среда, 26.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:20

Сапутници

Жена коју човек не би могао имати у њеном граду, да је из њене средине, годинама, чак и ако га она заводи, даје се човеку (кога је изненадно заволела, док јој прихватао ствари при уласку у воз) између мењања возова у хотелу коме не зна ни име, у вароши од које ће познавати само оно прелажење улице од станице до хотела, немајући времена чак да му каже ни да јој је он прва љубав.
Аутор: Растко Петровићуторак, 30.01.2018. у 15:07
Милан Коњовић - Портре (1937. година)

Живот је разуме се пун авантура; али колико су ове ретке и разводњене ако се не макнемо из једне куће и једне вароши а колико су убрзане, изненадне, нагле, ако се човек само помери са свога места и упусти у оно што се зове: Путовање. Прође по некад и више месеци а да вам се ништа не догоди, да ни једну занимљиву личност не упознате; и довољно је онда да само седнете у воз па да се уплетете у врелину догађаја, да се сусретнете са стотину фантастичних чинова.

Већ и само то што сваки човек који је преко пута вас у возу, мислећи да вас више никада неће видети и тиме вам се потчинити отвори вам спонтаније и више своје срце но што је то учинио према својој жени за двадесет година брака или своме оцу од кад је рођен.

Зна се да је сусрет на путу пролазан као заласци сунца, и ако ма ко има интереса да у том сусрету нешто оствари, он одбацује све уводе, припреме и прелази скоро директно, скоро брутално на оно за чим у том сусрету жуди. Жена коју човек не би могао имати у њеном граду, да је из њене средине, годинама, чак и ако га она заводи, даје се човеку (кога је изненадно заволела, док јој прихватао ствари при уласку у воз) између мењања возова у хотелу коме не зна ни име, у вароши од које ће познавати само оно прелажење улице од станице до хотела, немајући времена чак да му каже ни да јој је он прва љубав.

Сећам се онога нервознога уплаканога Италијана у возу јужно од Бордоа, како сву ноћ не свакој већој станици грозничаво гледа кроз прозор, како да некога може пронаћи у гомили мамурних носача и бледих, ненаспаваних путника који претрчавају перон. Пред зору, како више нисам могао да спавам, он ме је присилио да слушам његову исповест.

Трговац је старим намештајем и уметничким старинама у Фиренци. Једном је угледао како улази у његову радњу дама невероватне лепоте, младалачког корака и осмеха. Била је праћена од неког господина, доста старијег, тешког одевеног са пажњом, и кокетеријом чак. Погодили су неке столове, а из разговора видело се да су Французи, да су муж и жена. Она је гледала у младога трговца широко отворених зеница окружених златним зрацима – овај је осећао да је његов цео живот од сад она, а како му је узбуђење стезало срце до бола, осећао је да му сузе навиру на очи.

 

Јован Зоњић - Породична идила (1936. година)

Исто вече она се вратила сама. И од тада љубавници су се састајали свакога дана у једном апартману иза Сињорије над Арном, у ком су се купали сасвим наги дечаци, док су радници вадили машином песак. По њеним речима брак јој је био пакао. Није могла чулно одговорити на мужевљеву пасију. Младић ју је волео, јецао над њом без разлога и она га је љубила бескрајним очајним пољупцима по коси и очима.

Једнога дана катастрофа. Муж посумњао да ју је у Фиренци изгубио и губи, узалуд покушавао да сазна ко му је отео, и најзад, у тренутку беса и очајања, угурао и њу, и нагужване ствари по ковчезима, у кола и однео као какав страховити плен у неку другу земљу. Млади трговац добио је од ње јева једну белешку са поласка. Обећава да ће одмах, одмах писати.

Недеља, две, три, ништа месец дана, бедног сузног чекања, страховања сумњом да је прежаљен и заборављен, ништа. Одједном један безнадежан позив телефоном из далека: „Тако ти Бога, дођи, спаси ме, више не могу, убићу се, убиће ме! Мој живот је једна страховита несрећа. Налазим се у хотел „Империалу” – кад год наилазим увече гледаћу да ли си преко пута пред рестораном!”

Један позив телефонисткиње да се разговор свршава, још два три очајна збогом, његова обећања да полази одмах, одмах, и као да неко одвлачи у пучину тај драги несрећни глас, који се губи. Он се сав у сузама и грозници пакује, али, кад треба да купи карту, да визира пасош, он не зна за где. У узбуђењу, заборавила му је рећи у којој је вароши, он заборавио питати је. Кад је чуо име хотела изгледало му је да сад све већ појединости зна.

Једна тако очајна ситна глупост рушила му је, као какав велика несрећа, цео живот. Јурио је као помахнитао по бироима за обавештења, на поштанским канцеларијама да пита одакле му је дата веза, по чекаоницама приватних детектива: јурио кући да чека нов позив телефоном за случај да се она сети шта је заборавила рећи. Ништа.

Месец дана ништа. И онда његова љубав пење се до пароксизма постаје лудило његовог живота. Трчи свуда где би најмање било могуће да је сретне; изгледало је да нема хотел „Империала” у свету с ким он није дошао у везу, да нема места које му је она случајно споменула да га он није прокрстарио, и увек се враћао бар до у Фиренцу у нади да ће му она побећи. Ништа.

Никада ништа. Ниједан злочин у коме би она могла бити жртва, ни једно самоубиство које би се ње могло тицати. Ништа, само савршена тишина изнад ње, као да ју је судбина сасвим утрошила или као да је била само халуцинација у његовоме животу. Ни на један оглас који је давао по листовима, када се и на то осмелио, није добио одговора никакав који би га ставио бар на траг те жене.

Фотодокуметација Политике

Било је толико њих које су му се, држећи можда да је луд јављале као да су оне те које су му оне вечери телефонирале. Било је жена које су га чекале пред вратима и обисњавале му се о врат, тако да их се једва отресао. И сад је путова по њеном завичају, не би ли нашао било шта што би на њу подсетило.

Причао свима ову приповетку, не би ли нашао на лице које ју је већ чуло са њене стране. И тако је проносио он своју очајну, раскрвављену љубав, данима и ноћима, изнад огромних њива и прљавих перона као какву запаљену, задимљену буктињу.

Ко се пребацивао из воза у воз у Шпанији, из једног малог воза који иде по десет километара на сат у велики модеран воз „Американ експрес”, и обратно зна како то изгледа. Кад се купује карта, чиновник се иза касе занима сваким билетом засебно по пет и више минута, заводи је и разводи кроз разне књиге. Цео свет стрпљиво чека, кад воз има да пође, вага се затвори и онај остатак који чека већ два сата долази сутра још сат раније да би добио карту на време.

Просто, друкчије схватање путовања. На воз се иде као у биоскоп: на ову се представу није могло ићи ће се на сутрашњу. Карте се не купују од места до места, већ на километре – кондуктер одсече онолико колико се већ прешло. Човек се у прво време осећа као да је на некој друго планети.

У ноћи, о којој причам, био сам у једној другој класи, између Мадрида и Бобадиље, на путу за Андалузију. Са мном у купеу један или подофицир или официр, два вероватно трговачка агента и најзад један пуни крупни господин, с веома лепим путничким торбама, који говори непрестано благонаклоним љубазним гласом као људи које млађи слушају увек с изразом поштовања и љубазности, и који зато сами у себи уживају. Ја сам једва по коју реч разумевао, и оно мало француског што су остали знали мрзело их је да троше на мене.

Покушавао сам да спава. Како сам осећао страховиту жеђ, то сам на свакој станици отварао прозор и покушавао узалуд да пронађем кога продавца пића и поморанџи. Кад бих опет склопио очи и кад би моји сапутници, иначе врло куртоазни, помислили да дубоко спавам, разазнавао сам да ми се исмејавају.

По њиним гласовима, погодио сам чак да ми имитирају и израз лица. Несвесно био сам увређен и желео им сваку несрећу. У неко доба ноћу, видех дебелог господина како једе. Најпре нисам обраћао пажњу, али сам потом гледао кришом, све запањеније колику количину хране он може да пошаље у себе. То је била садржина целе једне огромне кесе од хартије пуна до врха. Најзад сасвим заспах.

Али ме изненада пробуди очајно и све гласније јечање. Отворио сам очи и нисам у први мах могао познати де сам. Сви моји сапутници, изузев дебелог господина, били су на ногама; он сам лежао је на сасвим другом месту по мало пао и превијао се од болова. Најпре сам мислио да је на самрти, толико су му очи биле исколачене и лик зелен. Поступно разумедох да је добио напад због каквог камена у бубрегу или бешици. Тражио је нешто, а остали отворише његов кофер и извукоше апарат за инјекције; разголитише му трбух, после чега он сам забоде једну џиновску иглу под кожу.

Све то, жеђ, људи који ми се смеју, воз у туђој земљи, један човек који најпре ждере, онда кука и најзад забада иглу са морфијумом у стомак, одједном пробуђенога из сна, толико су ме интересирали, да се једва смирих од узбуђења и поново утонух у спавање. После пола сата ново чудо. Исти господин седи на клупи преко пута; једе из друге огромне кесе разна хладна меса и весело разговара. Ја се наљутих, и смело се упустих у придиковање, да болестан човек треба да пази шта ради и кад једе: само му нисам рекао, да ако то не чини због себе онда треба бар због околине која хоће да је на миру.

Међутим господин ме стаде тешити рђавим француским: Добро зна шта чини; сам је професор на медицинском факултету у Севиљи и сад је баш ишао да консултује некога свог колегу у Мадриду. Са каменом је најбоље када је стомак пун! Па се окренуо на другу страну. Не прође ни петнаест минута, а купе се испуни кукњавом. Нови напад. До тог тренутка сви сапутници, изузев једног трговачког путника, били су већ сишли; ја седох и још сањив почех гледати у болесника који се превијао, као у правога непријатеља. Нова инјекција – ново затишје – нови апетит. Кад наступи и трећи напад, ја не хтедох ни очи да отворим, ни са места да се померим. „Нека цркне, мислио сам у себи, са свом његовом медицином и апотеком заједно!”

Треће путовање са сапутницима који као да су побегли из луднице. Малага – исто Бабодиље, што је станица на којој се сви шпански возови укрштају! Пред неком малом станицом зауставе воз – узбуна; нико ништа не разуме. Нешто се догодило у нашем вагону, или у купеу који је сасвим на другом крају. Претрчавамо донде кроз ходник. У купеу полицајци, влаковође, кондуктери а публика се објашњава са неким џиновским, брижљиво одевеним Андалусцем, чије је лице у највећем очајању, збуњености и срџби, са две дебеле декултивне шпанске даме такође, које се још нису повратиле од страха. Разгледају два огромна револвера.

На шинама -  (1940. година)

Помислих да је по среди некакав нападај. Андалузац свакако хтео похарати ове даме. Поступно ствар се објасни Андалузац, одгајивач коња или бивола, кад је воз пошао из Малаге стао је размештати своје ствари и тако из једног џепа у други преносио своја два пиштоља од којих се никад не одваја. Његове две дебеле сусетке помисливши да су у друштву каквог разбојника само се не онесвестише. Настаде, грцање, јецање, предзнаци цике, и Андалузац једва успеде да их унеколико умири. Оне присташе да се више не узбуђују под условом да оружје остави сасвим са стране и да мирно заспи.

Планинац, као да је само то и чекао, за по сата хркао је звучно. Жене онда, још никако не смејући да склопе ока, решиле се да га док спава вежу, па да се и саме подају сну. Дрхтећи, оне то и учинише помоћу неког кајиша којим се увезује плод. Од тог тренутка све троје спавало је мирно у купеу: везани Андалузац, две дебеле даме и два огромна пиштоља.

Прво троје разбудио је изненада неки странац који је нагло упао унутра. Ушао је као у намери да тражи место, али кад је угледао да је једина јача личност у купеу везана, смејући се и псујући опљачкао их је све и нестао.

Залуд се за то време Андалузац трудио да раскине везе, а жене убезекнуто гледале како су се саме лишиле једине одбране, тако да неповратно одлазе њини ђердани, минђуше, прстење и новчаници сапутникови. Када је крадљивца нестало и оне се најзад смеле развикати толико се бојале и Андалузац да их не избије што су га тако глупо намагарчиле, да га нису смеле одвезати све док се није искупио свет. Свет је опет од своје стране мислио да је Андалузац разбојник кога је неко успео да савлада. Умало да га линчује.

Пошто се цела ствар разјаснила и путник најзад повратио своју слободу, може се замислити његово очајање, стид и псовање. Жене најзад бише свесне свега што се догодило и бацише се у сложно запевање.

И воз је јурио кроз испечене шпанске пољане, са свим својим лудилом и авантурама, између домова и села у којима су људи умирали од досаде што им се баш ништа не може догодити. Једино би младеж, девојке и младићи, уздахнули видећи светли воз како јури у ноћ чија се даљина чини толико натопљена тајанством.

То би били изврсни сапутници кад би им живот допустио да се отргну од тла.

 

Растко Петровић - Политика,  6. јануара 1930. године


Коментари2
37cab
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dejan sakovic
Sjajno,naš Rastko...
Вукица
Само је Србија на почетку ХХ века могла да изнедри оваквог Растка! Вишеструко обдарен, после албанске голготе и школовања у Паризу, враћа се у земљу, и сопствено Окровење покушава да изрази кроз сликарство, поезију, роман, критике, путописе, живе разговоре са људима, које упознаје на безбројним путовањима кроз Србију, Европу, Африку, Америку... (Политика нас је овим текстом потсетила на неправедно скрајнутог писца, зачетника српске модерне, који је иза себе оставио хвале вредна дела, а остао упамћен, на жалост, првенствено као брат велике сликарке, Надежде Петровић.)

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља