уторак, 25.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:39
ПОЗНАТЕ ПОРОДИЦЕ

Марио Јобст сачувао наслеђе предака

Фамилија је стигла у Осијек после одлуке Марије Терезије да Швабе насели у Славонију. – Почели су као занатлије, да би деда од учитеља напредовао до директора банке, а онда им је судбина укрстила путеве са храбрим и домишљатим људима испод Рудника
Аутор: Дана Станковићчетвртак, 18.01.2018. у 08:15
Марио Јобст (Фото: З. Анастасијевић)

Групица гимназијалаца, Марио Јобст и још неколико младића из његовог разреда врло често су се састајали на Калемегдану. После Другог светског рата полиције је било на сваком кораку. „Пандур” је морао да дође да види зашто су се окупили.

Шта радите – питао би оштро.

Друже, причамо – одговарали су сталожено.

Сиђи са тог пашњака – нареди службено лице.

Друже, није ово пашњак, ово је травњак – исправљао га је Марио.

Слушај ти, немој много да ми фантазираш, јер ми сваку фантазију сечемо у корену! – одбрусио му је полицајац.

Та реченица Марију је остала за цео живот. Сваки пут кад нешто ради, помисли да ли ће неко да му каже: „Немој много да фантазираш.”

Творац „Дејтонке”

И заиста, Марио Јобст, који је читав радни век провео у „Енергопројекту”, негује врло специфичан стил у архитектури. Међу најзанимљивијим пројектима који наговештавају особеност његових дела свакако су ентеријер конференцијске дворане у Либервилу у Габону, хотел „Калуга” за очну клинику Фјодоров у Русији, спортска дворана у Кладову, пословна зграда ЈАТ-а у Новом Београду, чувена бензинска пумпа „Дејтонка” код „Хајата”, која је, на његово разочарање, после двадесет година срушена. Своје градитељско надахнуће и искуство, допуњено симболистичком сценографијом, удахнуо је и у конструкцију „Зграде са црвеним једрима”, стамбено-пословни објект у Блоку 12 у Новом Београду, познатији као „ЈУ бизнис центар”.

И увек се подизала прашина око оног што је пројектовао, јер су мишљења била врло опречна. И сад се полемише комплекс ових црвених зграда: има оних који мисле да је чиста шизофренија, а други да су то најлепше куће у Београду.

Када се пожалио доктору архитектуре Михаилу Мики Чанку, он га је утешио, рекавши: „Архитектура је као шведски сто, па ко хоће нека једе пребранац, а ко воли шкампе на бузару, нек изволи то.”

Подунавске Шбаве

Код Марија је све необично, почев од имена и презимена. Његови родитељи волели су класичну музику, па су га крстили по главном лику Пучинијеве опере „Тоска”, Марију Каварадоси.

Презиме потиче из Аустрије.

– Јобстови су подунавске Швабе. Дошли су као занатлије, када је Марија Терезија насељавала Осијек и друге делове Славоније. У Осијеку има још неколико породица које се презивају Јобст, али нису ми род. У Београду одавно више нема никога осим мене, па сам био сав важан. Какво презиме – мислио сам. Међутим, када сам отишао у Беч и дохватио телефонски именик, видео сам да је Јобстова тамо има као Јовановића у Београду – додаје у шали и наставља да прича понешто о свом пореклу.

– Мој деда по оцу Стјепан Јобст, кога сам обожавао, био је учитељ, знаменита личност у малом месту крај Осијека у којем је службовао. Каријеру је завршио као директор једне загребачке банке. Са мојом бабом Алвином се развео и поново оженио Ружицом Престини, са којом није имао децу. За време Првог светског рата и мало после тога са њом је боравио у Америци. Тамо су помагали ратним сирочићима – истиче.

По мајчиној линији Марио вуче корене из села Страгари испод Рудника, родног места Танаска Рајића.

 (Фото Приватна архива Марија Јобстa)

– Деда Новица је прешао Албанију и опорављао се у Бизерти. Мада је по занимању био машинбравар, по повратку из рата радио је у фабрици чоколаде, потом је прешао у трамвајџије, а онда је схватио да је комфорније да постане контролор и да придржава даме кад улазе у трамвај. Због тога га је баба пред свима млатила кишобраном по глави – препричава догодовштине.

Мариова мајка Зора Сарић рођена је у најстаријој београдској кући, у Душановој улици број 10. Тамо су њени имали пиљару. Својим родитељима је стварала доста проблема када је била дете. Борбеног духа, играла је кликере са дечацима и тукла се са њима. Из гимназије је избачена зато што је професорку гађала мокрим сунђером. Ипак је успела да заврши трговачку школу и да се запосли.

Пошто је Мариова мајка обожавала природу, бавила се јахањем, планинарењем и веслањем, није чудо што је свог супруга Мирославa Јобста упознала на Сави, у веслачком клубу. Већ 1940. године родио се Марио, њихов син јединац. Мирослав из првог брака има и Нарциса. Мариов полубрат је седам година старији, живи у Загребу, редовно се чују, а повремено се и виђају.

Као електромашински инжењер, Мариов отац се по пресељењу у Београд одмах запослио у фабрици аеропланских мотора у Раковици и почео да ради на чувеним авионима ИКА 2 и ИКА 3. Међутим, идеолошке разлике поратног времена лоше су утицале на брак Мариових родитеља.

– Отац је хтео да направи лом када је случајно у каучу за време рата видео гомилу празних пасоша, јер је знао чему служе. Није могао да поднесе да се комунисти мотају по кући његове тазбине и напустио нас је 1949. године. Најпре је отишао у ријечко бродоградилиште, а затим је прешао у „Браун Бовери” у Швајцарској, једну од светских фирми за бродске моторе. Понудили су му и држављанство, али он је одбио. Завршио је у старачком дому у Швајцарској са „сивим” пасошем који су имали они без отаџбине. Од брата сам сазнао да су га тамо сви волели, јер је врло често свирао клавир – каже Марио који је остао да живи са мајком у свом родном Београду.

Детињство на Дорћолу

Имали су стан у улици Тадеуша Кошћушка, тако да је Калемегдан био Мариово двориште. Завршио је Основну школу „Краљ Петар Први” и Прву београдску гимназију, тада Прву мушку. Пријемни на архитектури положио је из трећег пута. Накнадно је открио да је његова мајка један семестар провела у Прагу, јер је хтела да студира архитектуру, али то је остала њена неостварена жеља. Вероватно је зато њему давала чврсту подршку да истраје. Нажалост, рано је умрла и није дочекала да види синову диплому.

Готово као своју мајку, волео је и њену рођену сестру Милицу Сарић Вукмановић. Она је још пре рата завршила Правни факултет, заједно са Темпом, њеним другим мужем. Њен први муж је био Ђуро Стругар, народни херој. И она га је, каже, као и мајка Зора, филовала књигама и неосетно подстицала његову наклоност ка уметности с обзиром да су се дружили са многим познатим „фацама”, Лубардом, Лазом Воларевићем, Милом Милуновићем...

– Мајка је после рата сваки дан је ишла у Инђију да извршава задатке које су јој комунисти давали, па је тетка Милица преузела бригу о мени. Остао сам код ње на Дедињу до трећег основне, док се није родио њихов син Зоран. Очигледно сам тешко примио да више нисам „прва балерина”. И деда Новица и баба Наталија су једно време живели код тетке и Темпа. Деда је одржавао кућу и сређивао башту, а баба је организовала кување и спремање. Онда је дошла Темпова мајка, баба Маре. Кухиња је одмах другачије мирисала. Тетка и Темпо су се стално свађали око родитеља. Настао је мир када су их раселили на различите стране града – добро се сећа.

Марио је редовно посећивао и осталу родбину.

– Преко лета сам ишао у Страгаре, код рођеног бабиног брата, деда Чеде, који тамо остао да живи. Душа једна од човека. Његова прва жена, баба Каја, умеси погачу, донесе кајмак и сир и покупи испод кокошке јаје и испече ми. Ја седим напољу, једем и уживам. Једини задатак ми је био да чувам овце, што и није било тешко. Чим зађе сунце оне се саме врате назад. Тамо сам доживео прело, кад дечаци направе ватру насред друма, па прескачу да импресионирају девојке. Тада сам схватио и шта је моба, када се пола села окупи и направи кућу са циглама које су сами пекли на сунцу. Онда сви певају и играју. После ослобођења мајка ме је на зиму „спаковала” у авион и послала у Загреб код другог деде. А тамо – контраст. Да не поверујеш. Град улицкан, ништа није срушено, а куће пуне намештаја високог сјаја, огледала, тепиха...

 (Фото Приватна архива Марија Јобстa)

Посвећен мачевању

Марио је био изузетно предан и мачевању. Постао је јуниорски првак и други на сениорском такмичењу, а пет пута је укрштао мачеве и као репрезентативац Југославије. Каријеру је наставио као лични тренер Вере Јефтимијадес, легенде овог спорта, такође архитекте по струци, која је у међувремену постала његова супруга. У браку су 47 година. Њихов син Марко је професор историје и теорије архитектуре у Лондону. Његово породично стабло је тек интересантно, јер су на њему још гушће испреплетане „гране” које потичу од Грка, Немаца и Срба.


Коментари0
c36a9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља