Шест хи­та­ца из ре­вол­ве­ра ис­па­лио је ви­со­ки функ­ци­о­нер Слу­жбе др­жав­не без­бед­но­сти Цр­не Го­ре Бран­ко Ке­ко­вић у пен­зи­о­ни­са­ног ка­пе­та­на ЈНА Јак­шу Ву­ле­ти­ћа, у цен­тру Бе­о­гра­да, у ула­зу згра­де у Ули­ци ге­не­ра­ла Жда­но­ва. 

Шест ме­та­ка у че­ло. Од­мах се вра­тио у Ти­то­град и при­ја­вио по­ли­ци­ји. Био је ја­ну­ар 1975. го­ди­не. 

Ју­го­сло­вен­ска штам­па је круп­ним на­сло­ви­ма пи­са­ла о об­ра­чу­ну Цр­но­го­ра­ца у Бе­о­гра­ду и на­ја­вљи­ва­ла сен­за­ци­о­нал­но су­ђе­ње. Мо­тив уби­ства нај­пре ни­је био ја­сан, али вр­ло бр­зо је обе­ло­да­ње­но да је реч о крв­ној осве­ти, о при­ме­ни на­че­ла „око за око, гла­ва за гла­ву”.

Бран­ко је осве­тио ро­ђе­ног бра­та Вељ­ка, ко­га је Јак­ша убио 33 го­ди­не ра­ни­је, као за­ро­бље­ни­ка у бор­би из­ме­ђу чет­ни­ка и пар­ти­за­на у Цр­ној Го­ри, на Ви­ни­ћа ху­му бли­зу Тив­та.

– Ја пу­цам у Јак­шу да бих кроз по­сту­пак ра­све­тлио ње­гов за­та­шкан зло­чин из 1942. го­ди­не. Пу­цао сам у рат­ни зло­чин и љу­шту­ру ко­ја га је са­кри­ва­ла – ре­као је Ке­ко­вић пред Ве­ћем пе­то­ри­це Окру­жног су­да у Бе­о­гра­ду.

Оста­вио је сво­ју ка­ри­је­ру, за­ме­нио жи­вот за­твор­ском ће­ли­јом, а „по­ро­ди­цу из­ло­жио ри­зи­ци­ма крв­не осве­те”, ис­та­као је ње­гов адво­кат Јо­ван Ба­ро­вић.

– Брат мог бра­ње­ни­ка Вељ­ко Ке­ко­вић био је сту­дент пра­ва и као мла­дић овен­чан сла­вом шпан­ског бор­ца. Био је и пар­ти­зан­ски ко­ме­сар. У април­ском ра­ту 1941. го­ди­не, он је сво­јом хра­бро­шћу и уме­шно­шћу отво­рио пут 48. пе­ша­диј­ском пу­ку Ју­го­сло­вен­ске кра­љев­ске вој­ске пре­ма Ска­дру. Та­да је ко­ман­дант, пу­ков­ник Па­вло­вић, ски­нуо са гру­ди сво­ју Ка­ра­ђор­ђе­ву зве­зду и ста­вио је на пр­са Вељ­ка Ке­ко­ви­ћа – го­во­рио је Ба­ро­вић у сво­јој за­вр­шној ре­чи, у суд­ни­ци пу­ној но­ви­на­ра, род­би­не и ра­до­зна­ла­ца.

Су­ђе­ње оп­ту­же­ном Бран­ку Ке­ко­ви­ћу адво­кат Ба­ро­вић је пре­тво­рио у су­ђе­ње уби­је­ном Јак­ши Ву­ле­ти­ћу, јер се ње­му ни­ка­да ни­је су­ди­ло и ни­је би­ло су­да ко­ји би утвр­дио ње­го­ву од­го­вор­ност за уби­ство Вељ­ка Ке­ко­ви­ћа из Дру­гог свет­ског ра­та.

– Вељ­ка су у фе­бру­а­ру 1942. го­ди­не за­ро­би­ли чет­ни­ци. У бор­би са пар­ти­за­ни­ма тог да­на је по­ги­нуо и Јак­шин брат. Јак­ша је од стра­жа­ра отео за­ро­бље­ног и ра­ње­ног Вељ­ка, ве­зао га за др­во, по­ло­мио му ре­бра и ру­ке, а он­да ис­па­лио три мет­ка: је­дан у ви­ли­цу, дру­ги у сре­ди­ну че­ла, а тре­ћи у ср­це. Јак­ша је мо­рао да бе­жи из Цр­не Го­ре, иако се при кра­ју ра­та при­кљу­чио пар­ти­за­ни­ма и чак до­био ви­сок чин у вој­сци – ре­као је  адво­кат Ба­ро­вић.

Ни­ка­да ви­ше Јак­ша ни­је до­шао у Цр­ну Го­ру. Иако је Вељ­ков и Бран­ков отац Ма­шо Ке­ко­вић по­ку­шао да по­кре­не кри­вич­ни по­сту­пак про­тив ње­га, ни­је у то­ме ус­пео, јер је Ву­ле­тић имао моћ­не за­штит­ни­ке из Уд­бе и Ко­са, об­ја­шња­вао је адво­кат.

Три­де­сет го­ди­на по­сле стра­да­ња ро­ђе­ног бра­та, Бран­ко Ке­ко­вић за­по­чи­ње сво­ју ис­тра­гу. Утвр­ђу­је да је Јак­ша убио Вељ­ка и са­зна­је да се он „ба­шка­ри у Бе­о­гра­ду и ужи­ва све дру­штве­не при­ви­ле­ги­је”.

– Ни­је учи­нио зло и не­прав­ду са­мо оп­ту­же­ном и ње­го­вој по­ро­ди­ци већ и на­шем дру­штву, ње­го­вом мо­ра­лу и це­лом људ­ском уни­вер­зу­му. Рат­ни зло­чин тан­ги­ра чо­ве­чан­ство јер је не­га­ци­ја чо­ве­ка и ње­го­вог пра­ва да жи­ви – ре­као је Ба­ро­вић.

Сво­јим по­на­ша­њем и на­чи­ном жи­во­та, на­ста­вио је адво­кат, Јак­ша ин­спи­ри­ше Бран­ко­ву осве­ту. До­би­ја чи­но­ве и од­ли­ко­ва­ња, усе­ља­ва се у елит­не ста­но­ве у Бе­о­гра­ду и по­ста­је део но­мен­кла­ту­ре.

– Чин мо­га бра­ње­ни­ка не­ма ни­ка­кве ве­зе са би­ло ка­квом осве­том, а по­себ­но не са без­об­зир­ном. Но, ако је то зби­ља осве­та, она је об­зир­на, јер је ма­ње не­го ре­ци­проч­на. Хо­ћу да ка­жем да је ви­ше вре­део по­кој­ни Вељ­ко од по­кој­ног Јак­ше. Она је скру­пу­ло­зна и, из­над све­га, она је ча­сна – ка­зао је адво­кат у сво­јој за­вр­шној ре­чи.

Ба­ро­вић ни­је спо­рио да је реч о осве­ти, а Бран­ко Ке­ко­вић био је оп­ту­жен за уби­ство из без­об­зир­не осве­те, за шта се та­да мо­гла из­ре­ћи смрт­на ка­зна. Др­жа­ва ни­је утвр­ди­ла од­го­вор­ност и ка­зну за зло­чин уби­је­ног Ву­ле­ти­ћа.

– Ово су­ђе­ње је за Ке­ко­ви­ће на­ста­вак ра­та, у ко­ме су они зна­ли са­мо за жр­тве, а не и за сре­ћу. Њу им је ус­кра­тио Јак­ша, што ће ис­про­во­ци­ра­ти освет­ни­ка да по­ста­не и де­ли­лац прав­де и из­вр­ши­лац ка­зне. Он је имао не­сре­ћу да се пра­во са прав­дом не по­кло­пи. Бу­ди­те си­гур­ни да он ни­је сит­ни­чар. Ње­гов улог у овом слу­ча­ју је жи­вот – ре­као је на кра­ју адво­кат Јо­ван Ба­ро­вић.

Ке­ко­вић је нај­пре осу­ђен на 11 го­ди­на за­тво­ра за уби­ство из без­об­зир­не осве­те, али је пре­су­да уки­ну­та. У но­вом по­ступ­ку огла­шен је кри­вим за обич­но уби­ство и осу­ђен на се­дам го­ди­на за­тво­ра, а иза­шао је на сло­бо­ду по­сле че­ти­ри го­ди­не.