петак, 22.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:45

И да се поново роди – опет би био лекар

Др Александар Недок (92), оснивач прве коронарне јединице у бившој Југославији и најбољи познавалац српског војног санитета, један је од наших највернијих читалаца јер већ 84 године не може да замисли дан без „Политике”
Аутор: Данијела Давидов-Кесарсреда, 24.01.2018. у 22:00
Др Александар Недок (Фото М. Величковић)

Члан је једне од најстаријих лекарских породица у Србији. У бившој Југославији основао је прву коронарну јединицу и покренуо нови начин лечења пацијената који су преживели инфаркт срца. У два мандата био је директор болнице, а уједно се налазио и на челу конфедерације синдиката здравствених радника. Добитник је четири одликовања и медаље заслуге за народ у доба Јосипа Броза Тита, а његово име нашло се и међу ауторима најпрестижнијих домаћих и светских стручних медицинских и научних часописа. Није стао ни када је отишао у пензију. Две деценије је трагао за подацима из разних архива како би написао књиге о српском санитету и отргао од заборава одличне докторе. Уједно је и један од наших најстаријих и највернијих читалаца јер већ 84 године не може да замисли дан без „Политике”.

Др Александар Недок (92) каже да је то због тога што је „Политика” увек имала свој стил, јер се никад није „излетала” и преносила непроверене информације. У „Политици” највише воли да прочита спортске стране и коментаре. Највише му прија када су новинари у својим текстовима неутрални, а посебно задовољство за њега је представљала могућност да ужива у текстовима Мире Радојичића и Јурија Густинчича.

– „Политику” читам од другог разреда основне школе. Тада је моја породица становала са дедом у Ломиној улици у Београду. Захваљујући деди који је волео „Политику”, заволео сам је и ја. Прво сећање на омиљени лист имам како седим за столом и цртам нешто оловком по „Политици”, а на насловној страни пише „Краљ Александар стиже у Марсељ”. У том тренутку на радију који смо слушали новинари су јавили да је краљ убијен. Друго сећање ме веже за 6. април 1941. године, када сам имао 16 година и када ми је мајка донела новине у кревет. Тада су се огласиле сирене за ваздушну опасност и бомбе су почеле да падају на Београд. За време окупације мој омиљени лист није излазио и недостајао ми је. Треће важно сећање на „Политику” имам када се после ослобођења Београда појавио само један лист на коме је писало „Београд је ослобођен”. Некако је тај примерак дошао до мене, иако сам се у то време налазио у Параћину – присећа се др Недок.

Да може поново да се роди, каже да би опет био лекар јер сматра да је најлепши осећај када некоме може да се спасе живот. Ипак, лекарску професију, иако је његова породица изнедрила већ шест генерација лекара, сматра тешком. Посебно када се губе људски животи...

– Морал је најважнија ствар у животу. Најгоре је кад човек сам себе пљуне, када зна да је урадио нешто што је у сукобу са сопственом личношћу. Мене политика никада није интересовала. Желео сам само да се бавим оним што најбоље знам – да лечим људе – појашњава наш саговорник, који каже да му много недостаје пре три године преминула супруга, с којом је проживео дивних 65 година.

Док је био млађи, звали су га да буде асистент у великој америчкој болници у Бостону, која је део чувеног „Харварда”, као и у Немачку, да постане шеф одељења на једном кардиолошком институту. Ипак, никада није спаковао кофере јер је, признаје, много волео своју земљу.

Оно што је видео у свету – желео је да пренесе овде. Тако је крајем шездесетих година прошлог века боравио по светским болницама како би схватио на који начин функционишу коронарне јединице са пацијентима који су преживели инфаркт срца. Тада је радио у болници где се сада налази клиника „Свети Сава”. Управо је на том месту званично први у бившој Југославији 1. априла 1970. године основао коронарну јединицу. Сматрао је да није важно само болесника сместити у кревет већ да је кључан начин поступања са пацијентима.

– Раније су људи који доживе инфаркт срца умирали одмах у 50 одсто случајева, а они који преживе и дођу до болнице смештани су у кревет и нису померани чак шест недеља. За то време изгубе рефлексе, атрофирају им мишићи, покрену се тромбови... Ја сам по угледу на светска искуства увео правило да се такви болесници подижу из кревета два до три дана после прележаног инфаркта, кроз седам до десет дана да почну да шетају, а онда да крену на програм рехабилитације. Објашњавао сам да се тако спречава инвалидност и компликације. У то време је ово представљало медицинску револуцију. Тадашњи начелник ми је рекао: „Саша, ти ћеш да завршиш у затвору јер дижеш тешке болеснике из кревета”, објашњава др Недок, који је

у тој установи радио до 1987. године, где је осам година био директор. Када је отворен Ургентни центар КЦС све запослене, њих 120, „преселио” је у ту болницу.

– Добио сам тада групу од 12 лекара на специјализацији и после четворогодишње обуке отишао сам у пензију – додаје др Недок, коме су лекари у породици били прадеда, деда-стриц, супруга, а затим су овом професијом наставили да се баве и ћерка и унук, који је у Немачкој завршио студије медицине и ради на једној клиници у Франкфурту.

А шта је најважније за добро здравље? За њега је то да особа не треба да дозволи да се гоји, да је важно да буде физички активна, да није пијаница, пушач и наркоман. А то је оно што свако може да уради за себе... Све остало је ствар генетике. Јер, има људи који се свих савета придржавају али, због гена, ипак добију тешку болест.

„Копање” по архивима

Др Александар Недок је сакупио и написао 650 биографија лекара од 1822. до 1918. године који су били у српском санитету. Са пријатељима, углавном војним лекарима, написао је десет књига о српском санитету, али и неколико самостално. Последња у низу била је о Ваљеву – српском ратном хируршком центру и граду болници у епицентру велике епидемије 1914–1915.

– Када сам отишао у пензију одлучио сам да уђем у војни, државни, национални, београдски архив, али и оне у иностранству, у Грацу, Прагу... Свакога дана сам ишао, преписивао странице, фотокопирао, читао и захваљујући томе имам одличну документацију. Остало ми је памћење и воља да радим. Чак 20 година сам радио само на томе. То што сам урадио велики је посао и за један институт, а камоли за једног човека. Прикупио сам грађу за књигу „Ко је ко у српском санитету од 1822. до 1918. године”, али је неопходно да се нађе спонзор који би хтео да помогне да се то одштампа – каже др Недок.


Коментари1
3c405
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dete na putu
Ljudina!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Друштво /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља