уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:36
ИНТЕРВЈУ: Ива Милошевић, редитељ

Горка истина душе

Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинпонедељак, 22.01.2018. у 22:00
Ива Милошевић (Фото Т. Јањић)

Награђивана редитељка Ива Милошевић у Југословенском драмском позоришту режира дело Ивана Сергејевича Тургењева: „Месец дана на селу”. Премијера се очекује у петак 2. фебруара на сцени „Љуба Тадић”. У глумачкој екипи су: Мирјана Карановић, Светозар Цветковић, Марко Јанкетић, Марко Баћовић, Бранка Петрић, Ирфан Менсур, Милена Васић, Срђан Тимаров, Дубравко Јовановић, Бојан Лазаров, Милица Гојковић и Марија Кланац.

Још од своје прве представе „Магично поподне”, Ива Милошевић скренула је пажњу културне јавности својим аутентичним редитељским рукописом. У њену биографију до сада су убележене представе: „Маратонци трче почасни круг“, „Федрина љубав“, „Драма о Мирјани и овима око ње”, „Чудо у Шаргану”... 

Ненадмашан у лежерности и лирском приповедању Тургењев у свом делу „Месец дана на селу” прича о љубави, мистерији, срећи, трагедији, болести... Којим позоришним средствима ћете руску класику овога пут приближити сензибилитету савременог човека?

У комаду „Месец дана на селу” осећају се одјеци Гогоља и претече Чехова. На који начин? Тургењев се бави лавиринтом душе. Гогољ је умео да открије у индивидуама наједном спознату „литост”, појам из руског језика који Милан Кундера објашњава као изненада доживљено стање неке отужности рођено погледом на нагло откривену властиту беду. Чехов се, пак, бавио, нагло пробуђеним чежњама у човеку, чежњом за срећом, оним што слутимо да она јесте, интуитивно осећамо, често без способности да то речима објаснимо. Код Тургењева има студије и једног и другог аспекта у човеку. Комад преиспитује мистерију људске природе која парадоксално тежи миру и спокоју, а у исто време чезне за бурнијом и вишом температуром, оном која може да пружи осећај да смо живи у пуном капацитету. У такве висине, на тако високу температуру може да нас лансира заљубљеност. Она има ту моћ, јер је она еликсир, она омогућава да се осетимо млађим, виталнијим, она је као нека реприза пролећа у души. Међутим, по мом мишљењу, Тургењев запажа да је горка истина то што душа не може дуго да опстане на тако високој температури.

Мудро, тачно, осетљиво дело„Месец дана на селу” уједно је нежна скица аристократског живота. Како и када човек подлеже злу? Где у човеку станује људскост и на којој тачки она атрофира?

Чезнемо за узбуђењима, за заносом, а када нам судбина пружи тај осећај, ми једно време уживамо у пламену ватре у себи, али он чини да се осећамо изгубљено, нестабилно, тешко се контролишемо. Штавише, јавља се у нама оно проклето осећање сопствене пролазности. Зато је и старење, као једна од најболнијих чињеница, тема у овом комаду. И због свега овога тежимо да се вратимо у оно првобитно стање угашености, жудимо за „бљутавим миром”, како каже један од ликова у Тургењевљевом комаду. Да бисмо оживели ове теме у нашој представи поставили смо ова питања, без доцирања и дидактичких порука, јер то није својствено сензибилитету овог писца. Глумци, моји сарадници и ја, окренули смо се потрази за истином и суптилним позоришним средствима.

 

Јунаци Ивана Сергејевича Тургењева искушавају љубав. Љубави се данас радије сећамо, него што је доживљавамо. Коју истину о човеку ћете овога пута понудити публици?

Глумачка игра саткана је од истините проживљености. У нашој представи публика ће, надам се, уживати у зачудности и нарочитости мајсторски одиграних свесних и несвесних разумских и емоционалних процеса у ликовима, у контрапунктирању лакоће и необавезности свакодневних унутрашњих мисли и душевних стремљења, и, на другој страни, бурних страсти. Глумци своју игру сликају финим четкицама, нема грубих неизоштрених потеза, нема општих тонова. Тежимо да то комплексно ткање сачињено од емоција и мисли израђујемо уз помоћ истине, мере и маште, сурово прецизно, без општости и хињења страсти.

 

Ново сценско читање руских класика је увек добродошло. Често, као и код Тургењева савремени човек се изгуби, лута по магли сопствених судбина. Где налазите паралелу са данашњим временом?

Сматрам да је ово један од оних комада који су актуелни било када и било где. Могу да из свог интимног искуства повучем паралелу са „нашим временом”, овде и сада, промишљајући позицију душе у овој нашој суморној стварности. Не волим да повлачим такве паралеле, али разумем да је гледаоцима каткад потребно да буду усмерени, подстакнути да гледају класику овог типа. Дакле, ја имам четрдесет година, имам пуно разлога да будем срећна и да се осећам остварено и испуњено. Захвална сам на томе. Осећам се привилеговано. А ипак не могу тако да се осећам 24 сата дневно. Доминантно расположење које ме инфицира када изађем на улицу, уђем у продавницу или учествујем у саобраћају јесте нека врста депресије и фрустрираности. Разочараности. Жудње за бољим.

 

Колико данас уметник има прилику да се покаже и докаже будући да је реч неизвесност наш савременик?

Чини ми се да људи овде често осете у себи онај проклети осећај да је прави живот негде другде, као када у празнини своје собе слушате звуке неке добре журке који допиру из комшијиног стана. Чујете жамор, чујете смех, можда ухватите себе како жалите што нисте на том месту већ сте ту где јесте. Можда размишљате о томе да се иселите у другу државу. То је жудња за лепшим, пунијим, дубљим доживљајима, она је по много чему и ирационална, то је нада да ће нека сила ући у ваш живот и преселити вас душевно на лепше и боље место. То су импулси у сваком бићу који се с времена на време јављају. Тургењев као да поручује да је стање заљубљености пресељење у неку другу димензију. Оно је феноменално. Писац није циничан, он се одушевљава бићем које воли. Алу, уочава болну животну чињеницу да такав рај не може да траје вечно. Растужује га то и смеје се томе у исто време. То је проклетство. Можда чак цивилизацијско. Људи се усмеравају да буду смирени, стабилни, а тако су узбудљиви када испадају из равнотеже због љубави, због стрепње, због неког душевног потреса. Тада су најживљи и најсензибилнији. Присећам се колико је било лепоте и живота и духа у људима док су трајали протести против Слободана Милошевића. Како су људи били величанствени у свом гневу, и пркосу, колико су били слободни и духовити. Имали су сан, имали су у себи ватромет жудње за животом. И онда се после неког времена она успава. А тако изгледа мора да буде, примећује Тургењев. Зашто?


Коментари0
26d06
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља