Политика Online - Београд ме је омамио мирисом липа
четвртак, 16.08.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:12
​ИНТЕРВЈУ: ПАОЛО МАЂЕЛИ, редитељ

Београд ме је омамио мирисом липа

Тај мој Београд је био луд, талентован, нежан и зао, и поклонио ми је Данила Киша и остале дивне пријатеље, са којима сам често седео до ујутру у Клубу књижевника
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинсубота, 20.01.2018. у 22:00
(Фото: Жељко Јовановић)

Друштво у коме живимо, у великом делу Европе, успело је да избрише из колективне меморије сваки траг револуционарног настојања. Не само Октобарска, него ни Француска револуција нису више у нашој свести. Онај магични кључ, који је отварао врата нашим индивидуалним слободама, дефинитивно je изгубљен. Цензурисано је из нашег колективног памћења. Данашњи човек живи без прошлости, живи у незнању, у култури криминализације марксизма и социјалне државе....

Ова проблематика, како каже за „Политику” редитељ Паоло Мађели, била је мотивација за реализацију представе „Ноћни живот” по тексту Ивана Видића са којом ће Загребачко казалиште младих гостовати у уторак увече у 19.30 сати на великој сцени Народног позоришта у Београду. Тако ће се публика националног театра после много година поново срести са редитељским рукописом Паола Мађелија који је увек радо виђен гост у Београду.

Данило Киш вам је био пријатељ, са целом плејадом српских глумаца сте радили бројне представе. Чега се са носталгијом сетите?

О великом пријатељству између Данила Киша и мене, о нашој причи, могли бисмо обавити посебан разговор, јер је то један од најважнијих сусрета мог живота. Први пут сам га срео у Атељеу 212 средином седамдесетих, тај сусрет се претворио у животно пријатељство. Између нас је била права мушка љубав. Могло би да се много говори о књижевним заседама, о интелектуалним атентатима на њега и његовој дубокој патњи због тих издаја. Једне вечери кад је већ био напустио Београд, имали смо састанак у Паризу у једном театру. Седео је у фоајеу, за једним већ постављеним огромним столом, за стотињак гостију. Било је премијерно вече. Имао је пиће пред собом. Очи црвене, а ја га питам: „Па добро, од кад си ту?” „Од синоћ... гледао сам генералну, не ваља ништа, а траје четири сата”, одговара. „Седи, немој ићи унутра, хајде да причамо мало о Београду”, каже. Тај Београд је носио у себи као нешто најлепше и најболније.

По чему Београд памтите?

Тај мој Београд је био луд, талентован, нежан и зао. И омамио ме невероватним мирисом липа који је будио у нама сваки скривени инстинкт. Тај Београд ми није само поклонио Данила и остале дивне пријатеље, са којима сам често седео до ујутро у Клубу књижевника. Он ми је поклонио и Микија Манојловића, који је још мирисао на академију, а са којим сам у Народном позоришту радио пуно представа. Наша екипа је била незаборавна. Добрила Стојнић, Миша Жутић, Станислава Пешић, Оливера Марковић, само су неки од њих.

А како заборавити Атеље 212 и Миру Траиловић, Јована Ћирилова, Борислава Михајловића Михиза, Драгана Николића, Милену Дравић, Миру Ступицу... или ЈДП са Бранком Цвејићем, Рахелом Ферари, Мирјаном Карановић, Љубом Тадићем, Виктором Старчићем... и још колико њих носим у свом срцу из тих времена! Београд ми је даровао и авантуру у Београдском драмском позоришту, а из мојих љубавних позоришних сећања не могу изоставити тадашњи феноменални ансамбл „Бошка Бухе”. И закључио бих своје сећање са једним магичним столом код Иве и Буде, где сам често седео са Гораном Марковићем, Срђаном Карановићем, Бранком Балетићем, Душаном Макавејевим и незаборавном Надеждом Петровић и где је радо навраћао Данило.

Свет који показујете у представи „Ноћни живот” је ружан. Да ли се радничка класа изгубљена у свакодневици претворила у малограђане? Зашто мушкарци у овој представи имају право да буду оно што јесу, али не и жене?

Чини ми се да свет који показујемо у „Ноћном животу” није, нажалост, толико ружан као што је у стварности. И нисмо ишли на имитацију реалности, јер позориште није имитација реалности, него настојање њене синтезе. Рекао бих да, нажалост, финансијски „либерализам” све данас учини да ликвидира остатке радничке класе. Настојање да се „паметна” индустрија сели у азијске и индијске просторе, да се дакле инвестира тамо где је чиста експлоатација радника могућа без синдикалне дискусије, дефинитивно се реализује. Јасно је да је данас готово постао луксуз бити радник у Европи. Забрињава то што интелектуална класа показује само знакове површног бунта и не бави се више проблематиком деструкције социјалне државе. Наравно, један од првих циљева те деструкције су културне институције, а ми седимо и гледамо. Што се тиче жена у представи, видећете да је њихова немоћ, потпуно равна мушкој немоћи. Нисам од оних који је икад пристао на различитости жене и мушкарца у друштвеном, родном и уметничком смислу. Напротив, сматрам да смо сви у истом блату. Мислим да поред свих мојих недостатака, данас, имам још један већи, а то је што сам био и остао марксиста.

Да ли је у овом вртлогу времена побуна могућа?

Очекујем и надам се да ће један талас бунта срушити импотентну политику Европе, која је недвосмислено у служби финансијског капитала. Тај револт можемо очекивати једино у Немачкој и у Француској управо зато што су то млади људи који су далеко више образованији од осталих у Европи. Дакле, није тешко предвидети да ће евентуално задувати један нови ветар политичких новости и створити једну пијавицу која ће срушити ову катастрофалну неолибералистичку политику. И надајмо се да ће то бити ускоро. А ту олују могу покренути само млади људи. Нажалост, пројект уништавања радничке класе је готово завршен, дакле од њих не можемо ништа очекивати.

У данашњем свету новац постаје бог. Како се та констатација уклапа у вашу спознају света будући да вас они који вас боље познају представљају као непоправљивог маштара и сањара? Недвосмислено је то да су под фирмом демократије одавно грађанске странке увежбале игрицу коју можемо назвати „диктатура – дизање руку”. На пример, у Италији гласате за једну странку, изаберете једног посланика и он, по својој вољи после извесног времена, пређе у другу странку и почиње да се бави политиком, за коју ви сигурно нисте и не бисте никад гласали. Тај валцер посланика је средство које се нормално практикује. Не само то, навикли смо одавно да гласамо за програме који трају само за време изборне кампање. Јер после победе нико то не реализује. Напротив, ако се нешто реализује, обично се реализује оно супротно од обећаног. Рекао бих да од платонске демократије није остало баш ништа. Зар није дошло време, да поновно рашчистимо концепт „што је то демократија”. Никад у послератној историји системи који се сматрају представницима демократије нису више били у рукама арогантних и корумпираних политичара него данас. Ако смо уништили радничку класу, ако је недвојбени напад на средњу класу путем пореза и уништавање социјалне државе у пуној снази, значи да смо створили нову неподношљиву класу коју ћемо назвати старим именом „политичка олигархија”. Тужно је то да се оно што говорим односи на све покрете, десницу, центар и левицу, јер кад пажљиво гледамо ту политичку арену, која одлучује о нашој будућности, лако примећујемо да се сви гладијатори с весељем кољу на центру.

Тврдите да Запад не разуме Словене. Зашто су Словени за њих црна рупа?

Да, иако су културне институције Запада у последњих двадесетак година показале више интереса према словенским културама него у прошлости, делимично зато што је известан број словенских народа ушао у ЕУ, ипак та огромна рупа незнања у културолошком смислу далеко је од тога да буде попуњена. Тешко је надокнадити у тако кратком времену једну вишестолетну игноранцију која је произведена од једног аутистичног – западног самозаљубљивања у себе и који бисмо без размишљања могли назвати културним империјализмом.

То се рефлектује и у политици и нема потребе да о томе говоримо, јер смо то болно приметили у недавној прошлости. У сваком случају, дан у којем Запад би заиста спознао и схватао војску словенских генијалних песника, писаца и интелектуалаца и културних покрета који од ових простора преко Русије стижу све до Јапанскога мора и даље је врло далек.


Коментари1
d2519
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragi Popov
Izvanredan intervju. Bravo za urednika koji je stegao petlju I objavio tekst. Mada danasnja vlast nista ne zna i moglo bi joj se uciniti nesto sto Vucic ne misli, pa bi zbog pominjanja marksizma zabranila objavljivanje teksta. Hvala Politiko !

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља