среда, 20.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:07
БЕЛЕШКЕ С ПУТА: МАКАО

Лас Вегас Далеког истока

У једној од последњих португалских колонија на Далеком истоку, коцкарнице које су пуне и у подне, не престају да привлаче туристе, али и Кинезе из оближњег Хонгконга и других градова
Аутор: Мила Старчевићчетвртак, 01.02.2018. у 08:15
Макао (Фотографије Петар Старчевић и Пиксабеј)

Дошли смо у Хонгконг на недељу дана и обишли га уздуж и попреко. Била је прилика да посетимо и разгледамо град-коцкарницу Макао.

Жеља нам је испуњена.

Пошто смо уплатили 12 евра за визу и обавили пасошку контролу, са дрвеног платоа хонгконшке луке, укрцали смо се у брод и за 45 минута стигли у Макао.

Некадашња португалска колонија, кинески град Макао, настао је на ушћу Бисерне реке. Лежи на полуострву и два острва: Таипе и Колоан. Макао има 446.000 становника и изузетно дуге мостове који повезују удаљене острвске делове ове „државе у држави”, који је 1999. постао специјална област Републике Кине. До тада Макао је био једна од последњих португалских колонија на Далеком истоку.

Заштитница морнара

Кажу да је живот у овом граду јефтин и удобан и да првенствено живи од туризма. Хазардери целог света хрле у овај рај у којем су коцкарнице отворене 24 сата. У Макау је све подређено хазардерима. Као прву знаменитост града туристима покажу коцкарнице! Казино „Лисабон” вреди посетити иако нисте коцкар у души, јер можда увећате или олакшате џеп за 26 долара – што је минимални улог. Ако изгубите и тај минимум – донеће вам пиће.

„Кућа части!”, рећи ће с осмехом Макаошани који са изузетним пијететом говоре о свом казину. А како и не би кад у овом јединственом граду – нико не плаћа никакав порез.

„Кућа части”, кажу и власници свих „кућа среће” и беспоговорно одвајају 30 одсто од укупног дохотка за унапређење града и подизање стандарда својих суграђана. Недалеко од новосаграђене четврти на обали јужног Кинеског мора уздиже се статуа богиње Кун-лам заштитнице морнара.

Све што је испред мене – нека буде напредно, све што је иза – нека буде мирно поручује богиња као да чита жеље својих верника. А жеље се остварују – испред импозантне фигуре увелико ничу нова насеља, четврти, тргови...

Иза богиње је лепо море и не тако лепа прича… За време португалске доминације – Кинези са севера, у потрази за бољим животом, покушавали су да препливају залив – раздаљину од само 600 метара до Макаоа. Мало ко је успео. Због великог броја несрећника који никад нису стигли, а посебно због начина на који су онемогућени,  тај део обале називају Крвави залив.

Храм богиње Ма

Први који је ступио на југоисточни део Кине (Макао) био је Португалац Алварез 1513. године. Желео је да са тог простора успостави трговинске везе са кинеским властима. Кинези су му после неколико година одобрили коришћење полуострва. Кад су Португалци почели да пристижу у Макао  на њих се гледало као на непријатељску групу брадатих људи са великим носевима. Међутим, трговина је убрзо процветала, португалски бродови довозили су зачине, памук и муслин из Индије, сатове и технику из Европе, у исто време размењујући достигнућа у науци, лечењу и религији. Временом су колонизатори „пустили корене”, па је португалски језик постао све присутнији. Кинези су га прихватили баш као и обичаје колонизатора. Новорођеној деци дају португалска имена тако да кинеске бебе постају Хозе Лу или Емануело Ху .

Лисабонске терасе

Улице Макаоа, уз нове грађевине добиле су имена португалских великана и сваким даном су све више подсећале на лисабонске. Зграде стреме у небо, свака има решеткасте балконе и украсне маске од кованог гвожђа на прозорима. Европски дух постао је све присутнији у овој далекоисточној забити, а 1553. уведена је редовна морска линија на релацији Индија–Макао– Лисабон. То је и прва линија Европа–Азија ( тек почетком 19. века уводе се сталне пловидбе за Макао, Филипине и Мексико). За Макао је посебно значајна 1974. Са власти силази председник Салазар и Португалци се, без силе и агресије, повлаче из свих колонија. Макао су понудили Кини. Одбила је и португалски утицај остаје све до 1987. кад је у Пекингу потписан договор да Макао добије аутономију – следећих 50 година.

Легенда каже да је сиромашна девојка пожелела да се превезе на друго острво али ниједан од богатих власника бродова није хтео да је прими пошто није имала новац за карту. Коначно се укрцала у невелику џунку сиромашног рибара који се сажалио и прихватио да је превезе бесплатно. За време пловидбе настала је страховита олуја, побеснело море је за кратко време потопило све бродове, једино се чамац са девојком спасао и успео да стигне до залива. Чим је чамац додирнуо обалу девојка је узвикнула:

„А-Ма-Гао”, и истог часа нестала! Сиромашни рибар је увидео да га је спасла богиња Ма и заједно са осталим рибарима је подигао храм на месту где је нестала. Од речи „а-ма-гао” настало је име града Макао.

Простор испред храма Ма је поплочан. На проширени део рикшари довозе вернике и туристе. Изнад ружичастог зида храма куља пепељастоплави дим. Храм Ма, најстарији је и најзначајнији храм у граду.

Унутра је тихо, верници окупљени испред ниског олтара пале миришљаве штапиће, забадају их у песак, потом склопљене шаке подижу изнад забачене главе. Одозго висе огромна спирална звона и миришљави штапићи запаљеног врха који тињају данима и ноћима…

За рикшаре увек пуно посла

Пролазимо тргом Сенадо и стижемо до фасаде цркве са једним зидом –симбола Макаоа. Некада раскошну ренесансну катедралу Светог Павла прогутао је пожар и поштедео јој само предњу страну. Градили су је 1835. јапански и кинески градитељи, специјално доведени за тај посао што говори колико је важности придавао Ватикан црквеном центру Далеког истока.

Главном градском улицом Сан Ма Ло стиже се до Централ улице где су радњице са рукотворинама. Каменим степеницама стиже се до прелепог парка и баште Грута де Камеос, верује се да га посећују духови прошлости. Мештани помињу дух једнооког гусара Луиса де Камеоса – Португалци тог истог човека сматрају својим највећим писцем.

Била би неправда поменути Макао, а не поменути име Стенлија Хоа – творца првог овдашњег казина и једног од најбогатијих људи на свету. Пролазећи поред једне од његових вила која се налази недалеко од Цркве Фатима, која је иначе копија португалског здања, слушамо причу. Стенли Ло је већ  био богат кад се оженио Португалком и настанио у Макау. Много је унапредио град, изградио безброј кућа, вила и палата. Кад му је жена умрла, удовац Ло се поново женио. Иза себе, осим велелепног града оставио је нешто драгоценије – своје потомство које чини седамнаесторо деце!

Забрањено фотографисање

У казино смо завирили „тачно у подне”. Убеђена да ћемо разгледати полупразне одаје, изненађење доживљавам још на уласку. Оног часа кад нам је велелепна „златна” врата отворио ливреисани Кинез, огласила се неописива граја… допирала је иза двокрилних врата до којих долазимо меким теписима кроз раскошно опремљен хол.

„Никако не снимати, нити сликати!”, опомињу нас и усмено и писмено.

Призор испред подсети ме на секвенцу из неког филма. Немогуће да је стварност, помислих ...

Испод пригушеног светла од безброј спуштених лампи видим безброј руку и карте. Разбацане, уредно сложене, или нераспаковане – муњевитом брзином лете у круг. Над њима су наднете људске главе, видим само део њихових лица напетих, набораних, љутих, насмејаних – сви ти људи занети игром говоре или вичу углас. Од запаљених цигарета дим штипа за очи, тера на кашаљ, толико је густ да се може сећи. Пажња играча је усредсређена само на површину од зелене чоје, не примећују никога. Понеки од њих изненадно устаје, па безглаво журећи ка вратима налеће на нечије раме, или се судара са долазећим.

Потребно је много више од пуке радозналости једног туристе, помишљам и страсно желим само једно – да што пре изађем на светлост макаошког дана. Уместо планираног коцкања, одлучујемо да посетимо још једну значајну заоставштину уваженог господина Лоа.

Пролазимо поред старе Пушионице опијума – још једна слабост Далеког истока – па скрећемо лево према витком торњу. Виши је чак од Ајфеловог. Брзим лифтом стижемо на нешто испод 338 метара. Када су се врата бешумно отворила  испред нас се указао широки кружни простор у стаклу и са стакленим подом.  Нико се није померио нити журио да стане на тај под. Коначно, бојажљиво и несигурно закорачисмо према „бездану” да би из птичје перспективе  бацили поглед на земаљски живот испод наших стопала. Овдашњи зависници од екстремних спортова спремни су да плате како би једном недељно у планинарској опреми  ишли у планинарење узаном ивицом спољашње стране торња.


Коментари0
b8949
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља