Под педесет кровова научног града површине 70 хектара, на петнаестак километара од центра Београда, ради 300 доктора наука и још 500 истраживача свих профила. То је Институт за нуклеарне науке „Винча”, водећа научна институција у Србији по броју осмишљених техничких решења, пројеката, радова публикованих у водећим стручним часописима, кадровском потенцијалу...
У „Винчи” воле да кажу да је за њих „само небо граница”, а током ове године, у којој обележавају седам деценија постојања, и ту границу ће досегнути.
„Од 2018. до 2021. бићемо део међународног космичког програма који има задатак да трага за најбољим материјалима за свемирске летелице, способне да издрже екстремне температуре”, открива др Милица Марчета Канински, директорка института.
Институт већ учествује у једној великој међународној кампањи, у којој се на 40 пунктова широм Европе, у реалном времену, директно у ваздуху, мери садржај и порекло чађи. Део је групе активности које се тичу заштите животне средине а обухвата и истраживања које финансира ЕУ и тичу се најинтересантнијег горива будућности. Реч је о водоничним горивим ћелијама (сличне батеријама) које апсолутно еколошки стварају електричну и топлотну енергију – једини нуспроизвод је чиста вода.
Чиме се све ИНН „Винча” бави тешко је и побројати, а још теже разумети неупућенима у „високу” науку. Физика, хемија, биологија, енергетика, заштита животне средине, нови материјали и нанонауке, биомедицина... У овом тренутку имају стотинак „живих” пројеката, од чега 30 међународних.
Ипак, добар део јавности га још поистовећује с нуклеарним програмом, који је окончан још пре распада СФРЈ. „Винча” је деценијама доживљавана као адреса тајних пројеката сваке врсте, где се „петљало” с опасним стварима. У прилог томе говори и акцидент из октобра 1958, чије су последице биле први смртни случај од радиоактивног зрачења и прво успешно лечење преосталих петоро озрачених услед грешке на реактору.
После свега, у други миленијум ушло се с баластом неистрошеног уранијумског горива (које је током минуле деценије отпремљено у Русију) и нуклеарног отпада ускладиштеног у комплексу Института, који још чека трајно решење. Када тај баук радиоактивности коначно буде упокојен, јасније ће се сагледати друга, благотворна зрачења „Винче”, попут оних у домену медицине.
Овај институт једини у региону производи радиофармацеутике, незаменљиве у дијагностиковању и лечењу појединих болести. Тим специфичним групама лекова третирају се штитаста жлезда, органи за варење, бубрези, плућа, јетра, мозак, срце... Такође, у „Винчи” трагају за ефикаснијим радионуклидним терапијама малигних тумора на које не делује уобичајена терапија.
С друге стране, Центар за мултидисциплинарна истраживања бави се и новим применама постојећих лекова. Доказали су да је аналгетик „бруфен” основа за развој терапије за еболу, а да лекови за снижавање притиска убијају малигне ћелије и могу да појачају дејство цитостатика.
Не лечи „Винча” само најтеже болести, већ и душу, тачније депресију. Група за молекуларну психијатрију и неурофармакологију истражује промене које се у депресији дешавају на молекуларном нивоу.
„На огледним животињама већ смо лабораторијски доказали физиолошку основу депресије, а та сазнања даље се проверавају у хуманим студијама, у сарадњи с Клиником за психијатрију Клиничког центра Србије. Крајњи циљ је налажење молекула који ће омогућити стварање ефикаснијих лекова за терапију овог поремећаја”, исцртава „границу на небу” у овој области др Мирослав Аџић, виши научни сарадник у Институту за нуклеарне науке „Винча”.
Како је пукла атомска бомба
Једна од највећих фама Титове Југославије била је да је у Винчи прављена атомска бомба. Према истраживањима историчара Драгомира Бонџића (књига „Између амбиција и илузија – Нуклеарна политика Југославије 1945–1990”), врх СФРЈ је у три наврата тражио од научника у „Винчи” да се подухвате развоја нуклеарног оружја. Та се амбиција разбила о реалност: земља није имала економски капацитет за такав мегаломански подухват.
Први налет нуклеарног ентузијазма трајао је од оснивања Института 1948. до 1968. године, а оживљен је у другој половини седамдесетих, инспирисан узлетом Индије на том пољу. Али, у годинама које су долазиле, не само да је посустајала економска снага земље, већ је започео и процес политичког растакања.
Фалсификати на скенеру научника
У Лабораторији за хемијску динамику Института „Винча” развијене су методе којима се може открити да ли је нека уметничка слика – фалсификат.
„Специјалном опремом утврђује се да ли су боје и пигменти на платну из периода када је дело настало, односно да ли су тада уопште постојали, да ли су карактеристичне за датог аутора, као и да ли је слика аутентична или рестаурирана”, објашњава др Велибор Андрић.
Ова лабораторија поседује и јединствену, „мејд ин Винча” преносиву опрему, с којом су 2011. учествовали у пионирском подухвату – дубинском снимању иконостаса манастира Крушедол. На тај начин добијена је ризница података о подлогама, бојама и сликарским техникама живописаца који су у том манастиру стварали од 16. до 19. века.Удба кумовала у Институту
Све лабораторије, одсеци и центри Института уз званични назив имају и троцифрени број. Те бројчане „надимке” запослени користе у интерној комуникацији у изразима попут „Састанак је у 40”, „Отишао је у 150”, „Наћи ћемо се у 011”...
„Овакав именик увела је још пре педесет година Служба државне безбедности, која је због природе делатности Института овде имала посебне задатке. Било им је компликовано да памте све те наше стручне називе, па су их свели на бројке”, открива др Бојан Радак, помоћник директора Института „Винча”.Партизан и несуђени нобеловац – творац Винче.
Обележавање јубилеја Института „Винча”, које је планирано за април, биће прилика и за подсећање на истинског оца ове научне институције, професора Павла Савића (1909–1994), још пре Другог светског рата у европским размерама познатог физикохемичара. До 1939. у Паризу је радио у Институту за радијум, који је водила Ирена Жолио-Кири, ћерка Марије Кири. Њихов заједнички рад о дејству неутрона на тешка језгра атома, за који су предложени за Нобелову награду, сматра се пресудно битним за откриће нуклеарне фисије.
По окупацији земље ступа у редове партизана, а једно време је био и везиста при Врховном штабу. Пред крај рата послат је у Москву, у Институт за физичке проблеме, код академика Пјотра Капицe, научника заслужног за стварање совјетске атомске бомбе. Током посете СССР-у 1946. Тито га позива да се врати у Југославију. Добија задатак да оснује научни центар за истраживања у области физике, хемије и биологије. Већину лабораторија је сам пројектовао и надгледао изградњу и опремање. Лично је „регрутовао” тим углавном младих научника жељних доказивања, који су делили његов ентузијазам. До 1960. био је директор „Винче”, а оставку је дао због неслагања с државном концепцијом развоја Института. Потом је дуго година био шеф Катедре за физичку хемију Природно-математичког факултета у Београду, а од 1971. до 1981. председник Српске академије наука и уметности.