недеља, 23.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:51

Оптужена за превару у Републици Српској, а Дрину никад није прешла

Неко је на њено име у Бијељини отворио фирму и направио порески дуг. Ухапшена је на црногорској граници 2013, по налогу суда Републике Српске из 2005, а све је почело још пре 18 година када су јој у центру Крагујевца украли новчаник са личним документима
Аутор: Бране Карталовићпетак, 12.01.2018. у 22:00
Наталија Петровић испред своје куће у Крагујевцу (Фото Б. Карталовић)
Графолошка анализа рукописа

Крагујевац – Да се крчкала у „босанском лонцу”, лакше би јој било. Овако, још се не назире крај мукама Крагујевчанке Наталије Петровић која и после 18 година тражи излаз из мафијашког лавиринта у који је уплетена ни крива, ни дужна. Срећом, више није у затвору.

Осумњичена за утају пореза, као власница фирме коју није основала и о којој готово да не зна ништа, ова пензионерка у 65. години тренутно пред судом у Зворнику води процес за надокнаду материјалне и нематеријалне штете коју је претрпела у затворима у Црној Гори и Републици Српској. Претходно је морала да докаже да нема везе са криминалом.

Од суда у Зворнику тражи 500.000 конвертибилних марака (око 250.000 евра), као и 150 евра месечно за набавку лекова. Некада здрава жена, сада је тежак срчани болесник. Није јој исплаћено ни 4.800 конвертибилних марака за судске трошкове. У Републици Српској оспоравају њена потраживања.

У републикама бивше СФРЈ које још нису у Европској унији има много „фантомских фирми”, регистрованих на туђе име после крађе личних докумената. Кад се открије утаја пореза, крив је онај на чије се име фирма води, не превејани криминалац кога често штите моћници у држави. Наша саговорница тврди да је жртва једне такве преваре.

Клупко ове приче почело је да се запетљава још новембра 2000, када је Наталија Петровић, тада аутолакирер у „Застави”, покрадена у гужви испред једне апотеке у центру Крагујевца. Неко јој је из ташне украо новчаник у коме је било нешто пара, неколико чекова, али и лична карта. Случај је пријавила полицији, која јој је рекла да одавно трага за групом „џепароша”.

Двадесетак дана после тог догађаја, на вратима њене куће појавио се један сиромашак који јој је донео празан новчаник и оштећену личну карту, објаснивши да их је нашао у дворишту Црвеног крста где одлаже секундарне сировине. Хтела је касније да му захвали, али није успела, јер је адреса на којој је наводно живео – била лажна.

Годину дана касније, Наталији Петровић је стигао позив из крагујевачке полиције, али уместо вести о хапшењу „џепароша”, инспектори су јој саопштили да су у дистрикту Брчко пронађени лична карта и пасош са њеним именом, али без потписа и обавезног отиска прста.

– Све се слагало, сем имена оца. На документима је писало Драган, а мој отац се звао Драгољуб. За мене је то било невероватно, јер никад нисам била у Босни. Да сам била, ваљда би тај прелазак забележили на граници – наводи наша саговорница.

Полиција је није звала све до 2005, када јој је саопштено да је у Републици Српској оптужена за утају пореза у вредности од 70.000 конвертибилних марака. Уручен јој је и позив за суђење, као власници фирме која је под њеним именом основана у Бијељини јула 2001. године.

– Нисам имала пара за пут, па сам саслушана у крагујевачком суду. Затражила сам да се уради графолошка анализа потписа на оснивачком документу фирме. Мислила сам да је реч о неспоразуму, пошто сам у тренутку кад је предузеће у Бијељини регистровано била код ћерке на мору, у Рисну – каже пензионерка Петровић.

После тога, верујући да је проблем решен, наша саговорница је мирно живела, путовала код сестре у Швајцарску, код ћерке на одмор. Никада је нико није заустављао. Све до 30. јуна 2013, када је у раним јутарњим сатима ухапшена на црногорској граници.

– Те 2013. сам отишла у пензију. Кренула сам код ћерке на море, хтела сам да се опустим после свега. На српској граници је све било у реду, али је на црногорској настала гужва. Полицајци су одједном утрчали у пун аутобус и извукли ме напоље. Одвели су ме прво у Рожаје, потом у Бијело Поље, а одатле у женски затвор у Спужу. Рекли су ми да сам ухапшена по потерници коју је расписала Република Српска. Ако је потерница била међународна, не знам како ме онда нису задржали још на српској страни. Затворски чувари у Спужу су били добри према мени, а посећивали су ме и представници наше амбасаде. После три месеца сам пребачена у затвор у Бијељини – прича наша саговорница.

Ниједан сведок тужилаштва на суђењу у Бијељини није могао да потврди да је икада сарађивао са Наталијом Петровић. Урађено је и ново вештачење потписа на оснивачком документу фирме. Из затвора је пуштена после нешто више од месец дана, 29. новембра 2013. године.

– Стручна анализа није ни морала да се ради, јер се из авиона видело да потпис на оснивачком акту фирме нема везе са мојим рукописом. Сећам се и да су сведоци, људи из босанских предузећа, помињали неког мушкарца старости између 40 и 45 година. Он се издавао за заступника фирме „Петрол АГ” која се водила на моје име. Само су са њим сарађивали, мене нико никада није видео. Чак је један сведок питао: „Шта ће ова жена овде.” Из затвора су ме просто избацили, једва да сам стигла да потпишем решење. Имам утисак да је све било намештено, као да су хтели на силу да ме осуде – каже пензионерка Петровић.

Због извесних недоречености у поступцима суда у Бијељини, парницу за надокнаду штете наша саговорница је пред крај прошле године покренула пред судом у Зворнику. Наталија Петровић се нада да ће јој бити исплаћени бар судски трошкови који се тичу кривичног процеса из 2013, када је доказала да је од Босне видела само мрак који се увлачио кроз затворске решетке.


Коментари4
7cc10
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bosa S
Kradja identiteta je opravdan strah i svakodnevno se stitimo od rizika. Ne samo u Srbiji, nego u celom svetu. Izgubljen novcanik sa dokumentima mora odmah da se prijavi policiji i sva dokumenta se ponovo vade. Ako i dodje do kradje identiteta ta prijava u policiji je znacajna.
bakica
Zivimo u 21 vekuuuuuuu!SRAMOTA
Ana
Isto se tako dogodilo mojoj komsinici, diskretnoj zeni ,plus bolesnoj. Neko joj je ukrao novcanik sa dokumentima i zloupotrebio! Koliko se jadna zena namucila da bi dokazala da nije umesana ni u kakve kriminalne afere. Srbija, zemlja cuda....
Боривоје Банковић
Ана, концентришите се, па још једном прочитајте текст пре коментарисања. Како сте на основу овог текста успели да повежете Србију са нечим што се догађало пред судом у Бијељини у Српској? Шта је то, по вашем мишљењу, ова земља у овом конкретном случају учинила или пропустила да учини да би заслужила цинично "Србија земља чуда"?
Препоручујем 18

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља