субота, 20.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:26
ГЛАВНА ЖЕЛЕЗНИЧКА СТАНИЦА

Перони на којима су дочекани Тесла и „Оријент експрес”

Последњи знак за полазак возова са станице у Савском амфитеатру отправници ће дати 30. јуна
Аутор: Дејан Алексићсубота, 20.01.2018. у 21:24
После детаљне реконструкције уселиће се музеј, једино што надлежни никако да се усагласе хоће ли то бити Музеј средњовековне Србије или Музеј историје Србије. Извесно је да ће се недалеко од главног улаза на преуређеном Савском тргу бити споменик Стефану Немањи (Фо­тографије Жељко Јовановић)

Пут­ни­ци ко­ји по­след­њег јун­ског да­на ове го­ди­не бу­ду кре­ну­ли во­зом са Глав­не же­ле­знич­ке ста­ни­це, пре не­го што се укр­ца­ју, ва­ља­ло би да ма­кар на­крат­ко за­ста­ну. Да се освр­ну око се­бе и по­гле­дом пре­ле­те ово зда­ње у Сав­ском ам­фи­те­а­тру. Јер они ће би­ти по­след­њи ко­ји су по­шли са тих пе­ро­на. 

Ле­по­ти­ца пре­сто­нич­ког гра­ди­тељ­ства већ на­ред­ног да­на по­ста­ће же­ле­знич­ка пен­зи­о­нер­ка, због то­га што ће од пр­вог ју­ла глав­ни до­ма­ћин ко­ри­сни­ци­ма срп­ских же­ле­зни­ца по­ста­ти мла­ђа­ни „Про­коп”.

– Шта ће би­ти са Глав­ном? Не­ће ваљ­да и њу да ру­ше због „Бе­о­гра­да на во­ди”? – за­бри­ну­то већ ду­же за­пит­ку­ју сет­ни Бе­о­гра­ђа­ни.

Не­у­пу­ће­ни жи­те­љи пре­сто­ни­це не тре­ба да бри­ну. Ста­ра да­ма срп­ских же­ле­зни­ца не­ће до­жи­ве­ти та­кву суд­би­ну. Пре све­га за­то што је она кул­тур­но до­бро од ве­ли­ког зна­ча­ја, али и за­то што је не­ми све­док број­них до­га­ђа­ја у бур­ној исто­ри­ји Бе­о­гра­да. 

Да мо­же да про­го­во­ри, ве­ро­ват­но би се пр­во при­се­ти­ла ле­та 1884. ка­да су у Бе­о­гра­ду, гра­ду са 35.000 ста­нов­ни­ка, са бе­де­ма пу­ца­ли то­по­ви и то баш у ње­ну част, ка­да се сил­ни на­род ве­се­лио због ње, ка­да су због ње­ног отва­ра­ња у пре­сто­ни­цу мла­де, мо­дер­не срп­ске кра­ље­ви­не до­шле број­не европ­ске зва­ни­це. Са ње је 23. ав­гу­ста по ста­ром, а 4. сеп­тем­бра по но­вом ка­лен­да­ру, кре­нуо пр­ви воз. И то не би­ло ка­ко. Ком­по­зи­ци­ју са 200 пут­ни­ка у два­де­се­так ва­го­на, пре не­го што је тог ју­тра кре­ну­ла ка Ни­шу, осве­штао је ар­хи­е­пи­скоп бе­о­град­ски и ми­тро­по­лит срп­ски Те­о­до­си­је уз ре­чи „Не­ка их бла­го­слов пра­ти сву­да”. Пр­ви пут­ни­ци са ве­ле­леп­ног же­ле­знич­ког зда­ња ис­пра­ће­ни су уз кра­љев­ску хим­ну.

Она те 1884. ни­је још до­би­ла све сво­је укра­се и де­та­ље. Око ње су би­ле та­ра­бе ко­је су огра­ђи­ва­ле гра­ди­ли­ште на та­да при­лич­но пу­стом про­сто­ру Ба­ре Ве­не­ци­је. Али већ та­да се ви­де­ло да по ле­по­ти не­ће за­о­ста­ја­ти за оста­лим европ­ским же­ле­знич­ким ста­нич­ним зда­њи­ма.

А да баш та­ко бу­де, свој­ски се по­тру­дио беч­ки ар­хи­тек­та Вил­хелм фон Фла­тих. Он је про­јек­то­вао ње­ну и да­нас пре­по­зна­тљи­ву фи­гу­ру у об­ли­ку ла­ти­нич­ног сло­ва Л, а тај ње­гов про­је­кат је раз­ра­дио наш ин­же­њер Дра­ги­ша Ми­лу­ти­но­вић. Мо­жда де­лу­је не­ве­ро­ват­но, али ка­мен те­ме­љац за град­њу овог ве­ле­леп­ног објек­та краљ Ми­лан Обре­но­вић, у при­су­ству мно­гих Бе­о­гра­ђа­на, по­ло­жио је са­мо го­ди­ну пре не­го што су кре­ну­ли пр­ви во­зо­ви и са­мо две го­ди­не пре окон­ча­ња град­ње. 

За­ми­сли Фон Фла­ти­ха и Ми­лу­ти­но­ви­ћа тих осам­де­се­тих го­ди­на 19. ве­ка по­тру­ди­ли су се да спро­ве­ду у де­ло пред­у­зи­ма­чи „Неј­шло­са” и „Фрајн­да”. 

Ка­ко је ни­кла у вре­ме кра­ље­ви­не, из­над глав­ног ула­за не­и­ма­ри су, ра­зу­мљи­во, из­ра­ди­ли грб Кра­ље­ви­не Ср­би­је ко­ји су чу­ва­ли кри­ла­ти ла­во­ви. Не тре­ба мно­го му­дро­сти ка­ко би се схва­ти­ло за­што тај украс не сто­ји из­над ула­за ко­ји гле­да на не­ка­да­шњу Спо­ме­нич­ку, а да­на­шњу Не­ма­њи­ну – мо­нар­хи­стич­ки грб, као и на мно­гим дру­гим ре­пре­зен­та­тив­ним зда­њи­ма у Бе­о­гра­ду, укло­ни­ли су ко­му­ни­сти. 

Да мо­же да збо­ри, да­ма од го­то­во 135 ле­та ве­ро­ват­но би се при­се­ти­ла и 1888. ка­да се на ње­не ко­ло­се­ке за­у­ста­вио чу­ве­ни „Ори­јент екс­прес”. То не тре­ба да чу­ди ако се зна да је већ та­да же­ле­зни­ца пре­ко Ни­ша би­ла по­ве­за­на са Ско­пљем и Со­фи­јом. 

Ра­до би си­гур­но при­ча­ла и о 1892. ка­да је на ње­ним пе­ро­ни­ма све­ча­но до­че­кан Ср­бин чи­је име и да­нас сла­ви цео свет – Ни­ко­ла Те­сла. Он је бр­зим во­зом ју­на те го­ди­не до­шао из Пе­ште. 

У при­чи о исто­ри­ји ове ста­ни­це, али и у по­ве­сти Бе­о­гра­да зна­ча­јан је и април 1903. ка­да је на Глав­ну из Бе­ча сти­гао и „не­сел­дорф”, ауто­мо­бил та­да чу­ве­ног пре­сто­нич­ког тр­гов­ца Бо­же Ра­ду­ло­ви­ћа. То је био пр­ви ауто­мо­бил у Бе­о­гра­ду, а ка­ко хро­ни­ча­ри бе­ле­же, ка­да је он про­тут­њао Бе­о­гра­ђа­ни ни­су зна­ли шта их је сна­шло и ка­кво то чу­до гр­ми на њи­хо­вим ули­ца­ма.

Ста­ни­ца у ко­ју је ушао чу­ве­ни европ­ски воз и ста­ни­ца ко­јом је ко­ра­чао Те­сла вр­ло бр­зо је по­ста­ла зна­чај­на тран­спорт­на ве­за у Евро­пи. Она је 1884. пру­гом по­ве­за­на и са Аустро­у­гар­ском. Три­де­сет го­ди­на ка­сни­је ве­за пру­гом ус­по­ста­вље­на је са По­жа­рев­цем, а 1928. са Обре­нов­цем и Са­ра­је­вом. Убр­зо је срп­ска пре­сто­ни­ца по­ве­за­на и са Ја­дра­ном. 

Али, 20. век у ко­ме је Глав­на по­ста­ја­ла све ва­жни­ја са­о­бра­ћај­на тач­ка по­слов­них љу­ди, ту­ри­ста и дру­гих пут­ни­ка до­нео јој је и број­не не­да­ће. У сто­ле­ћу у ко­ме је Бе­о­град не­ми­ло­срд­но бом­бар­до­ван у не­ко­ли­ко на­вра­та ста­нич­но зда­ње је би­ло оште­ће­но, али је ипак пре­жи­ве­ло ра­за­ра­ња. Нај­ве­ће оште­ће­ње, бе­ле­же хро­ни­ча­ри, до­жи­ве­ла је у са­ве­знич­ком бом­бар­до­ва­њу 1944. ка­да је по­го­ђе­на глав­на пут­нич­ка згра­да. Јед­на од ве­ћих про­ме­на на овом зда­њу на­ста­ла је, ипак, у мир­но­доп­ско до­ба, опет у вре­ме ко­му­ни­зма. При­ли­ком ре­кон­струк­ци­је згра­де по­ло­ви­ном про­шлог ве­ка, са стра­не ко­ја гле­да ка Ка­ра­ђор­ђе­вој укло­ње­не су две боч­не ку­ле.

И по­ред тих дра­стич­них про­ме­на по­но­си­то је ста­ја­ла ср­дач­но до­че­ку­ју­ћи број­не го­сте. Ве­ли­ко­ду­шни до­ма­ћин на­ро­чи­то је би­ла се­дам­де­се­тих и осам­де­се­тих 20. ве­ка ка­да је кроз њу днев­но про­ла­зи­ло у про­се­ку по 150 во­зо­ва. Баш тих го­ди­на она је би­ла и не­ми све­док спорт­ског ду­ха ко­ји де­це­ни­ја­ма вла­да на овим про­сто­ри­ма јер је 13. ма­ја 1973, ка­да је у глав­ном гра­ду та­да­шње СФРЈ од­и­гра­на утак­ми­ца фи­на­ла Ку­па шам­пи­о­на из­ме­ђу „Ајак­са” и „Ју­вен­ту­са”, кроз њу про­шло чак 260 во­зо­ва. 

А он­да де­ве­де­се­тих, та­ман ка­да је пре­шла сто­ту, опет бу­ран пе­ри­од. Као и дру­ге же­ле­знич­ке ста­ни­це у Ср­би­ји, и Глав­на је би­ла асо­ци­ја­ци­ја на не­ре­дов­не и хлад­не во­зо­ве, на от­ка­зи­ва­ња и ви­ше­сат­на ка­шње­ња, али и на при­лич­но јеф­ти­не кар­те – што би се ре­кло „ка­ква услу­га, та­ква и це­на”.

По­сле ових не­да­ћа, у но­вом ми­ле­ни­ју­му она ипак по­но­во по­ста­је ва­жно же­ле­знич­ко чво­ри­ште. Во­зо­ви опет по­ста­ју ре­дов­ни­ји, оне ста­ре на­сле­ђу­ју са­вре­ме­ни чи­сти, кли­ма­ти­зо­ва­ни, са раз­гла­сом, а ком­по­зи­ци­је ко­је кре­ћу са Глав­не по­но­во су кр­ца­те пут­ни­ци­ма. По­себ­но жи­во на њој по­след­њих го­ди­на би­ло је у вре­ме пра­зни­ка, на­ро­чи­то око Но­ве го­ди­не ка­да се го­то­во јед­на­ко као и срп­ски мо­гао чу­ти и сло­ве­нач­ки јер су во­зо­ви би­ли ис­пу­ње­ни тра­ди­ци­о­нал­ним бе­о­град­ским го­сти­ма – Сло­вен­ци­ма. И та­ман ка­да се чи­ни­ло да ово ста­нич­но зда­ње до­жи­вља­ва пре­по­род, но­ви „ста­нов­ник” у Сав­ском ам­фи­те­а­тру, фу­ту­ри­стич­ки „Бе­о­град на во­ди”, мр­си кон­це. Упра­во због ње­го­вог ши­ре­ња, Глав­на же­ле­знич­ка ће по­след­ње пут­ни­ке при­ми­ти овог ле­та. Исти­на, и пре не­го што се он за­хук­тао, план ур­ба­ни­ста био је да Глав­на још дав­них се­дам­де­се­тих 20. ве­ка из­гу­би тај епи­тет и да „Про­коп” по­ста­не же­ле­знич­ки цен­тар. 

На сре­ћу, за раз­ли­ку од не­ких дру­гих зда­ња, ко­ја по­сле на­пу­шта­ња поч­ну да про­па­да­ју, бу­дућ­ност овог огра­ни­че­ног Сав­ским тр­гом и Ка­ра­ђор­ђе­вом већ се зна. У ње­га ће се по­сле де­таљ­не ре­кон­струк­ци­је усе­ли­ти му­зеј. Је­ди­но што над­ле­жни ни­ка­ко да се уса­гла­се хо­ће ли то би­ти Му­зеј сред­њо­ве­ков­не Ср­би­је или Му­зеј исто­ри­је Ср­би­је. Ка­ко год би­ло, из­ве­сно је да ће се не­да­ле­ко од ње­го­вог глав­ног ула­за на пре­у­ре­ђе­ном Сав­ском тр­гу на­ла­зи­ти спо­ме­ник Сте­фа­ну Не­ма­њи. Та­да ће за Глав­ну же­ле­знич­ку по­че­ти но­ва мла­дост. Је­ди­но што ће је уме­сто пут­ни­ка по­хо­ди­ти ту­ри­сти.

(Фотодокументација „Политике”)

Те­ле­фон­ска цен­тра­ла, те­ле­граф, кра­љев­ска че­ка­о­ни­ца…

Ка­да је ста­ни­ца 1885. за­вр­ше­на, у ње­ном глав­ном кри­лу на­ла­зи­ле су се кан­це­ла­ри­је за ста­нич­но осо­бље, те­ле­фон­ска цен­тра­ла, те­ле­граф, бла­гај­на, гар­де­ро­ба, кан­це­ла­ри­ја за по­ли­ци­ју… У ле­вом кри­лу би­ла је сме­ште­на кра­љев­ска че­ка­о­ни­ца са по­себ­но ура­ђе­ним из­ла­зом на пе­рон. У де­сном кри­лу би­ла је че­ка­о­ни­ца за пут­ни­ке са ре­сто­ран­ским са­ла­ма. На спра­ту су би­ли ста­но­ви за осо­бље ста­ни­це.

За­ни­мљи­во­сти о Глав­ној

Три да­на пре зва­нич­ног по­ла­ска пр­вог во­за бе­о­град­ском пру­гом су се двор­ским во­зом про­во­за­ли краљ Ми­лан, кра­љи­ца Ма­ри­ја и пре­сто­ло­на­след­ник Алек­сан­дар

Про­стор на ко­ме је ни­кла ста­ни­ца по­чет­ком осам­де­се­тих 19. ве­ка био је из­ван град­ског ре­јо­на, али пред крај град­ње ста­ни­це он је по­ве­зан са Топ­чи­дер­ским дру­мом (са­да­шња Кне­за Ми­ло­ша)

У пр­вим го­ди­на­ма ра­да ста­ни­ца и про­стор око ње би­ли су осве­тља­ва­ни фе­ње­ри­ма 

Обе­леж­је ста­ни­це ду­го су би­ли и но­са­чи пр­тља­га или ама­ли­ни, ме­ђу ко­ји­ма су се по­себ­но ис­ти­ца­ли они ко­ји су се слу­жи­ли стра­ним је­зи­ци­ма

Из­над глав­ног ула­за рим­ским бро­је­ви­ма ис­пи­са­но је 1884, што озна­ча­ва­ју го­ди­ну по­чет­ка ра­да ста­ни­це

Из­над ула­за је и сат, је­дан од пр­вих јав­них ча­сов­ни­ка у Бе­о­гра­ду

Кон­зер­ва­тор­ски ра­до­ви на ста­нич­ној згра­ди из­во­ђен су у два на­вра­та осам­де­се­тих 20. ве­ка 


Коментари7
e66a2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Karlo Polak
Могуће да су аутору текста, господину Дејану Алексићу промакли неки детаљи, али чланак је већ објављен са погрешним кључним подацима. Зато сматрам, да би у овом случају објављивање исправки представљало питање части! Наиме, пре урбанистичког плана донетог 2014. никада није планирано потпуно укидање једине железничке станице у центру Београда. Ако новинар "Политике" не верује, има у Урбанистичком заводу људе да пита, или може у Архиву Београда да истражи! А најбоље да пита Брану Јовина, који је жива енциклопедија. Узгред, нигде у Европи нема случај да се најпогоднији превоз до центра великог града, железница, укида из истог! Дешавало се да су станичне зграде рушене, али саобраћајно-економско самоубиство у виду померања локације никада нигде није урађено!
Sokrat najpametniji
Kao da je činjenica da je zgrada Železnička stanice "кул­тур­но до­бро од ве­ли­ког зна­ча­ја, али и за­то што је не­ми све­док број­них до­га­ђа­ја у бур­ној исто­ри­ји Бе­о­гра­да" ikakav argument za ove koji grade Ruglo na vodi. Da im taj prostor treba, našli bi oni razlog. A jedino što valja sa zgradom uraditi je pretvaranje u muzej Železnice, tako što bi se i zgrada i peroni pokrili staklenom konstrukcijom a eksponati (vozovi, lokomotive, vagoni) izložili na pokrivenim kolosecima i peronima, dok se zatvoreni prostor pretvara u muzejsko-izložbeno-kulturni centar u kojem bi se organizovale različite kulturne manifestacije, od izložbi do koncerata.
Вера
Зар Београд не може бар ЈЕДНУ станицу, Главну железничку станицу, да сачува и усавремени? Посебно важну за приступ центраном Београду, не само за његов изглед већ веома важну како за редовне путнике тако и посетиоце. И какво је то име ”Прокоп” за метрополу Србије? У самом центру Лондона Черинг Крос железничка станица је не само стално препуна путника већ је и ознака за центар Лондона. Она је мостом преко Темзе повезана са Вотерлу железничком станицом са које се интернационални терминус пребацио у Св. Панкреас, у Ситију, одакле возови иду и директно у Париз и Брисел. У самом Ситију су, да именујем само још неке старе: Канон Стрит, Кингс Крос, Јустон, Ландон Бриџ. Падингтон, Викторија и Мерилебоун иако су ван границе Ситија налазе се у западном делу који се исто сматра централним Лондоном. Ово су све веома старе станице где су пруге остале исте а платформе и прилазни простор модернизовани током времена. Слично се може наћи и у свим другим градовима Европе а и другде.
Ivan Tomic
Postovana Vera, lepo je navesti primer Londona kao grada koji je zadrzao stare stanice i zeleznicku mrezu, ali isto tako postoji i primer Beca koji je znacajno preuredio i modernizovao zeleznicku mrezu i stanice u poslednjih par decenija. Pre par godina (krajem 2015) je otvorena potpuno nova Glavna Zeleznicka stanica (Hauptbahnhof) koja do tada nije postojala kao takva (doduse izgradjena je na mestu stare Juzne Zeleznicke stanice) i gde joj je dat prioritet. Ovo je slican koncept koji je planiran sa Prokopom kao novom Glavnom stanicom, ali sa jednom velikom razlikom sto u Beogradu ne postoji jasan i tacan plan kada ce i kako sve to biti kompletirano vec se pominju "privremena resenja" koja vrlo lako postaju "dugorocna" ili cak "trajna"...
Препоручујем 0
Поштовалац националне старине и културе
Ако садашња зграда Железничке станице, која је иначе под заштитом закона - државе, са одређеним колосецима не буде претворена у Железнчки музеј Србије, онда ће то бити још једна промашена инвестиција.Оригиналне и вредне парне локомитиве које су препуштене на милост и немилост атмосферским неприликама и разним сакупљачима секундарних сировина неповретно ће пропасти.Потребно је оне које су једине на Балкану (као нпр серија 05 у пропалом МИН-у Ниш) под хитно рестаурирати и пребацити у будући Железнмички музеј. Уколико то неко паметнији не жели, из њему или њима познатих разлога и мотива, нека будући јединиствени српски железнички музеј направи у Нишу, на делу простора пропале Машинске индустрије Ниш (МИН), а некадашње Железничке радионице! Сада је прилика да се покаже да ли, како и колико бринемо о саобраћајном и техничком културно историјском благу ове државе и народа!Шта кажу стручни људи из Железничког и Музеја науке и технике? Шта каже САНУ?Професори са Саобраћајног и техничких факулт
Yrraf
Jesam samo ja lud ili je najlogičnije da u zgradi železničke stanice bude muzej železnice? Da se npr. pokriju peroni nekakvom staklenom konstrukcijom pa da na šinama lepo izlože Plavi voz i različite istorijske eksponate. Ima li u ovoj državi i mrvica pameti?
Branko
Nema!
Препоручујем 48

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља