објавимо, Вашингтон пост је већ престао да постоји.“
Том Хенкс је у више него актуелном тренутку оживео причу о улози новинара глумећи уредника Вашингтон поста Бена Бредлија, који се борио да објави истину о Вијетнамском рату и поред огромних притисака владе. Од ере Никсоновог удара на медије, којом се Спилберг бави у The Post-у, ниједан председник није био толико непријатељски расположен према седмој сили колико је то Доналд Трамп.
За разлику од Ричарда Никсона који је притисцима и привременим судским мерама спречавао објављивање новинских текстова о томе како је Бела кућа 30 година лагала о Вијетнаму, Трамп је, претећи тужбама, пре неколико дана пробао да спречи штампање књиге која га представља као глупог, незрелог и нестабилног човека.
Јелена Стевановић
АЛХЕМИЧАР НОВОГ ДОБА
Монструми су моја фамилија
Специјално за „Политику” из Торонта
Редитељ Гиљермо дел Торо чији је филм „Облик воде” награђен Златним лавом на Филмском фестивалу у Венецији и Златним глобусом за најбољу режију, поводом своје изложбе „Код куће са монструмима”, каже да су монструми неопходни јер се њихова несавршеност може наћи у свима нама
Едгар Алан По у „Соби кише“
Гиљермо дел Торо (1964), чувени мексичко-амерички филмски редитељ, сценариста, продуцент и писац, представио је на изложби „Код куће са монструмима” у Уметничкој галерији Онтарија у Торонту део свог фасцинантног кабинета куриозитета откривајући суштину стваралачког процеса кроз своју личну колекцију уметности, артефаката, књига, реквизита и костима из својих филмова. Жанрови од бајке до научне фантастике и хорора, вампирски суперхероји у акцији и застрашујућа чудовишта доминирају Дел Торовом филмском каријером као и овом поставком. Она се прати од првог филма Хронос (1993), Пакленог дечка (2004), Пановог лавиринта (2006) номинованог за Оскара и најновијег филма Облик воде (2017) награђеног Златним лавом на Филмском фестивалу у Венецији и Златним глобусом за најбољу режију. Он је први мексички редитељ лауреат овог признања.
Дел Торо је правио кратке филмове још као дете (експериментисао је очевом камером „супер 8”), а пратећи своје емоције и интуицију, остварио је и свој дечачки сан у животном пројекту Суморна кућа, сопственом креативном рају лоцираном надомак Лос Анђелеса.
Љиљана Ћинкул
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
