четвртак, 22.02.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:05

Непланирано уз заверенике у Мајском преврату

Аутор: Бранко Пејовићсубота, 20.01.2018. у 15:52
Милан М. Гаговић

Ужице – Официр је дошао у престоницу на свадбу, да буде девер, а онда се непланирано придружио официрима завереницима у Мајском преврату. Стицај околности учинио је да баш он, пешадијски поручник Милан М. Гаговић, тада спречи сукоб завереника са војском и велико крвопролиће. Али и сам је, тог дана страдања Обреновића, пао смртно рањен од метка.

О овом официру и његовом недовољно знаном гесту пише најновији број „Историјске баштине”, часописа који издаје Историјски архив у Ужицу. Приређивач текста о учеснику Мајског преврата Гаговићу је др Александар В. Савић, уредник „Историјске баштине”.

То је, каже он, потпунија слика једног значајног, а широј јавности непознатог догађаја, допуњена биографијом Милана Гаговића (1874–1903), поручника родом из Ужица. Основу записа у часопису чини сачувана „Споменица Милана М. Гаговића”, на око 70 страна, коју је приредио учитељ Витомир Видаковић, а штампана је у Београду 1904. године.

– Та споменица посвећена је храбром чину Гаговића током Мајског преврата. Њоме је приређивач настојао да оправда чин завереника и убиство краља Александра Обреновића и краљице Драге. Учесници завере упоређују се са античким и знаменитим српским јунацима, који рушећи тиранију доносе слободу српском народу. Владар и његова камарила приказују се у најружнијим бојама самовлашћа, терора над сопственим народом, а приказано је и беспримерно мешање краљице Драге и породице Луњевица у државне послове. На тај начин, убиство краљевског пара требало је да се представи као херојски и неминован чин – објашњава Савић.

Милан М. Гаговић је у родном Ужицу завршио реалку, да би се потом успешно школовао за официра. Био је, пише у споменици, благ и правичан старешина, веома поштован. Иако није био укључен од почетка у преврат, прикључио се својим друговима официрима у том чину. Претходно је на позив свог рођака Влада Благојевића дошао из Крушевца у Београд да му буде девер на свадби.

– У рано јутро, 29. маја 1903, случајно среће своје другове официре који су укључени у заверу. Позивају га да им се придружи, што он прихвата. Са овом групом официра Милан Гаговић се упутио ка војној касарни на Бањици, да би покушали да спрече да дође до сукоба ове јединице са завереницима, да би се избегло непотребно крвопролиће. Капетан Милан Ф. Петровић имао је налог да спречи или убије пуковника Димитрија Николића Динку ако би покушао да алармира војску. Међутим, није успео јер је Николић запуцао и погодио га револверским хицем. Тада је Милан Гаговић, у покушају да спречи Динку, пуцао у њега и погодио га, али је и сам остао смртно рањен. Потпуковник Милић преузе команду над трупама па их, саопштивши им о смрти краљевој и краљичиној, позва на безусловну покорност новоименованом команданту дивизије. Гаговићевим чином тако је спречена велика трагедија – описује догађај Александар В. Савић.

Поручник Гаговић је сахрањен уз војне почасти на Новом гробљу у Београду. Поворку је пратио велики број грађана, војске, омладине, чиновника... Али непажњом београдске општине и особља Новог гробља, рака за покојног Гаговића није била ископана уз гроб Милана Ф. Петровића, већ до браће Луњевица. Његови саборци су одмах реаговали и на рукама га изнели и сахранили до Петровића. Следеће године је штампана поменута споменица.

Као историјско подсећање на Мајски преврат, у једној од фуснота овог текста у „Историјској баштини” пише: „У ноћи између 28. и 29. маја 1903. године 28 официра на челу са Драгутином Димитријевићем Аписом упало је у београдски двор. У пуцњави до које је дошло погинули су краљ и краљица, а истог јутра убијени су и председник владе генерал Димитрије Цинцар Марковић, министар војске Милован Павловић и оба краљичина брата: Никола и Никодије Луњевица. Завера је потекла из војних кругова нижег ранга...”


Коментари2
d9b6b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

miroslav
Koliko su Srbi poubijali svojih vladara? Dobro nam je, kakvi smo. Neki hrabri ljudi, su se probali suprostaviti nasilnicima, ali ih je bilo malo. A da sve brzo zaboravimo to je evidentno. Teško je biti naš vladar, pa makar ga izabrali sami, bez nametanja stranaca.
Srba, Velika Britanija
Miroslave hajdemo na Zapad: koliko su Italijani pobili svojih vladara, ili Francuzi, ili Spanci, ili Portugalci? Pa onda da krenemo na sever: a koliko su Britanci ili Holandjani pobili svojih? Hajmo sad malo na istok - a koliko su Nemci pobili svojih? Reci da je Srbija nesto posebno po ubjanju svojih vladara vise govori o Vama i o Vasem znanju istorije, nego o Srbima.
Препоручујем 12

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља