недеља, 15.07.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:50

Село на „седам Дунава”

Бачки Моноштор је познат по вредним мајсторима и – природном резервату
Аутор: Славица Ступарушићсубота, 13.01.2018. у 22:00
Аница Перишкић, пчеларка (Фотографије Анђелко Васиљевић)
Адам Бешлин, ковач
Ивица Ковач, кломпар
Марта Четалинац, луткарка

Хладно јутро, а ми се упутили у Бачки Моноштор, старо војвођанско село петнаестак километара удаљено од Сомбора. Правац у ковачку радионицу код Адама Бешлина. Заложио је ватру. Не да би се огрејао већ да гвожђе кује. Он је само један од занатлија које чувају традицију ручне израде разних ствари од природних материјала у овом „селу на седам Дунава”, како се још назива насеље које је практично на острву, окружено Дунавом и каналима, тако да се до њега може доћи само преко моста.

Бачки Моноштор краси аутентично културно наслеђе које се огледа у мноштву изворних обичаја, фолклору, језику, традиционалним народним ношњама, храни и музици. Разноврсна занатска умећа део су те културне баштине коју је у туристичку понуду села вешто „уплела” Зденка Матић из Удружења грађана „Подунав”. Како и не би, кад је баш овде једина регистрована занатска радња за израду дрвених чамаца у Србији, као и кломпарска. Пчеларско домаћинство Перишкић, етно-куће (паорска, рибарска и ромска)... Специјални резерват природе „Горње Подунавље” већ је друга прича, али на истом терену.

Кренули смо од ковача Адама Бешлина. Истина, нисмо се огрејали, али смо, гледајући како Адам вешто мајсторише око точкова запрежних кола на којима је мењао металне обруче, брзо заборавили на хладноћу.

Кажу да ковачке послове може да обавља здрав и снажан човек у доброј физичкој кондицији, баш као што је Адам, иако гази 84. годину живота. У пензији је већ две деценије, рачуна да би могао до 90. да кује, а после ће да види.

– У Сомбор сам отишао на занат 1951, са 13 година. Радио сам у тој радионици све до 1965, а онда у Моноштору отворио своју радњу – прича Адам док ватром и чекићем „кроти” гвожђе. Некада се, каже, ужарено гвожђе ковало ручно са два чекића којима се наизменично ударало. Сад Адам има машину коју је сам осмислио.

– Имао сам и два радника, то су ми били ученици, у пензији су. Када су они завршили занат више нисам могао да узмем ученика, него је морала школа. После тих мојих ученика нико више није завршио за ковача. Додуше, данас имамо два-три велика пољопривредника која су поузимали сву земљу, а пре је паора било пола села, па је било и посла за ковача, од прављења дрљача, до поткивања коња. Имам два сина, Стипан је трговац, а други, Адам, радио је у гвожђари у Сомбору. Кад је затворена, преузео је моју радњу. Једини смо у целој околини. Мени долазе из Апатина, Сомбора, Бездана... – каже ковач, задовољан што чекић и даље одзвања. Праве отац и син Бешлин и капије од кованог гвожђа. Како кажу, у селу је половина њихових руку дело.

Марта Четалинац је позната по луткама, за које шије шокачку ношњу. И мушка и женска праве се од белог платна украшеног шљокицама, извезених на рубовима блуза, кошуља и гаћа (мушке панталоне). На разне начине се довија да дође до ручно тканих материјала, баш као и до старих лутки које преоблачи.

Шокци су по природи весели. Тако је и њихова народна ношња (рубина) богата и различита од села до села, прича нам луткарка која се за ово необично занимање определила пре десетак година. Прва лутка са моношторском ношњом била је за ћерку Аницу, онда за унуке. Обукла је неколико њих и за продају на „Бодрог фесту”. Има их које су прелетеле океан на путу до својих власника у Америци.

Многобројни детаљи и технике израде шокачке ношње и врсте веза захтевају посебну пажњу и вештину. Да би се опремила једна лутка потребно је месец дана.

Марија Колар једина је ткаља у селу. За разбој је прво села њена кћерка, која је тражила шта би радила чекајући посао на бироу. Ткане крпаре, торбе, шалови, завесе... тражени су, али не толико да би се од тога могло живети. Ћерка је трбухом за крухом отишла за Канаду, тако да је Марија преузела чунак и у свом собичку, у који је само разбој стао, проводи сате пребирајући по нитима.

Када неко пожели да се заслади – правац „медна” кућа породице Перишкић, која се пчеларством бави скоро седам деценија. Почео је Иван Перишкић, још 1946. године, а сада са кошницама пчела на камиону Србијом крстари трећа генерација из ове породице. Иван се са супругом Маријом одвојио од оца 1972. године, свако је пчеларио за себе, али су пчеле на испашу селили заједно. Селе их и даље, сада са сином Иваном и снајом Аницом. Аница је текстилни техничар, али се сасвим посветила пчеларству с обзиром на то да имају око сто кошница са пчелама.

– Некада се сав мед откупљивао. Данас је потребна и вештина трговања. Не продајемо на велико, јер се мање плаћа, а дуже чека на наплату. Додуше, ово изискује додатни труд да се све лепо упакује. Осим меда имамо и медењаке, сапуне са прополисом, мед у комбинацији са копривом за циркулацију, за простату са семеном бундеве, ракију, креме, капи... – наводи Аница.


Коментари1
f63f8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jana
Bravo majstori.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља