Професор Филозофског факултета у Београду Слободан Цвејић у разговору за ,Политику” истакао је да високо образовање данас губи некадашњу позитивну улогу социјалне промоције сиромашних. Некада су наиме деца радника и сељака у релативно великом броју доспевала на универзитете, завршавала их и тако уз образовање мењали социјалну структуру друштва, док је данас таквих генерацијских искакања из слоја у слој много мање.
Да ли је професор Цвејић у праву? Најлакше бисмо то проверили једноставним увидом у социјалну слику данашње студентске популације, али испоставило се да на универзитету нису били расположени за новинарска завиривања у „породична стабла” њихових полазника, па смо информације о томе потражили из друге руке. Истраживање Центра за образовне политике и Универзитета у Београду из 2014. године (објављено 2016) говори управо о социјалном пореклу данашњих студената. У истраживању је учествовало њих 3780 из 16 градова, а оно је показало да су родитељи наших студената (један или оба) у 44,5 одсто случајева с дипломом факултета или више школе. Дакле реч је малтене о сваком другом, док је 55,3 одсто њих са завршеном средњом или основном школом.
Да је социјална структура наше студентске популације неповољна јасно је ако погледамо колика је заступљеност оних са основним и средњим, с једне, и вишим и високим образовањем, с друге стране, у укупном становништву (старијем од 15 година) регистрована на последњем попису 2011. године. Оних са завршеном средњом школом (и основном и ниже) било је укупно 83,7 одсто, а оних с високим и вишим образовањем 16,3 одсто. Иако ова поређења треба прихватити условно, ипак, преостаје закључак: њих 83,7 одсто са средњом и основном школом родитељи су 55,3 одсто студената, док само њих 16,3 одсто с високим и вишим образовањем покривају преосталих 44,5 одсто будућих високошколаца.
Истраживачи Центра за образовне политике Јасминка Чекић Марковић и Витомир Јовановић, као део ауторског тима, упоређивали су ове податке из Србије са онима из Хрватске, Словачке и Аустрије и установили су да су у Хрватској слични односи као и код нас: њихових 53 одсто студената су из породица средњошколаца и основаца, а 47 одсто из породица с факултетом и вишом школом, али је зато у Словачкој тај однос 60 одсто према четрдесет одсто у корист родитеља средњошколаца и нижих, док је у Аустрији студентских породица средњошколаца и основаца чак 67 одсто. Поређења су показала и да је очева студената који обављају мануелне послове у Србији само 30 одсто, а у Хрватској 35 одсто и Словачкој 43 одсто, тако да су на крају овог обимног истраживања аутори констатовали да код нас постоји висок степен неједнакости у приступу високом образовању услед социо-културних и економских фактора.
Професор Цвејић ову неповољну структуру доводи у везу и с чињеницом да данас у Србији око 56 одсто студената сами финансирају своје школовање, а познато је да су родитељи с нижим степеном образовања, по правилу, и с већим ризиком од сиромаштва, дакле и уз мање могућности да сопственим новцем финансирају студирање своје деце.
А како је некад било? О томе се може нешто сазнати из рада Наде Голнер објављеног у часопису ,,Политичка мисао” средином шездесетих година прошлог века (доступан на интернету) из којег се види да је проценат студената из радничких породица од педесетих до средине шездесетих година у порасту, да је удео родитеља пољопривредника релативно стабилан док се истовремено смањује постотак оних из службеничких породица. И Нада Голнер је поредила тадашње југословенске проценте са онима из других земаља констатујући да је најповољнија структура, кад је о радничком пореклу студената реч, у тадашњем СССР-у, у коме их је школске 1964/65. било 32 одсто (код нас тада 15-20 одсто).
Из тог времена је и изјава Стевана Безданова „да се деца из радничких породица углавном оријентишу на радничка занимања, док су само 13 одсто њих студенти”. Голнерова је своје залагање за отварање врата високог школства за младе из свих друштвених слојева, а поготово из породица радника и пољопривредника, образлагала тиме да је ,,интелигенција, као прирођена способност, више или мање распоређена на све друштвене категорије”, па је онда у интересу заједнице да ,,приступ високом школству омогући што већем броју људи из разних социјалних средина како бисмо добили што већи број способних а образованих”.
А годину-две после тога, 3. јуна 1968, у резолуцији студентских демонстрација, као трећи захтев, наведено је да ,,социјална структура студената представља одраз друштвене структуре”.
Данас смо очигледно још даље од тог захтева „шездесетосмаша”.
