Светска здравствена организација класификовала је зависност од компјутерских игара као болест, а ова зависност биће укључена у једанаесто издање „Међународне класификације болести” које ће бити објављено средином ове године. Како истичу стручњаци СЗО, зависност од компјутерских игара значи давање приоритета игрању игрица на штету других аспеката живота, као што су исхрана, спавање, школовање или рад, а ова болест зависности највише погађа младе мушкарце.
Психијатри који се баве болестима зависности већ годинама упозоравају да расте број особа које више времена проводе у виртуелном уместо у реалном свету а подаци изведени из студије „Бихевиоралне зависности у Србији”, која је рађена на репрезентативном узорку од 3.000 испитаника од 2013. до 2015. године, показала је да је 1,8 одсто наших суграђана зависно од видео-игрица.
Милан Радовановић, специјални педагог и директор Дефектолошког саветовалишта „Ентера”, у коме се лече зависници од видео-игрица, истиче да се савремена деца више играју таблетима и „паметним” телефонима него играчкама и наглашава да расте број малишана којима је мобилни телефон постао замена за лопту, игру и – вршњаке. Крај полугодишта или школске године јесте период када се телефон овог саветовалишта „усија” од позива родитеља који схвате какве последице по школски успех оставља вишесатно „блејање” на нету и играње видео-игрица те од стручњака који раде у овом саветовалишту траже да дете бар на месец дана „излече” од ове зависности како би поправило оцене у школи. Највећи број особа који се обраћа за помоћ припада старосној групи од 13 до 23 године, а већина је зависна од видео-игрица.
– Зависност се не дефинише бројем сати проведеним у игрању игрице већ константним повећањем броја сати и чињеницом да остале активности као што су школа, спорт и дружење са вршњацима „страдају” због играња игрица. Родитељима обично зазвони аларм за узбуну када схвате да дете озбиљно посустаје у школи, а мање су забринути због чињенице да су деца постала прекомерно гојазна и бледа као крпе, јер сунце не виде готово никада. Међутим, занимљиво је да ће вршњаци боље и прецизније од породице дијагностиковати зависност код својих другара – они их зову „ноулајфери” то јест особе које немају живот – истиче Милан Радовановић.
Наш саговорник истиче да прави зависници од игрица све будно време проводе уз компјутер, а када покушате да им објасните како је то „само игра”, они одговоре да видео-игрице имају наградни фонд од 25 милиона евра – професионални гејмери су људи који на једном турниру зарађују колико и Новак Ђоковић на грен слему. Нажалост, или на срећу, тек сваки стоти гејмер заради неке озбиљније паре. Међутим, огроман новац који се врти у индустрији видео-игрица представља озбиљан мотив клинцима да се такмиче.
– Млада особа која десет сати дневно игра видео-игрице исцрпљена је као да је десет сати била на тренингу, али додатни проблем представља чињеница да се она није бавила физичком активношћу, већ је сатима била прикована уз екран и вероватно узимала гомилу грицкалица и енергетских напитака. Осим школског успеха, страда и емотивни и социјални живот тинејџера – они немају ни девојке, ни другаре и не баве се спортом – упозорава Милан Радовановић.
Од примећује да број зависника од видео-игрица расте откада су на тржиште избачени андроид телефони и објашњава да је за играње некада био потребан компјутер. Родитељи су тада имали већу контролу над дечјим понашањем јер су компјутер једноставно могли да изнесу из собе или да га искључе из струје. Данас се дете свугде креће са телефоном и немогуће је контролисати шта дете ради на телефону – чак и када оде на „спавање”, оно игра игрицу испод јоргана.
Др Мира Ковачевић, директорка Специјалне болнице за болести зависности истиче да нема пуно ових пацијената, јер зависници од видео-игрица избегавају да дођу у болницу у којој се лече наркомани и алкохоличари. Други разлог је тај што се зависност од игрица још увек не препознаје као болест зависности, иако има исте карактеристике као и све друге зависности.
– Зависници од видео-игрица су млади, боље стојећи и образовани људи, али свако може да развије зависност јер се основне вештине неопходне за играње игрица брзо савладају. Оно што забрињава јесу резултати недавне студије који говоре о томе да они који играју агресивне видео-игрице временом отупе на виртуелно насиље па постају равнодушни на реално насиље – закључује докторка Ковачевић.
