уторак, 11.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:32
АУТОРИ

Сценографију не правим да буде лепа

На исти начин радим од шездесетих година до данас, без обзира с ким радим, дебитантом или искусним редитељем. Јер, то што радим, радим ради себе. То је мој печат. И мислим да је крајње једноставан. Не може кикс да се деси. Не може неко да ми донесе камион реквизита који ми не требају, прича познати сценограф Миленко Јеремић
Аутор: Снежана Чикарићуторак, 16.01.2018. у 13:00
Миленко Јеремић (Фото Жељко Јовановић)

Можда је једна реченица коју је Миленку Јеремићу давних шездесетих година упутио другар, а касније и кум Бата Живојиновић, одредила животни пут овог познатог сценографа. А можда се у целу причу умешала судбина. Ко би знао. Након више од пола века иза Јеремића је рад у стотинак телевизијских и филмских пројеката, десетак позоришних представа, иако је планирао нешто сасвим друго.

– Уписао сам Академију примењених уметности, одсек ентеријер. И планирао тиме да се бавим. Сасвим случајно сам се нашао на филму. Ветар у леђа ми је дао мој друг Бата када ми је једном приликом, током студија, рекао: „Што ти не би завршио на филму?!” И ја сам се тада као асистент сценографа нашао усред пројекта званог „Човек није тица”. Бата ме је ту гурнуо. Али, нисам тада планирао да останем на филму. Отишао сам након војске у Немачку и тамо остао четири године. Бавио се адаптацијом локала, унутрашњом архитектуром. Стекао сам тамо пуно пријатеља али нисам могао да останем. Сваки пут када бих прелазио нашу границу, плакао сам. Овде је моје место – прича сценограф чије се име нашло на шпици бројних филмова од шездесетих година па све до данашњих дана када се недавно вратио са вишемесечног снимања телевизијске серије „Корени” рађене по роману Добрице Ћосића.

У свет филма Миленко Јеремић одлучио је да „уплови” тек након што је радио у остварењима „Моја луда глава” и „Валтер брани Сарајево” и тако, на неки начин, наставио пут свог оца, кинотехничара, који је први у Београду имао две „ернеман” машине, пројекторе.

Бесплатне пројекције

– У нашој кући на Булбулдеру приказивали смо филмове. Бесплатно. После рата тата је радио у „Београд филму”, био је један од његових оснивача – прича наш саговорник .

Да ће он касније завршити у свету филма и телевизије тада ни сањао није, а још мање да ће се тиме бавити и након пензије у коју је отишао само захваљујући колеги који му је својевремено, док је радио на филму „Живот је леп”, скренуо пажњу да је стекао право на њу.

Много пре тога Миленко је свој печат оставио у неким од култних југословенских и српских остварења попут „Мајстора и Маргарите”, „Вариоле вере”, филма за сва времена какав је „Маратонци трче почасни круг”, у филмовима „Лепа села лепо горе”, „Буре барута”, „Црна мачка бели мачор”, „Чудо невиђено”, „Сеобе”, „Балкански шпијун”, „Бој на Косову”, као и у серијама које су обележиле историју телевизије попут „Повратка отписаних”... А хтео је да се бави уређењем ентеријера и да слика аквареле.

Живот му је наменио другу причу коју он прича и даље. Са многих снимања носи успомене којих се и данас радо сећа и препричава са осмехом.

Нови пројекти
– Позиви за рад и даље стижу. Сада имам сценарија за три филмска пројекта – „Теслу”, редитеља Борише Симовића, „Госпођицу Десанку” Мирослава Мике Алексића и за „Мрак” Душана Милића.Допада ми се „Мрак”, прича о страдању Срба на Косову. Једна кућа и једна црква и једном засеоку у којем се врши притисак на Србе да се иселе... „Тесла” сам по себи говори о чему се ради а „Десанка” је прича из Првог светског рата. Болница у Ваљеву, пегави тифус, детињство Десанке Максимовић, једна топла филмска прича везана за њеног оца. Од та три пројекта „Тесла” је најзахтевнији. Мало излази из мојих уобичајених сценографских оквира. Треба да реконструишем ону његову чувену лабораторију у Аризони. Да помогнем да се реализује његова моћ рендгенског погледа да види кроз зидове. Наравно, ту ће се користити и компјутерски ефекти – каже Миленко Јеремић.

– Сећам се када смо снимали „Окупацију у 26 слика” и када сам на Сахат-кули у Херцег Новом морао да нацртам неке усташке симболе. Тадашњи председник општине је био ужаснут мојом намером јер се плашио да ће боја „ући” у камен па сам ја „диверзантски”, ноћу, лепио усташке пароле. Долазила је и полиција по мене. Наравно, ништа од боје није остало. Све је било под контролом, исцртано на цигарет-папиру и лепљено уз помоћ желатина. Сахат-кула је остала нетакнута – прича уз смех Миленко којем је током рада на филму „Валтер брани Сарајево” дошла у посету жена и једва га препознала када је га је видела скроз црног и запрљаног јер је копао по отпаду тражећи „нешто што му треба”.

– Тај филм је био велики пројекат. Сатове из сцене са Радетом Марковићем налазио сам по приватним кућама, а поред камере је прошло 40 тенкова које сам морао да „обучем у немачке униформе”. Да им нацртам немачке ознаке. За то сам користио историјску документацију, да не погрешим. Компјутер не користим, више волим да отворим књигу и видим слику. Имам своју библиотеку – прича Јеремић.

За протеклих пет деценија Миленко Јеремић је радио у више од сто пројеката, филмских, телевизијских, али, како наглашава, нису сви они и реализовани.

– Међутим, ја их сценографски јесам спремио. Дешавало се, као на пример, за трећи део „Балкан експреса”, да добијем текст, спремим тај трећи део... То је требало да буде прича о Гаги Николићу, Бори Тодоровићу и другима као јунацима који у овом делу бивају покрадени. Било је то пре пет, шест година. Ја одрадио свој део посла, цео елаборат спремио, али продуценти се више нису јавили – прича Јеремић и објашњава које су фазе у његовом сценографском послу.

– Цртате по сценама све што вам треба да би реквизитерима било јасно шта да вам набаве. После тога иде књига и то помоћнику режије. То је сценографска разрада. Онда ме реквизитер води на места где се реквизити налазе да бих одабрао оно што ми се свиђа. У сваком филму имам исти приступ. На исти начин радим од шездесетих година до данас без обзира с ким радим, дебитантом или искусним редитељем. Јер, то што радим, радим ради себе. То је мој принцип рада, мој печат. И мислим да је крајње једноставан. Не може кикс да се деси. Не може неко да ми донесе камион реквизита који ми не требају. И са истим жаром радим као на почетку каријере – прича Миленко Јеремић који је осмислио сценографију и за филмове „Сезона мира у Паризу”, „Бановић Страхиња”, „Игмански марш”, „Последњи круг у Монци”, „Три карте за Холивуд”, „Нечиста крв”, „Рат уживо”...

Некада се радило на поверење

На наше питање како је било радити на филму некада а како сада, кратко одговара:

– Некада је било много поштеније! Пара није било, не памтим када сам четврту рату добио. А она је увек долазила на крају филма. А сада долази време да се паре на почетку филма траже. Ја још увек нисам почео са том праксом, али... Ко зна.

Прича нам и како ни од кога није учио овај посао када је почињао.

– Ликовњак сам, систематичан. Код мене је у објекту и фигура и костим. Причу развијам градећи ликове, дајући допринос оном основном тексту. Ако, примера ради, имамо музичара као једног од ликова у филму, онда имам обавезу да њега и његов живот прикажем кроз простор у којем живи. Лик у филму је центар мог размишљања. Сценографију не правим да буде лепа већ сврсисходна, прича сценограф кроз чије руке прође апсолутно сваки реквизит.

– Не могу преко телефона да радим. Радио сам и за позориште, углавном Звездара театар, неких десетак представа и био сам све време са мајсторима током израде декора. Чак сам и патинирање контролисао – прича Јеремић и признаје да је често ван куће али да се не жали јер то има и својих дражи као што је упознавање нових простора, сусрет са новим људима.


Коментари0
0c23d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља