понедељак, 17.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:54

Милан један у десет милиона

Млади Пожаревљанин чудом преживео саобраћајну несрећу коју је изазвао док је возио у алкохолисаном стању, а након опоравка одлучио је да свој лош пример употреби као добар пример за младе
Аутор: Оливера Милошевићпонедељак, 22.01.2018. у 09:00
Милан Митић снимио је видео-клип Не„мој да возиш кад пијеш” и пожаревачкој полицији предложио да заједно држе трибине по школама (Фото О. Милошевић)

По­жа­ре­вац – Ми­лан Ми­тић ни­је ве­ро­вао у чу­да. Ни­је о то­ме ни раз­ми­шљао са сво­је 22 го­ди­не. Био је пун сна­ге, по при­ро­ди „же­сток мо­мак”, за­љу­бље­ник у дру­штво, ка­фа­не, де­вој­ке и мо­то­ре. Во­лео је жи­вот и жи­вео га је бр­зо. Пре­бр­зо. 

Био је 22. ав­густ, 2010. го­ди­не, Ми­лан је тог ју­тра до­пу­то­вао са мо­ра. Же­љан во­жње на свом „љу­бим­цу” дво­точ­ка­шу, на­пу­ње­них „ба­те­ри­ја”, по­же­лео је да се ви­ди са ста­рим дру­гом, да за­ли­ју но­ви су­срет. Дру­же­ње са ча­ши­цом по­че­ло је око 13 са­ти. Ме­ња­ли су ка­фи­ће, али и пи­ћа. Око два са­та иза по­но­ћи из­би­ла је сва­ђа са ко­но­ба­рем, Ми­лан је хтео и да се ту­че. Ње­гов друг Че­да га је сми­ри­вао, чак и при­пре­тио да ће оти­ћи без ње­га, али суд­би­на је хте­ла дру­га­чи­ји сце­на­рио.

– Ипак кре­не­мо за­јед­но. Иако сам био мно­го пи­јан, Че­ди сам дао сво­ју ка­ци­гу пре не­го што смо се­ли на мо­тор. Во­зио сам 170 ки­ло­ме­та­ра на сат. Ни­сам се за­у­ста­вио ис­пред ње­го­ве ку­ће, већ сам про­ду­жио пре­ма бол­ни­ци где је ши­рок пут и  хтео сам ту да окре­нем мо­тор и да дру­га у по­врат­ку оста­вим ис­пред дво­ри­шта. Али, оста­вио сам га у бол­ни­ци – при­се­ћа се Ми­лан те коб­не но­ћи.

При огром­ној бр­зи­ни мо­тор је уле­тео у кри­ви­ну и за­ку­цао се у трем јед­не про­дав­ни­це. Пред­њи то­чак на­ле­тео је на ивич­њак па је Ми­лан гла­вом ди­рект­но уда­рио у др­ве­ну гре­ду. Остао је не­по­ми­чан ту да ле­жи. Ње­гов друг је при удар­цу ис­пао са мо­то­ра, али, нај­ве­ро­ват­ни­је за­хва­љу­ју­ћи ка­ци­ги ко­ју му је Ми­лан усту­пио, ње­го­ве по­вре­де ни­су би­ле опа­сне по жи­вот.

– Уне­ли су ме у бол­ни­цу и ни­су ми да­ва­ли ни­ка­кве шан­се. Очи­сти­ли су ра­ну ко­ли­ко су мо­гли и пр­во ни­су ни раз­ма­тра­ли мо­гућ­ност да ме пре­ве­зу у Бе­о­град. Ме­ђу­тим, ипак су ре­ши­ли су да ме пре­ба­це у Ур­гент­ни цен­тар уз сум­ње да ћу из­др­жа­ти до из­ла­за из По­жа­рев­ца – при­ча Ми­лан.

Усле­ди­ла је хит­на опе­ра­ци­ја ко­ју је из­ве­ла др Ли­ди­ја Ша­рић, не­у­ро­хи­рург. Бор­ба је тра­ја­ла ду­же од три са­та. Ми­ла­но­ви ро­ди­те­љи очај­ни и не­у­те­шни због цр­них прог­но­за из По­жа­рев­ца, до­би­ја­ју ин­фор­ма­ци­ју да им де­те ди­ше, да још ни­је све из­гу­бље­но. Али, на­кон опе­ра­ци­је Ми­лан упа­да у ко­му и у том ста­њу ле­жао је 40 да­на, го­то­во без на­де да ће се ика­да про­бу­ди­ти. 

– Дру­ги или тре­ћи дан по­сле опе­ра­ци­је от­ка­жу ми плу­ћа, па се по­ја­ви кан­ди­да на ра­ни, па ме по­сле на­пад­ну раз­не бак­те­ри­је. Кад су се њих ре­ши­ли до­би­јем сеп­су, плу­ћа поч­ну да от­ка­зу­ју... Ипак, све сам то по­бе­ђи­вао у не­све­сном ста­њу. Да сам фи­зич­ки био сла­би­ји не бих под­нео – ка­же он.

А он­да се до­го­ди­ло то „чу­до”. По­чео је да се бу­ди. Од­мах је па­ла од­лу­ка да га она­ко по­лу­све­сног хит­но пре­ба­це на Вој­но­ме­ди­цин­ску ака­де­ми­ју, где је бри­гу о ње­му пре­у­зео др То­пли­ца Ле­пић, не­у­ро­лог. Ми­лан је у ко­му пао са 115 ки­ло­гра­ма, а про­бу­дио се са 75. Био је бу­дан, али ни­је го­во­рио. А он­да, 50. да­на од не­сре­ће, из чи­ста ми­ра обра­тио се ме­ди­цин­ској се­стри ко­ја је да­но­ноћ­но бде­ла над њим.

– Ре­као сам јој она­ко жар­гон­ски, у мом ста­ром сти­лу: „ Ке­во, по­зо­ви ми ћа­ле­та!”

Она ме за­гр­ли и ре­че да не­ма број, да јој из­дик­ти­рам. Пра­во је чу­до би­ло ка­да сам, као да се ни­шта ни­је де­си­ло, „из то­па” из­де­кла­мо­вао та­тин број. Ка­да је ви­део да га зо­ву са ВМА, но­ге су му се од­се­кле од стра­ха од ло­ших ве­сти. Али, се­стра му је ре­кла: „Пи­та Ми­лан ка­да ће­те да до­ђе­те”.

Ми­лан је ку­ћи до­шао у де­цем­бру. Го­во­рио је, до­ду­ше те­шко, али ни­је мо­гао да хо­да. Усле­дио је сва­ко­днев­ни рад са те­ра­пе­у­том, од­ла­зак у ба­њу. На­кон осам ме­се­ци те­шке бор­бе, мо­гао је да се при­диг­не из ин­ва­лид­ских ко­ли­ца, али уз не­чи­ју по­моћ. Сам је на на­ге стао тек у ма­ју на­ред­не го­ди­не.

Про­гла­шен је ме­ди­цин­ским чу­дом, јер, ова­кве по­вре­де пре­жи­ви је­дан у ми­ли­он, а пот­пу­но се опо­ра­ви је­дан у де­сет ми­ли­о­на. Ми­лан је био тај је­дан.

Уз је­два ви­дљи­ве смет­ње при хо­ду и бла­го успо­ре­ни го­вор, Ми­лан Ми­тић је са­да до­бро. При­хва­тио је се­бе, а и око­ли­на га је, ка­же, при­хва­ти­ла. По­чео је и да ра­ди. Град­ска упра­ва По­жа­рев­ца за­по­сли­ла га је као ин­ва­лид­но ли­це, на че­му им је он, ка­же, ве­о­ма за­хва­лан. Дру­жи се са при­ја­те­љи­ма, из­ла­зи, али ње­гов жи­вот се из ко­ре­на про­ме­нио. За ал­ко­хол и лу­ду во­жњу, у ње­го­вом жи­во­ту ви­ше не­ма ме­ста.

– Не же­лим ви­ше да бу­дем про­бле­ма­ти­чан мо­мак. Све се про­ме­ни­ло ка­да сам ви­део огром­ну ту­гу у очи­ма мо­јих ро­ди­те­ља и при­ја­те­ља ко­ји ми зна­че.  

По­сле не­ког вре­ме­на Ми­лан је још јед­ном до­ка­зао да је „је­дин­ствен”. Од­лу­чио је да свој лош при­мер упо­тре­би као до­бар при­мер за мла­де. Нај­пре је сни­мио ви­део-клип са по­ру­ком „Не­мој да во­зиш кад пи­јеш”! Ве­ли­ки број пре­гле­да на „Ју­тју­бу” на­вео га је да оде ко­рак да­ље. Ја­вио се по­жа­ре­вач­кој по­ли­ци­ји и пред­ло­жио да за­јед­но др­же три­би­не по шко­ла­ма.

– Де­ца мно­го емо­тив­но ре­а­гу­ју на мо­ју при­чу. Не­ки поч­ну и да пла­чу, те­шко ми је јер сва­ки пут све из­но­ва пре­жи­вља­вам, али ва­жно ми је да им ду­бо­ко уса­дим ка­ко не тре­ба да се по­на­ша­ју у жи­во­ту, јер са­мо је јед­на се­кун­да до­вољ­на да га из­гу­би­мо – ка­же ју­нак ове при­че.

Пре ме­сец да­на осно­вао је и Удру­же­ње „Ми­лан Ми­тић је­дан у 10 ми­ли­о­на” за еду­ка­ци­ју, про­мо­ци­ју без­бед­но­сти у са­о­бра­ћа­ју и по­моћ по­вре­ђе­ни­ма. Же­ља му је да оби­ђе све шко­ле у Ср­би­ји, па и ре­ги­о­ну. Сти­дљи­во ка­же да му је по­треб­на по­моћ и по­др­шка свих љу­ди до­бре во­ље. 


Коментари3
50f95
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Alisa
Lepo je sto se aktivirao, ako uspe da spase jos nekog dobro je.
Milan Mitić
Voleo sam razne stvari, a sada volim samo život i jako ga poštujem.
Jovan Milanovic
Zestok momak, zaljubljenik u u drustvo, kafane, devojke i motore koji voli zivot narocito kad sa mora dodje punih baterija. Bice da je danonocno radio pa su se baterije ispraznile.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља