среда, 20.06.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:41

Америч­ка при­ча о „Не­саници” Ми­лене Ба­рили

Ма­ло је позна­то да је наша сли­кар­ка уче­ствовала на „Из­ложби 31 жене” у Њу­јорку, о чему све­дочи и докумен­тарац о Пе­ги Гу­ген­хајм, каже пре­водилац Иван Де­лач
Аутор: Мирјана Сретеновићуторак, 30.01.2018. у 22:00
Милена Павловић Барили - Аутопортрет (Фото Википедија)

На „Из­ло­жби 31 же­не”, одр­жа­ној од 5. до 31. ја­ну­а­ра 1943. у њу­јор­шкој га­ле­ри­ји „Art of This Cen­tury”, чи­ји је осни­вач Пе­ги Гу­ген­хајм, уче­ство­ва­ла је и Ми­ле­на Па­вло­вић Ба­ри­ли. Ње­на сли­ка, ка­ко сто­ји на пла­ка­ту из­ло­жбе, но­си на­зив „In­som­nia” (Не­са­ни­ца), а на­ста­ла је 1942. го­ди­не. На­жа­лост, не зна се где је сли­ка са­да, а не по­сто­ји ни ње­на фо­то­гра­фи­ја. Ми­ле­на ју је си­гур­но фо­то­гра­фи­са­ла, јер је то ра­ди­ла са сва­ком сво­јом сли­ком, али се она ла­ко мо­гла не­где за­гу­би­ти. 

Ове по­дат­ке, ко­ји до са­да ни­су по­зна­ти на­шој сре­ди­ни, из­но­си Иван Де­лач, ан­гли­ста и пре­во­ди­лац из Бе­о­гра­да ко­ји се на­кон пре­во­ђе­ња три­ло­ги­је о Ми­ле­ни Ба­ри­ли, чи­ји је уред­ник Зо­ри­ца Ста­бло­вић Бу­ла­јић, у из­да­њу ку­ће „Хе­спе­риа еду”, пре не­ко­ли­ко го­ди­на за­ин­те­ре­со­вао за да­ље ис­тра­жи­ва­ње жи­во­та и ра­да на­ше сли­кар­ке. Де­лач је пре­во­дио књи­ге за СА­НУ и На­род­ни му­зеј, а са­да пи­ше сце­на­рио, на ен­гле­ском је­зи­ку, за филм о Ми­ле­ни Ба­ри­ли (По­жа­ре­вац, 1909 – Њу­јорк, 1945).

 

Ис­тра­жу­ју­ћи га­ле­ри­је ко­је су по­сто­ја­ле че­тр­де­се­тих го­ди­на 20. ве­ка, у вре­ме ка­да је Ми­ле­на жи­ве­ла у Њу­јор­ку, Иван Де­лач на­и­ла­зи на по­да­так о „Из­ло­жби 31 же­не”. Сту­па у кон­такт са бри­тан­ском исто­ри­чар­ком умет­но­сти Су Гил­берт ко­ја је об­ја­ви­ла блог о сва­кој од уче­сни­ца из­ло­жбе. Она му је по­сла­ла ли­сту из­ло­же­них де­ла, а исти спи­сак Де­лач је про­на­шао и у јед­ном до­ку­мен­тар­цу о Пе­ги Гу­ген­хајм. По­твр­ду о Ми­ле­ни­ном уче­шћу на овој из­ло­жби на­шао је и у ра­ду Кет Ба­кли, исто­ри­чар­ке умет­но­сти из Бал­ти­мо­ра, а по­да­так сто­ји и на Ви­ки­пе­ди­ји на ен­гле­ском је­зи­ку. 

Де­лач кон­так­ти­ра Га­ле­ри­ју „Ми­ле­на Па­вло­вић Ба­ри­ли” у По­жа­рев­цу и од ку­сто­са Ви­о­ле­те То­мић са­зна­је да у сво­јој до­ку­мен­та­ци­ји они не­ма­ју ову ин­фор­ма­ци­ју. 

– „Не­са­ни­ца” је по­но­во при­ка­за­на на ко­ме­мо­ра­тив­ној из­ло­жби у Аме­рич­ко-бри­тан­ском умет­нич­ком цен­тру у Њу­јор­ку од 3. до 15. ма­ја 1948. Ми­ле­ни­но уче­шће на „Из­ло­жби 31 же­не” ни­је до­сад би­ло по­зна­то мо­жда и сто­га што је она исто­вре­ме­но са овом ко­лек­тив­ном из­ло­жбом има­ла сво­ју са­мо­стал­ну из­ло­жбу у Ју­го­сло­вен­ском пот­пор­ном дру­штву у Њу­јор­ку. Исте го­ди­не у ма­ју са­мо­стал­но је из­ла­га­ла и у ва­шинг­тон­ској га­ле­ри­ји „Кор­ко­ран”. Те две са­мо­стал­не из­ло­жбе за­се­ни­ле су ову груп­ну – ка­же Иван Де­лач.

Пе­ги Гу­ген­хајм је, ка­ко об­ја­шња­ва, у сво­јој збир­ци има­ла све­га не­ко­ли­ко умет­ни­ца, те је ве­ро­ват­но за­то јед­ну из­ло­жбу по­све­ти­ла же­на­ма. 

– Уче­сни­це из­ло­жбе, уз Ми­ле­ну, би­ле су Пе­ги­на се­стра Хеј­зел Ма­кин­ли и Пе­ги­на кћи Пе­гин Вeјл, као и: Ен Хар­ви, Лу­из Не­вел­сон, Бар­ба­ра Рајс, Хе­да Стерн, Со­ња Се­ку­ла, Ме­род Ге­ва­ра..., за­тим же­не умет­ни­ка с ко­ји­ма је Пе­ги са­ра­ђи­ва­ла: Жа­клин Лам­ба (Бре­то­но­ва дру­га же­на), Со­фи Тој­бер (же­на Хан­са Ар­па), Ксе­ни­ја Кејџ (же­на ком­по­зи­то­ра Џо­на Кеј­џа), Фри­да Ка­ло (же­на Ди­је­га Ри­ве­ре) – на­во­ди Де­лач. 

Пе­ги Гу­ген­хајм (1898–1979), би­ла је из­да­нак јед­не од нај­бо­га­ти­јих њу­јор­шких по­ро­ди­ца, бра­та­ни­ца Со­ло­мо­на Гу­ген­хај­ма, осни­ва­ча Фон­да­ци­је и Му­зе­ја Гу­ген­хајм у Њу­јор­ку. По­сле го­ди­на про­ве­де­них у Евро­пи из­ме­ђу 1926. и 1941, вра­ти­ла се у Њу­јорк с ко­лек­ци­јом у ко­јој су и ра­до­ви Пи­ка­са, Да­ли­ја, Клеа, Ми­роа. Из Па­ри­за је оти­шла са­мо не­ко­ли­ко да­на пре до­ла­ска Не­ма­ца. С ње­ном по­ро­ди­цом по­бе­гао је и не­мач­ки да­да­и­ста и над­ре­а­ли­ста Макс Ернст, Пе­гин бу­ду­ћи тре­ћи муж. Го­ди­ну да­на ка­сни­је Гу­ген­хај­мо­ва је пла­ти­ла и брод­ске кар­те до Аме­ри­ке за ро­до­на­чел­ни­ка над­ре­а­ли­зма Ан­дреа Бре­то­на, Мар­се­ла Ди­ша­на и мно­ге дру­ге умет­ни­ке. 

– Ње­на га­ле­ри­ја „Art of This Cen­tury” оку­пља­ла је аван­гар­ди­сте. Из­гра­дио ју је Аустри­ја­нац Фре­де­рик Ки­злер као ам­би­јент с кон­кав­ним зи­до­ви­ма. Сли­ке су би­ле без ра­мо­ва, при­вид­но су леб­де­ле у про­сто­ру и по­се­ти­о­ци су их окре­та­ли ка­ко же­ле. Под је био тир­ки­зан, а зи­до­ви и та­ва­ни­ца обо­је­ни у цр­но. Све­тло се по­вре­ме­но па­ли­ло и га­си­ло без не­ког очи­глед­ног по­во­да, а са скри­ве­ног маг­не­то­фо­на чу­ло се кло­па­ра­ње бр­зог во­за, што је Ки­злер об­ја­шња­вао ти­ме да све­тло пул­си­ра као кр­во­ток. Био је ту и то­чак на­лик на кор­ми­ло кроз ко­је се ви­де­ло 14 Ди­ша­но­вих ми­ни­ја­ту­ра у по­кре­ту. Циљ је био да га­ле­ри­ја осе­буј­но­шћу шо­ки­ра, да бу­де раз­ли­чи­та од свих дру­гих у гра­ду. За Гу­ген­хај­мо­ву је би­ло ва­жно да се око де­ла ство­ри фа­ма ко­ја ће да­ле­ко од­јек­ну­ти – при­ча наш са­го­вор­ник. 

Са­свим је мо­гу­ће, до­да­је, да су се Ми­ле­на Ба­ри­ли и Пе­ги Гу­ген­хајм по­зна­ва­ле, по­што су се кре­та­ле у истим кру­го­ви­ма у Па­ри­зу. 

– Зна се да је Ми­ле­на у Па­ри­зу при­ја­те­ље­ва­ла са Ле­о­нор Фи­ни, уче­сни­цом „Из­ло­жбе 31 же­не”, а ко­ја је још 1936. има­ла са­мо­стал­ну из­ло­жбу у га­ле­ри­ји Џу­ли­је­на Ле­ви­ја. Ле­ви је, уз Пје­ра Ма­ти­са, си­на Ан­ри­ја Ма­ти­са, био глав­ни про­мо­тор аван­гард­них европ­ских умет­ни­ка у Аме­ри­ци. Код Ле­ви­ја је и Ми­ле­на одр­жа­ла сво­ју пр­ву аме­рич­ку из­ло­жбу 1940. го­ди­не – ка­же Де­лач.

Од­јек „Из­ло­жбе 31 же­не”, ка­ко до­да­је, углав­ном је био не­га­ти­ван. Вре­ме за же­не – умет­ни­ке још ни­је би­ло са­зре­ло. У ве­ћи­ни кри­ти­ка ове по­став­ке пре­о­вла­ђу­је иро­ни­ја. 

– Од уче­сни­ца „Из­ло­жбе 31 же­не” са­мо је не­ко­ли­ко њих, по­пут Ле­о­нор Фи­ни, Фри­де Ка­ло, Ле­о­но­ре Ка­ринг­тон и До­ро­те­је Та­нинг, по­сти­гло зна­чај­ни­ји успех у све­ту ли­ков­не умет­но­сти. Оста­ле су се окре­ну­ле дру­гим умет­но­сти­ма или па­ле у за­бо­рав. У ју­ну и ју­лу 1945. Пе­ги Гу­ген­хајм је ор­га­ни­зо­ва­ла још јед­ну ис­кљу­чи­во жен­ску из­ло­жбу, на­зва­ну јед­но­став­но „Же­не”, на ко­јој су из­ла­га­ле 53 умет­ни­це, укљу­чу­ју­ћи и не­ко­ли­ко њих са пр­ве из­ло­жбе. Ми­ле­на, на­жа­лост, та­да ни­је ме­ђу жи­ви­ма – ка­же Иван Де­лач.


Коментари3
23768
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

miroslava
Koliko toga lepoga su ostavili naši umetnici prvo nama, pa onda celom svetu. Ali mi ko mi, malo im posvetimo pažnje, časti, osim retkih istraživača. Istraživanja su skupa a država nam ima skromne mogućnosti, sponzora za umetnost skoro da nema. Vrhunskih istraživača za likovnu umetnosti imamao, da spomenem gospođu profesor Ljubicu Miljković, ali istraživanje košta i tu je kraj istraživanju, žalosno ali je tako. Puno putujem po svetu, svratim u svaku galeriju, antikvarijat, buvlju pijacu, pa možda mi se desi sreća da naletima na "Nesanicu" slikarke Milene Barili, tražiti je lepše, nego imati.
Vasa
Nije toliko nepoznato. Zna se da je pored Milene recimo izlagala i Frida Kalo, a kustosi su bili izmedju ostalih Marsel Disan i Andere Breton.
Sasa Trajkovic
Pre svega kompliment Politici jer je jedini od medija u Srbiji koji uporno i dosledno prati kulturu koja je u medijskm mraku skrajnuta na margine društva. Tužno je kad niko ne ostavi komentar na ovaj divni tekst koji bi trebalo da bude lektira današnje emancipovane žene a ne salonskih feministkinja iz kruga dvojke koje pišu naručene tekstove a neznaju ništa o ovoj divnoj ženi koja je bila udata za poznatog Italijana koja je hrabro zakoračila u svet iz patrijahalne Srbije i bila deo Njujorškog i Priskog umetničkog društva, modnih ženskih časopisa koja je nažalost doživela tragičnu sudbinu ali je tek u dvadeset i prvom veku izišla iz anonimnosti u Srbiji.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља