субота, 20.01.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:57

Ко крши закон из незнања може бити ослобођен

Да ли је крива удовица која није у року пријавила уредно регистровани пиштољ покојника или муж чија је жена возила његов аутомобил жутом траком
Аутор: Александра Петровићсубота, 13.01.2018. у 22:00
Милан Шкулић: Ако заиста радари које полиција користи имају одређену толеранцију прецизности од два до три километра (плус–минус) или у неком проценту одступају према спецификацијама произвођача, то онда значи да увек постоји и одређена сумња у погледу брзине којом се кретао окривљени (Фото А. Васиљевић)

Непознавање закона и права некада нас може спасити прекршајне и кривичне одговорности, а некада нам може нанети и велику штету. Зависи од ситуације.

Pravilo „Ignorantia legis non excusat” – „Непознавање права не оправдава”  дуго je важило у нашем кривичном законодавству, али већ годинама није актуелно. Сада правна заблуда у многим случајевима искључује кривичну одговорност.

– Читаве генерације правника су учене да то што неко није знао да је нешто прописано као кривично дело или као прекршај – нема значаја, те га незнање не може само по себи ослободити од одговорности. Тако је било некада, али сада више није. Проблем је што се то често у пракси не увиђа у пуној мери – каже др Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду.

„Није кривично дело оно дело које је учињено у неотклоњивој правној заблуди. Правна заблуда је неотклоњива ако учинилац није био дужан и није могао да зна да је његово дело забрањено. Учиниоцу који није знао да је дело забрањено, али је то био дужан и могао да зна, казна се може ублажити”, каже члан 29 Кривичног законика (КЗ).

Закон о прекршајима, у члану 22 такође има овакву одредбу о правној заблуди. Прекршајни судови, међутим, изричу казне за читав низ прекршаја који су обичним грађанима непознати.

Удовица не зна да мора полицији да пријави пиштољ свог покојног мужа, који је имао уредну дозволу за држање оружја. У таквом случају она не мора да зна ни да пиштољ постоји у њиховој кући, закључан у фиоци или сефу, али она је у прекршају и биће новчано кажњена.

Муж који је жени посудио свој аутомобил не мора да зна да је она направила саобраћајни прекршај тако што је ушла у жуту саобраћајну траку када је скретала ка тржном центру. Он ће, међутим, прекршајно одговарати ако не обавести полицију ко је у том тренутку управљао његовим возилом. Ни муж ни жена не поричу да је направљен саобраћајни прекршај, за шта постоји и снимак са лица места. Нису имали намеру ни да сакрију ко је управљао возилом, али муж је новчано кажњен само због тога што му није уредно достављен позив, па није у одређеном року обавестио полицију о томе ко је управљао возилом. Грађани не знају да овим „необавештавањем” чине прекршај.

Многи родитељи не знају да им закон намеће одговорност за прекршаје које учине њихова деца, која су млађа од 14 година, јер она нису прекршајно (као ни кривично) одговорна.

Error iuris nocet – „Заблуда о праву шкоди”, каже још једна латинска изрека.

– Свакако је боље да се право познаје, али ако неко без своје кривице није знао да је његово чињење или нечињење прописано као кривично дело, онда код њега не постоји кривица. Код злочина која су „зло по себи” (mala in se), немогуће је замислити да било ко иоле „нормалан” не зна да не сме убити, украсти, силовати, извршити разбојништво. Међутим, то није увек случај када је реч о читавом низу кривичних дела, која су често повезана и са другим прописима, а односе се на неке аспекте привредног и финансијског пословања и која постоје само зато што су прописана као кривична дела (mala prohibita) – каже др Шкулић.

Примери за правну заблуду су много чешћи у прекршајном праву.

– Већина људи, често без своје кривице, нема свест о томе да чини прекршај пропуштањем неког рока или одређене радње у погледу које имају дужност чињења. Добар пример за то су чланови породице који су дужни да пријаве оружје покојника, а не знају да имају ту обавезу на основу Закону о оружју и муницији. Kада пријаве оружје, за које је њихов покојни члан породице имао уредну дозволу за држање, ако то нису учинили у предвиђеном року – биће кажњени за прекршај, што је апсурдно – наводи професор.

Он указује да прекршајни судови резонују „сувише упрошћено” и нерадо примењују начела кривичног права, не само када је реч о нескривљеној правној заблуди, него и када је реч о процесним питањима која су повезана са претпоставком невиности.

– Одувек је у нашем кривичном поступку важило правило да суд може окривљеног огласити кривим само ако је потпуно уверен у његову кривицу. Уколико само сумња у постојање кривице, али није уверен у то на темељу изведених доказа, суд мора окривљеног да ослободи од оптужбе. Међутим, сада у прекршајним поступцима имамо ситуације да судови не одлучују у корист него на штету окривљеног ако докази нису неспорни – каже др Шкулић.

Наиме, и кривични и прекршајни судови морају примењивати правило „In dubio pro reo”, што значи да у сумњи треба одлучити у корист окривљеног. Чест је случај да радар измери прекорачење брзине за само један километар, а познато је да радари могу да погреше за два до три километра

– Није спорно да не треба нимало толерисати бахате возаче, а нарочито не „тркаче” на друмовима, али се и овде мора резоновати правнички. Ако заиста радари које полиција користи имају одређену толеранцију прецизности од два до три километра (плус–минус) или у неком проценту одступају према спецификацијама произвођача, то онда значи да увек постоји и одређена сумња у погледу брзине којом се кретао окривљени. Та сумња би се морала „тумачити” у корист, а не на штету окривљеног – наводи наш саговорник.

На пример, неко је регистрован радаром да је у насељеном месту, где је ограничење брзине 50, возио 51 километар на час. Ако радар има одступање од плус–минус три километара, то онда значи да је он у стварности возио 48, или можда 54 километара на час.

– Како се објективно не може утврдити да ли је то била баш нека конкретна брзина од 48 до 54, суд би, примењујући правило In dubio pro reo, ипак морао сматрати да се возач кретао брзином која је за њега најповољнија, што значи у овом примеру да није прекорачио брзину – каже професор.


Коментари3
62b5f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bosa S
Skola se uci, i kazna mora da se plati bez obzira da li se zakon zna ili ne. Ko od nas zna sve zakone, a nije pravnik? Za to postoje advokati i sudovi a oslobadjana nema. Sjesti pijan u auto, ubiti nekoga: nisam znao. Pobjeci sa mjesta zlocina: nisam znao. Tuci zenu i djecu: nisam znao. Svercovati drogu: nisam znao. itd.itd
Миле
Драга госпођо, прочитајте пажљивије текст. То што сте навели је "mala in se", а овде се говори о "mala prohibita". Брзопотезно, "на пањ", осуђивање и пресуђивање никад ником добра донело није.
Препоручујем 8
Stojan
Bosa S. A pre par dana citamo da je oslobodjen biznismen koji je prodavao stanove vise puta,a ustvari nije znao da to moze izazvati pravne posledice i stetu za trece lice. Zakon je da ga pametan koristi a budala da ga se pridrzava , barem kod nas.
Препоручујем 21

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља