недеља, 21.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:53
ИНТЕРВЈУ: СРЂАН СРДИЋ, писац

Схватати себе преозбиљно, то је пут у фашизам

Тражио сам језик који може да опише шупљину, речи које одзвањају у удаљеним собама. Те собе су ћелије, кутије
Аутор: Марина Вулићевићпетак, 12.01.2018. у 22:00
(Фото Душан Поповић)

Нови роман Срђана Срдића „Сребрна магла пада” (Партизанска књига), који се налази у најужем избору за „Нинову” награду, носи посвету „несањачима”. То је проза која држи будним, побуђује на размишљање о начинима на које језик обликује човекову позицију у свету, емоцију, постојање које превазилази пуко сабирање искустава, интерфејс између више свести које обитавају паралелно. Читалац свикнут на уобичајену разраду и гранање сижеа на реченице и пасусе сада мења тактику читања, у ходу се прилагођава излагањима јунакиње Соње и онога коме она стреми, као и другим гласовима искрслим у простору романа, и где стремити другоме не значи истовремено и не ићи ка самом себи.

„Зовем се Соња. Имам једну причу. Причам. Требало би завршити, то. Свако буђење је губитак. Мање нас остане. Не би требало спавати. Причам о свом неспавању несањању. Како се нисам будила, јер нисам имала из чега, одакле.” Ово је пасус је из Срдићевог романа, који, по речима критичара Ивана Радосављевића, захтева упорног, концентрисаног и књижевно упућеног читаоца.

Човек који гледа у екран и урања у премрежени, електронски, свет вашег романа „Сребрна магла пада” усамљен је у искуственом смислу, али је отворен за преиспитивања сопства, као и за безброј других могућности. Да ли у виртуелној метафизици изломљени и умножени субјект ваше прозе поред трагизма проживљава и својеврсно ослобођење?

Нема ослобођења – говорим о мушкој страни романа. Тамо је одустајање. „О” не може превазиђе свет и себе у свету, чак ни у самоизолацији. Он има своју лопту; велику, црвену лопту. То је Кириловљева лопта. Он има своје планове, они пропадају. Није способан да пружи било шта у смислу комуникације, исходиште његове трауме је дисконекција. О је постчовек, не говори, нема више шта да каже, то што ће покушати да исприча и запише у роману јесте само код. Соња ће доживети ослобођење, разумеће колико је сама лепа, колико је потребна на свету баш таква каква јесте. Лепа као музика, као поезија. Као последња ноћ у којој ће се указати. И остати. Као злато.

Универзум вашег романа не робује узрочно-последичној логици догађања, пре се може рећи да су у питању „стања”, док је комуникација зависна од ситуације на „серверу”. Да ли сте структуром романа у ствари следили постструктуралистичке идеје?

Не. Следио сам логику приче, онако како сам сматрао да би требало да буде испричана. Стања захтевају језике. Тешка стања захтевају тешке језике. Лепота тешких језика налази се у њиховој звучности, ритмици, местима на којима се позиционирају заустављања даха. Недостајало ми је правописне апаратуре па сам учинио неке позајмице. Направио сам неке прорачуне, позајмио сам од музике. Роман је један од могућих записа приче, њене приче и његове приче. Апсолутна аналогија између две људске приче није замислива. Оне почињу тамо где почињу и завршавају се тамо где се завршавају. Роман је тачка сусрета.

Језик као да сам себи укида онтолошку реалност, чак и значење, право на истинитост. Да ли извесна „празнина” некомуникативног језика којим говоре јунаци у ствари сугерише празнину бића, чак и историјског идентитета?

Изолација је страшна. Тражио сам језик који може да опише шупљину, речи које одзвањају у удаљеним собама. Те собе су ћелије, кутије. Соња и О нису празна људска бића, већ усамљена. О не жели да говори, Соња нема с ким. Роман је поље на ком се они упињу да остваре могућност језика, да кажу једно другом ко су заиста, да испричају све што је важно. Да говоре о несносном болу. Да науче како се изјављује љубав.

Да ли су виртуелност, неки шум у напону каблова или у свести самој, а који стварају измаглицу, на неки начин пунији од спољашњег света?

Другачије је. Услови су лабораторијски. Остатак света спава. Двоје људи не спава, не сања. Дато им је да говоре и слушају. Време несањања другачије пролази. Без игде икога. Без назнака спољашњег света. Осим у речима. Због тога су они више људи од било којих других људи. Као последњи људи, они који причају последњу причу. Сами у језику, који у мукама и радости уче.

Да ли је „похвала” књижевности у ствари то што у овом тексту она стално настаје, а остаје недовршена? Па се у једном тренутку каже: „књижевност је исто што и страва од књижевности”…

Да... могло би да буде и тако. Најинтимнији тренутак у животима двоје људи постаје књижевност. Каква год књижевност. Питао сам се да ли смем све да запишем, зашто би све постало књижевност? Девојчица која поставља камеру пред вешала. Јалови родитељски напор. Недовршеност је дивна. Нада да се све ипак наставља. Мора да се наставља. Негде, некад. Књижевност је дивна у властитој недовршености, могућности да буде милион светова.

Чак и роман као да сам себи поставља питање о сопственом конституисању, игра се сам собом у хипертексту, зачикава име и позицију аутора, па и легитимитет награда у књижевности. У последње време чест је и случај да аутори романа своја имена дају јунацима којима се дешавају необичне ствари, који умиру…

Трендови су досадни, највећи део овог света је ужасавајуће досадан. Писао сам свој први роман и појма нисам имао шта радим. Писање романа траје. Пожелео сам да се забавим на властити рачун. Увео сам у игру Срђана Срдића, говорим о књизи коју сам писао пре десет година. Па сам то поновио у другом роману. Сада је Срђан Срдић константа у мојим романима, као хибрид историјског и фикционалног идентитета. Моји читаоци то знају, колико год да их има. Тако је радио Хичкок, то ради Стивен Кинг, ту „cameo” ствар. Схватати себе преозбиљно, то је пут у фашизам.


Коментари3
0b972
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Osman Delić
Nadam se da ću doći do knjige. Moram priznati da samo slutim šta se to dešava, jer sam neke stvari osjetio, a najbizarniji razlog zbog kojeg bih htio pročitati roman je taj, da me moja supruga od naših početaka kratko zazvala - O.
dipl. agronom
Samo Vi pisite...U dobu malih boginja...
Hamid Kabadaja
Shvatiti sebe neozbiljno je put u politički rialiti šou .

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља