субота, 22.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:15

Вредни професор Миха

Дошао је из Санкт Петербурга, знао је да је у „задњем возу”, спреман да учини буквално све како би се доказао на свом првом послу у новој домовини. Није одлазио у тоалет по 12 сати дневно, није чак правио ни сувишан корак који није био везан за његово радно место. Само да не би „испао из воза”
Аутор: ​Алекса Благојевићпетак, 26.01.2018. у 11:41
Ветеран рада Совјетског савеза (Фото Пиксабеј)

Започети нови живот на рушевинама онога што је, упркос силним и слаткоречивим обећањима полуписмених идеолога, пропало још  „у гарантом року”, изнуђени је подухват у коме се свако сналази на свој начин, како зна и уме. Све те терете изнио сам и сâм, на својим плећима лично, али човек није дрво у шуми него живи с људима где га неизоставно додирују, чак и када се свикне на невоље и сличне судбине и других.

Омалени Рус, сироти Миха, мигрант који је тек изашао са курса брзог учења језика јер механички прецизно али крајње незграпно склапа реченичне конструкције на свом новом језику – хебрејском. Био је свестан да је у „задњем возу”, и спреман да учини буквално све како би се одмах доказао на свом првом запослењу у новој домовини.

Месец дана, није ни одлазио у тоалет по 12 сати дневно, није правио ни сувишан корак који није био искључиво везан за његово радно место. Само да не би својом кривицом „испао из воза”.

Грађанска Нова година у Израелу је сасвим обичан радни дан и није празник, осим ако не пада у шабат (суботу). Као лаборант радио сам у великој и угледној фирми која не празнује ни јеврејске свеце.

Фото Пиксабеј

Осим осим Јом Кипура (Дан Покајања), празника када се у Израелу чак и не вози. Памтим Михин долазак у фирму, баш у ноћну смену за једну „нашу” Нову годину која је и мени без ичије подршке и протекције, такође, била суђена као радна.

Кратконог, просијед човјечуљак са дечијим лицем и изразито плавим очима, представљен ми је одмах на почетку „новогодишње” смене уз напомену да посебно обратим пажњу на њега јер је новајлија, а посао и клијент за кога су рађене скупе кесе - веома важни.

Накнадно ћу сазнати да му је 45 година, иако је, без обзира на просиједе власи, изгледао знатно млађи.

Миха је једини од свих запослених, доносећи узорак на провјеру, увек прије уласка у лабораторију обавезно куцао на врата, поздрављао с благим наклоном и директним погледом у очи. Никада се није служио  сплеткарењима попут већине других, нити лажима карактеристичним иначе за разједињене руске Јевреје из бившег Совјетског Савеза. Посљедњи је одлазио на паузу, строго у секунду настављао са радом на својој машини за кесе, те при сваком новом почетку, неизоставно доносио и узорак на контролу. Све по „правилима службе” што је убрзо, најприје код његових, углавном аљкавих Руса, који су чинили 90 одсто свих упослених у производњи, почело изазивати подсмех, а послије и код канцеларијских службеника којима је била смешна тако фанатична посвећеност послу. Они су се само донекле „трошили” када је газда или неко од његових најближих сарадника у близини.

Радило се у смјенама од седам до седам, осим администрације. Дакле дванаест сати, дању-ноћу, како те распоред „закачи”, а Миху су његове колеге у том одељењу амбалаже већ оне прве ноћи након неколико сати рада, подсјећале да треба мало да одмори, да угаси машину и попије кафу или чај.

Фото Пиксабеј

Миха је ћутке игнорисао сва та пријатељска убјеђивања и искључиво гледао само своја посла.

Недељу, две након Михиног доласка, сви су га оставили на миру, а он је своје радне обавезе извршавао савршено, без грешке или било каквог пропуста. Почели су му додељивати и сложеније послове, као што је израда специјалних коверти са серијским бројевима, бар-кодовима и сигурносним затварањем које је наша фирма радила за једну познату енглеску банку.

Негде при крају четврте недеље јануара, те Михине прве године у нашој фирми, сазнајем сасвим случајно да је он био професор физике на Универзитету у Санкт Петерсбургу.

Оставши без ионако слабо плаћеног посла, али и због неподношљиве дискриминације, са супругом и троје деце емигрирао је у Израел. Да ту преживи дефинитивни распад Совјетског Савеза и крене, као и ја, скроз  испочетка.

Нас двојица смо врло брзо успоставили ненаметљив однос међусобног разумевања и уважавања. Стекао сам његово пуно поверење, највероватније и због тога што сам настојао у свакој прилици да му помогнем, бар корисном информацијом око бољег сналажења нас новодошлих.

Фото Пиксабеј

Миха је спонтано почео да ми се обраћа на руском језику, као да сам му род рођени. Тек након неколико реченица и мог стрпљивог гледања у празно, уз извињење се брзо „шалтао” на његов незграпан хебрејски,  дарујући ми широк осмијех захвалности. То се догађало у ситуацијама кад не може да се сети како се нешто каже на хебрејском, а ја ускочим с предлогом: „Скажи па руски”, који поприлично разумем, иако се не служим с њим. 

Некако при самом крају јануара те године, када је Миха већ скоро читав месец одрадио и већ ишчекивао своју прву плату у новој домовини, на једној јутарњој контроли ми се, уз силна извињавања и помало срамежљиво, обратио с невероватним питањем: „Извини, молим те (у хебрејском језику нема персирања), а где је тоалет у овој  фирми?

 

Алекса Благојевић, Израел

 


Коментари6
f1768
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

obavešteni
hvala na prelepoj priči
Nostalgija
Hvala na ovoj priči. " Teško svuda svakom bez svojega", pa makar bio samo Sloven. To me podsetilo kako sam se osamdesetih više družila sa Turkinjom i Grkinjom, takođe pedagozima zaposlenim u nemačkoj ustanovi zbog koncepta integracije dece stranaca. One su mi same dolazile na kafu ..što Nemicama nije moglo da se desi. Tek puno godina kasnije shvatila sam zašto, nas je stvarno interesovala integracija, a njih da li će sa minimalnim personalom obaviti posao.
ljiljana
Budite i dalje uz Mihu,pratite ga i pomozite mu kad god budete mogli,vaše malo njemu će značiti mnogo...
neda kozomara
Mnogo mi se dopao tekst. Jednostavne rečenice, sažeto i jasno .
Zorica
Divna, pretuzna prica.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља