НИН-ова награда критике за најбољи роман у 2017. години на српском језику припала је Дејану Атанацковићу, визуелном уметнику и универзитетском професору, за његову прву прозну књигу „Лузитанија”, у издању „Бесне кобиле”. Овогодишње проглашење добитника НИН-ове награде протекло је у већем ишчекивању и узбуђењу од уобичајеног, зато што су новинари, окупљени на Дорћол плацу, информацију о награђеној књизи и аутору добили са више од сат времена закашњења. Резултати гласања показали су плуралност мишљења у жирију, па су тако за награђени роман гласали Тамара Крстић, Зоран Пауновић и Михајло Пантић, за дело Мире Оташевић „Горгоне” (Геопоетика) гласао је Божо Копривица, председник, док је за роман Срђана Срдића „Сребрна магла пада” (Партизанска књига) гласала Јасмина Врбавац. У најужем избору били су и романи Јовице Аћина „Сродници” (Лагуна) и Давида Албахарија „Данас је среда” (Чаробна књига).
– У роману „Лузитанија” приповеда се фантазмагоријско-алегоријска повест из времена Првог светског рата, виђеног из вишеструко померене, вишеслојне, перспективе. Укрштајући ерудицију и снажну имагинацију Атанацковић ствара комплексну слику света, у којој се лудило доживљава као острво разума у свеопштој суманутости ратне стварности. Делом ослоњен на традицију фантастичног реализма, делом настајући на транспоновању и очуђењу документарне грађе, а делом на сазнањима из природних наука и психологије, роман „Лузитанија” склопљен је од низа динамичних, визуелно и реторички упечатљивих поглавља, став је жирија, уз напомену да Атанацковић исписује причу која сугестивно надилази сопствене временске и просторне координате и израста у универзалну причу, преиспитујући тему лудила као уточишта и као начина супротстављања хаосу.
Дејан Атанацковић предаје више предмета из области визуелне уметности и културе на универзитетским програмима у Фиренци и Сијени, сарађује са фирентинским Музејем природних наука на предмету „Body Archives” посвећеном историји представа људског тела. Последњих година води радионице засноване на дијалогу студената и психијатријских пацијената. У Београду је, уз подршку Музеја савремене уметности покренуо иницијативу за нове наративне токове кроз јавни рад београдских алтернативних водича. Као визуелни уметник, од деведесетих остварује самосталне изложбе и кустоске пројекте.
Будући да није могао да присуствује проглашењу, Атанацковић се јавио скајпом, захваливши жирију због тога што је пажњу посветио пре свега делу, а не аутору који није познат у књижевним круговима. Такође, Атанацковић је изразио задовољство због успеха малог издавача „Бесне кобиле”, који је заслужан за објављивање његовог романа.
– Постоји стигма везана за лудило, овладавање лудилом сматра се врстом прогреса, а не узимањем у обзир различитости и другости. У данашњем друштву и људи са посебним потребама обесправљена су категорија, којима се одузимају сва људска права – приметио је Атанацковић. Будући да долази из друге уметничке области, запазио је да текст види саставним делом припреме визуелног рада.
Чланови жирија НИН-ове награде у појединачним излагањима оценили су да су свих пет књига из најужег избора, па и оне из ширег, заслужиле читалачку пажњу. Посебно је Михајло Пантић, коме је ово последња година учешћа у овом жирију, поставио питање улоге књижевности у јавном животу, у ери прозне хиперпродукције.
– Упркос томе што су за четири године чланови овог жирија прочитали око 800 књига, тај рад за мене је представљао задовољство. Мој први фаворит био је Албахари, али сам на крају гласао за „Лузитанију” – додао је Пантић.
Божо Копривица указао је на важност књиге „Горгоне” Мире Оташевић, која се бави великом темом холокауста, као и „сталним злом које обитава пред нашим очима”. Јасмина Врбавац мишљења је да Срдићев роман помера границе језика у прози, а да се дела Аћина и Албахарија баве оним што се налази иза завесе стварности. Тамара Крстић у пет романа из најужег избора уочила је особене односе према теми болести.
