недеља, 22.04.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:15

Сусрет са Харијем у холивудском ресторану

У Србији аеродром је граница између новог и старог живота, место где се плаче, растаје, где је изгубљена свака нада. Крај. Али и почетак новог, непознатог, ризичног живота.- У ресторан код Ден Тане у Холивуду долазе славни а главни шеф и шанкер су Сплићани. Долазио је и Хари Стантон
Аутор: Сара Ђурђевићсубота, 13.01.2018. у 12:04
Хари Ден Стантон (Фото Јутјуб)

„Држи се чврсто мала, овај свет је луд, рекао би чика Буковски.

Тог једанаестог јула 2012. године, било је паклених 45 степени, асфалт је горео, а ја сам са београдског аеродрома отишла на даље животно путовање - далеки свет. Никад нећу заборавити тај дан. Крочила сам у авион остављајући онај стари живот, пријатеље, породицу, домовину која ми је постала страна. Оставила сам део себе, мирис детињства, свој језик и обичаје...

Чини ми се да аеродроми носе ту горчину и тугу која је позната само нама који смо далеко. Осталима, безбрижнима, аеродром је место транспорта. У Србији, аеродром је граница између новог и старог живота, место где се плаче, растаје, где је изгубљена свака нада. Крај. Али и почетак новог, непознатог, ризичног живота. Ја бих рекла, све је то авантура, и кад тад ствари дођу на место. Само за све треба времена.

Данас после пет година - ја у Лос Анђелесу. Цео дан ме хвата нека нервоза, облива ме зној, овај датум славим као ново поглавље свог живота. Ах, колико сам се само променила, колико је тешко некад било, и сто пута помислиш, питаш се шта мени све ово треба? Боље да сам купила неко стадо оваца и под Медведник. Хоће ли доле икад бити боље?

Док лутам овом земљом и ударим триста пута у зид живот ме учи лекције кроз шамаре, ојачавам, нисам више дете. Тражим се. И нађем се под овим палмама, поред овог бескрајног океана, овог великог и непознатог града. Понекад се замислим кад погледам пар година уназад, и кажем себи: Шта ли сам ја све прошла? Ма не само ја, сви ми који смо решили да баталимо те празне приче о бољем животу, схватајући да реалан свет функционише другачије од свега оног што нам је било познато, пре тог аеродрома.

Да ли су нас намагарчили новим трендовима, о органским хранама, новим телефонима, затегнутим телима, или смо постали роботи?

Једноставно, престанеш да верујеш у бајке. Наши родитељи су нас учили стварима која су важила пре свих ових критичних година, али та правила и тај срећан живот доле не постоји, остала су само сећања. И онда смо ми поверовали у то све, дошли смо овде сами, а живот је некад суров, јако кратак, леп, неизвестан.

Заводљиве улице Холивуда (Фото Јутјуб)

Спремали су нас успех, а не неуспех. Научили смо све кроз зној и сузе, научили смо и не желимо ово ни најгорим непријатељима. Схваташ што си старији да неке тренутке не можеш више вратити, да не осећаш више ништа. Да си постао роб својих емоција, и да време иде све брже.

У Америци, у Југославији, свуда је некад постојао неки лагоднији живот али сада више немамо времена ни за наше најближе. Да ли су нас намагарчили новим трендовима, о органским хранама, новим телефонима, затегнутим телима, или смо постали роботи? Не знам, можда сам песимиста или само носталгична. Али, можда свет иде у правом смеру? Некад мора бити и тешко да би ствари дошле на своје место. Не знам. Осећања су ми данас у тешком хаосу и треба ми авантура, нови људи, догађаји. Нешто само да ми отера црнило из главе. Знам право место за то.

Одлазим са посла, поздрављам колеге, лажни осмеси на лицима, као и увек. Излазим из канцеларије, одлучим да одем код Ден Тане у Западни Холивуд. Ово место је до пре пет година, држао бивши фудбалер Црвене Звезде Добривоје Танасијевић (Дан Тана). Место је ту већ педесет и нешто година, и када питате било ког староседеоца из града Анђела, рећи ће вам да је Дан прави амбасадор Србије. Његова прича је типичан пример тог америчког сна. Почео је као перач судова и отворио је свој ресторан, тих срећних времена. Ресторан ради до два ујутру и углавном су се ту скупљале филмске екипе, Клуни, Паћино и остали. Ма ког да замислите добар је са Деном.

Место где долазе славни - ресторан Ден Тане у Холивуду (Фото С.Ђ)

После напорних снимања долазе на пелинковац и поховану пилетину. Италијанска кухиња, укусна до бесвести, под вођством главног шефа Нена Младеновића из Сплита, за баром шанкер Мајк Готовац, такође из Сплита. Тренутно један од најстаријих шанкера и највећих легенда овде у Лос Анђелесу, кога сви знају, о коме пишу новине. Мајк ради четвртом и петком, бар је пун да не може се ући. Сви долазе само због њега. То је ипак највећи печат овог места.

Зидови су украшени сликама са Синатром, Дином Мартином, Џејмсом Гандолфинијем, све оне највеће боемчине. А у једном углу, грб Црвене Звезде, Партизана и Хајдука из Сплита. Као код куће. Дивчев дрес, ма човече само фали нека хармоника да засвира! Невероватно!

Лос Анђелес није за обичне људи. Генерално, Калифорнија је место за хедонисте, музичаре, уметнике, љубитеље филма, бизнисмене, у коме нема срама, свако је и све је прихваћено. Град греха, сломљених снова и сањара

Некако успевам да нађем место, седам и поздрављам се са Мајком који виче: „Мрзим странце”! Салве смеха, сви наздрављамо. Некако ми до руку долази пелинковац. После тог цуга, ударило ме је главу и онда се сетим са кајањем, зашто нисам пипнула пелинковац читавих десет година! И тако, приче о новим филмовима, холивудским трачевима, да су филмови све досаднији. Место из кога увек изађем пуна прича, богата за нова познанства. Из неке мале просторија излази једна громада. О да ли је до Шекил О Нил?

Лос Анђелес није за обичне људи. Генерално, Калифорнија је место за хедонисте, музичаре, уметнике, љубитеље филма, бизнисмене, у коме нема срама, свако је и све је прихваћено. Град греха, сломљених снова и сањара. Живот може да ти се промени у пет минута, ако се нађеш у право време на правом месту. Потребно само мало осмеха, љубазности и шарма. Али и стрпљена. 

Једини проблем саобраћајне гужве, али треба само се добро организовати. Град у коме те животна прилика можда чека на ћошку или чак у некој локалној кафетерији. Сасвим је нормално да поред тебе седи Шон Пен и срче капућино. Холивудске звезде су третиране нормално. Нико их не слика и не замара. Приметила сам да у Београду ако се нека позната личност нађе на јавном месту, сви трче да се сликају. Овде мисле да си примитиван. Свако гледа своја посла.

Људи са највише новца возе бубу и живе јако скромно. Најбољи град на свету, у коме влада велика национална разноврсност. Мој град, кажем вам. И тако, точи се вино, прича се, пуши се. У тој барској атмосфери лако је препознати и раднице ноћи. Углавном су то послови кога се лате Рускиње (не вређам, али заиста је тако). Једна ми се баш закачила за врат, кука на Путина: „Сестро моја, православна”!  Мислим се како да се некако дочепам места што даље од сестричке.

У углу, један висок и погрбљени, старији човек, седи и пије за дивно чудо пелинковац. Кренем да ћаскам са Мајком о глупостима, кад се господин поред мене загледа и упути ми пријатан комплимент.

Хари Дин Стантон (Фото С. Ђурђевић)

Навучем стидљиви осмех на лице, кад оно Хари Дин Стантон.

– Знаш ли да сам исплакала три океана уз „Париз –Тексас”?

– Ниси једина!

И тако почнемо да ћаскамо. Конверзација је трајала добрих четири сата, па је онда дошао мој пријатељ, и тако смо заједно ћаскали о будизму, религији, политици а највише од Џеку Николсону. Обећао је да ће ме упознати са њим. Хари је особа која слуша, не поставља питања, пуши као Турчин а 91 година му је. Има више енергије него ми који смо 60 и више година млађи од њега.

И онда је узео чашу и рекао ми: „Мис Србија, видиш ово стакло, видиш нас, ми смо ништа, и све је ово овде велико ништа. Али неки ту скоројевић са Беверли Хилса ће да плати ово исто скупо али и то је стварно једно велико НИШТА.”

И онда викне неком могулу за некретнине: „И ти си ништа. Бежи дођавола.”

Могул је узвратио бесно. Хари је стално тражио невољу. Људи знају да се јако наљуте, неки чак и челиче песнице кад им Хари тако само одједном каже да смо сви уствари једно велико НИШТА. Хаику, Харија Дин Стентона.

Има једна анегдота када су Брандо и Хари били јако блиски, и у ритуалном разговору Хари му каже: „Ти си ништа”! На то му Марлон одговара: „О чему бре ти причаш”!

За кратко време постали смо добри пријатељи. Учила сам од њега.

„Мис Србија, све је записано… Све је негде записано о нама, од почетка до краја,  и ово баш сада, овај тренутак, док причамо. Ниједан сусрет није случајан. Људи су постали превише оптерећени савршеним моментима, и тако док чекају тај моменат, живот прође и гаси се. Туга и срећа можда нису исте, али имају заједничку особину да прођу. Треба живети сада а не „мањана” (сутрадан на шпанском)”.

Због пословних обавеза нисам успевала да долазим, али ми је он био стално у мислима. Наши разговори су ме оплемењивали, давали су другачију визију живота од ове модерне, превише савршене и типичне реалности. Те суботе, навратила сам код Тане у бар, седавши у ћошак, очекујући Харија да наврати.

Али уместо њега, дочекала ме је тужна вест. Управо су јавили да је у 91. години, мој нови другар у сну заувек напустио овај свет, оставши нам у наслеђе филозофију да смо сви једно велико ништа, и што више размишљате о томе, схватате да сва нервирања око пара, политике, послова, људи, па и  љубави је бесмислена.

У бар је пристигао велики број људи, да наздрави и ода пошту Харију који иако није ту, његов дух и његове приче ће живети у зидовима Дан Тане. Заувек.

 

Почивај у миру, драги пријатељу.

Сара Ђурђевић, Лос Анђелес


Коментари18
5987e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

@Ljiljana i @Zika
@Ljiljana i @Zika : U vasim postovima ima najmanje "16 tona ljubomore i zavisti". Zasto ste oboje - male duse? A za Ziku : buduci da nema kvacice na Z, znaci da i Vi zivite u instranstvu. Pa, hajde, Ziko, napisite za "Politiku" jedan ovako kvalitetno napisan tekst kao sto je ovaj kojeg vi (i Ljiljana) s takvom odbojnoscu nepravedno kritikujete i pljujete. Osim toga, tekstovi iz ove rubrike se ne honorisu.
ljiljana
Draga Saro koliko izrecenih nevaznih stvari u tvom tekstu, pa zar si otisla tamo,kako stalno pominjes u tekstu, kako bi nam govorila o imenima nama ovde svakako poznatim, ali ne znam da li su bitna. Zar si toliko zaslepljena sarenom lazom i nesmislenim opisima palmi i mora kad nam je puno toga lepseg i evropskog ovde na dohvat ruke. Zar mislis da ovde nema pismenih i putujucih koji su to davno ili nedavno videli i pre tebe shvatili, a nije bilo potrebno otici i "ziveti" na tom "srecnom" kontinentu. Jako si se prevarila, ali te ipak pozivam da se vratis u svoju zemlju i da je volis i da se za nju boris na svoj nacin a ne da je izdajes. nista se ne menja preko noci.
Zika
Sara nisi morala prelaziti toliki put da bi slusala kafanske filozofije. Price tog tipa cak i mnoge zanimljivije sam se naslusao i po beogradskim kafanama.
Ljubomir
Autorkin Los Andjeles deluje kao neki privatni mentalni geto, zamagljeno ogledalo, prisutan samo u njenoj simpaticnoj pricici i duboko licnom dozivljaju istog. I koncentrisano gledanje u jednu istu tacku je takodje, gledanje. Ali to je i gledanje oko sebe, ... samodovoljni juznoamericki grad, koji nikoga ne prima sa srcem (jer ga i nema), ali ga i ne odbacuje (jer mu je sve jedno), ... slucajno smesten u cosku Amerike. Filmski krajolici sa palmama po izolovanim belim ili etnickim enklavama, u moru onih koji ne haju mnogo za engleski, sa vezama i odnosima kao da se nalaze na razlicitim planetama. Opet, receptura za opstanak je bas kako ga autorka prikazuje. Ma koliko taj Los Andjeles bio ogroman, haotican i nabedjen, resenje postoji: Napravis svoj mali svet, njega se cvrsto drzis, i ne brines se sto umesto duse ima samo Sunce koje neprekidno przi. Dusa, to je i tako ono sto si sa sobom donela ...
Lalovic Rastko
Samo pokazuje koliko je produhovljen bio Harry Dean. Hvala vam na ovakvom divnom tekstu!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља