уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56
ИНТЕРВЈУ: ГОРЧИН СТОЈАНОВИЋ, редитељ

Без културе нема бића, а без бића нема ничега

Са Пе­киће­вом иро­нијом неће­мо се носити. На­про­тив, слу­жиће­мо се њо­ме у игри, у нади да ће­мо јој бити сао­бразни
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинсреда, 31.01.2018. у 22:00
Горчин Стојановић (Фото А. Васиљевић)

Пре­ми­је­ра „Ко­ре­шпо­ден­ци­је” Бо­ри­сла­ва Пе­ки­ћа, у дра­ма­ти­за­ци­ји Бо­ри­сла­ва Ми­хај­ло­ви­ћа Ми­хи­за и у ре­жи­ји Гор­чи­на Сто­ја­но­ви­ћа, би­ће из­ве­де­на ве­че­рас у 19.30 са­ти на сце­ни „Ба­та Стој­ко­вић” Зве­зда­ра те­а­тра у Бе­о­гра­ду. Гор­чин Сто­ја­но­вић у свом но­вом ре­ди­тељ­ском ис­ко­ра­ку оку­пио је бри­жљи­во ода­бра­ну глу­мач­ку еки­пу ко­ја ће ту­ма­чи­ти Пе­ки­ће­ве ју­на­ке (Бра­ни­слав Ле­чић, Слав­ко Шти­мац, Ани­ца До­бра, Јо­а­ким Та­сић, Је­ле­на Сту­пља­нин и Бран­ко Ви­да­ко­вић).

„Нај­бо­љи на­чин да чо­век гле­да рђа­ве дра­ме је жи­вот. Кад хо­ћу да ви­дим до­бру, ја он­да одем у по­зо­ри­ште и гле­дам умет­ност”, го­во­рио је сво­је­вре­ме­но Бо­ри­слав Пе­кић. Ко­ји је по ва­ма нај­сна­жни­ји знак у по­зо­ри­шту? Шта се про­ме­ни­ло од пр­вог сцен­ског чи­та­ња „Ко­ре­шпо­ден­ци­је” 1982. го­ди­не до да­нас?

У по­зо­ри­шту је све знак осим од­но­са – глу­мач­ког, да­кле, људ­ског од­но­са. У том сми­слу, у по­зо­ри­шту се ни­шта ни­је про­ме­ни­ло од Шек­спи­ра, и, хва­ла по­зо­ри­шним бо­го­ви­ма, не­ће. Јер, осно­ве људ­ске при­ро­де се не ме­ња­ју, ме­ња­ју се окол­но­сти њи­хо­ва де­ло­ва­ња и ис­по­ља­ва­ња. По­зо­ри­ште се, су­прот­но увре­же­ним схва­та­њи­ма, осо­би­то из­ра­же­ним код оних ко­ји се по­зо­ри­штем ба­ве спо­ља, али агре­сив­но, не ба­ви „фе­но­ме­ни­ма”. Као што то уоста­лом не чи­ни ни умет­ност уоп­ште. Као што пу­бли­ци­сти­ка ни­је ле­па књи­жев­ност, као што ди­зајн ни­је умет­ност, не­го при­ме­ње­на умет­ност, та­ко ни по­зо­ри­ште, оно ко­је пре­тен­ду­је да бу­де умет­нич­ко не мо­же, све и да хо­ће, да се ба­ви ни­чим ма­њим од оног што је ствар би­ћа и бит­ка. Те­а­тар је, у овом ча­су, по­сле ра­зних „по­сти­за­ма”, сти­гао, по мом осе­ћа­њу, у ону сво­ју ис­хо­ди­шну тач­ку: ме­сто чул­но-емо­тив­не спо­зна­је о чо­ве­ко­вој не­са­вр­ше­но­сти пру­жа­ју­ћи уте­ху пу­тем сво­је са­свим ан­тро­по­цен­трич­не мо­ћи. Пе­ки­ћев ан­тро­по­ло­шки пе­си­ми­зам на­ла­зи у те­а­тру сво­је, чи­ни ми се, иде­ал­но окру­же­ње.

У че­му се огле­да Пе­ки­ће­ва све­вре­ме­ност?

Пе­ки­ће­во ра­ди­кал­но не­по­ве­ре­ње у Исто­ри­ју са ве­ли­ким по­чет­ним сло­вом, баш као и стал­на спрем­ност да се иро­нич­но по­и­гра­ва са ми­то­твор­ством ко­је, осо­би­то код нас, исто­ри­ју при­ла­го­ђа­ва соп­стве­ним, пре све­га ду­хов­ним, огра­ни­че­њи­ма, чи­не ње­го­во „Злат­но ру­но”, ако не и цео опус, по­гла­ви­то по­зо­ри­шни, не са­мо са­вре­ме­ним и све­вре­ме­ним, не­го и са­свим апарт­ним спрам до­ми­нант­них то­ко­ва ов­да­шње књи­жев­но­сти, а на­ро­чи­то оне ко­ја свој раз­лог ис­цр­пљу­је у уско­гру­дом схва­та­њу ка­ко је ли­те­ра­ту­ра стал­но на не­ком ве­ли­ком и ва­жном на­ци­о­нал­ном за­дат­ку. 

Ко­је ди­ле­ме, иде­је про­пи­ту­је­те на сце­ни, бу­ду­ћи да су Пе­ки­ће­ве те­ме: суд­би­на по­је­дин­ца и на­ро­да, то­та­ли­та­ри­зам и ег­зи­стен­ци­јал­ни исто­риј­ски сар­ка­зам, ве­ли­ке суд­би­не ма­лих љу­ди?

У „Злат­ном ру­ну”, чи­ји је „Ко­ре­шпо­ден­ци­ја” је­дан од то­ко­ва, не­где на са­мом по­чет­ку, Пе­кић ка­же ка­ко по­ро­ди­це не­ма­ју бу­дућ­ност, не­го са­мо про­шлост. Ба­ве­ћи се тр­го­вач­ком ку­ћом, фа­ми­ли­јом и фир­мом Ње­го­ван-Тур­ја­шки, он се, за­пра­во, ба­ви и кар­не­ва­ли­зо­ва­ном исто­ри­јом, бах­ти­нов­ски ре­че­но, и гор­ким та­ло­зи­ма вла­сти­тог ис­ку­ства, ки­шев­ски ре­че­но, али на на­чин у ко­јем па­тос не усту­па ме­сто по­вр­шном иро­ни­са­њу, ни­ти пак јан­ке­ле­ви­чев­ски схва­ће­на иро­ни­ја устук­не пред ис­пра­зно­шћу слат­ког на­ци­о­нал­ног па­то­са ко­ји се та­ко ла­ко из­мет­не у псе­у­до­и­сто­ри­ју или про­сту лаж. Пе­кић је су­ви­ше ду­хо­вит да не би умео про­на­ћи оно што је у све­му то­ме сме­шно.

Ка­ко се из­бо­ри­ти са Пе­ки­ће­вом не­из­бе­жном иро­ни­јом? Ко­ју исти­ну ће­те нам „сер­ви­ра­ти” са сце­не у ду­ху Ари­сто­те­ла да је исти­ни­то ре­ћи о оно­ме што је­сте да је­сте? 

У те­а­тру по­сто­ји са­мо јед­на исти­на – исти­на глу­мач­ких емо­ци­ја, без об­зи­ра на ода­бра­ни жа­нр или осво­је­ни стил игре. Дру­гих исти­на не­ма, па не­ће­мо ни по­ку­ша­ва­ти да их сер­ви­ра­мо. Ми ко­ји се ба­ви­мо по­зо­ри­штем ни­смо ко­но­ба­ри, а ни сер­вир­ке, и уоп­ште узев, не при­па­да­мо све­ту „услу­жних де­лат­но­сти” да би­смо не­ком не­што сер­ви­ра­ли. Има, као и дру­где, оних ме­ђу на­ма ко­ји су спрем­ни на слу­же­ње, али то је ствар сва­ког по­на­о­соб, раз­у­ме се. Са Пе­ки­ће­вом иро­ни­јом, на­да­ље, не­ће­мо се но­си­ти. На­про­тив, слу­жи­ће­мо се њо­ме у игри. На­да­мо се да ће­мо јој би­ти са­о­бра­зни. Јер, та иро­ни­ја је стал­на игра ду­ха, а ми ће­мо се тру­ди­ти да је оте­ло­тво­ри­мо. То је на­ша, по­зо­ри­шна пред­ност – за раз­ли­ку од књи­жев­но­сти, ми осим ду­ха има­мо на рас­по­ла­га­њу и те­ло са свим ње­го­вим ве­ли­чан­стве­ним огра­ни­че­њи­ма.

Ро­ђе­ни сте на Све­тог То­му, 19. ок­то­бра и ни­сте ве­ру­ју­ћа осо­ба. У шта ве­ру­је­те? Ко­ја исти­на вас по­кре­ће? 

Дух сум­ње и страст за­но­са у стал­ном пре­пли­та­њу и не­пре­ста­ном над­гор­ња­ва­њу. То ме по­кре­ће, у то ве­ру­јем, на то­ме ин­си­сти­рам.

Ка­ко гле­да­те на ак­ту­ел­не кул­тур­не при­ли­ке овде? Да ли је по­зо­ри­ште су­сти­гло „се­дам глад­них го­ди­на”? 

Oтпор је ду­жност, али от­пор ни­је јед­но­крат­на га­ла­ма и упо­тре­ба умет­но­сти, не­го ста­лан, не­из­ве­стан и увек не­на­гра­ђен љу­бав­ни труд, рад, а пре све­га за­нос. Без за­но­са не­ма умет­но­сти. Без умет­но­сти не­ма кул­ту­ре. Без кул­ту­ре не­ма би­ћа. Без би­ћа не­ма ни­че­га. Осим ни­шта­ви­ла. И, да­ка­ко, „фе­но­ме­на”. А мо­жда су „фе­но­ме­ни” је­ди­на пра­ва сли­ка ни­шта­ви­ла?


Коментари7
0a327
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Popić Milenko
Баш когнитивно! Као coito ergo sum, како рече маркиз Де Сад "Нпр" ... са ми­то­твор­ством ко­је, осо­би­то код нас, исто­ри­ју при­ла­го­ђа­ва соп­стве­ним, пре све­га ду­хов­ним, огра­ни­че­њи­ма, чи­не ње­го­во „Злат­но ру­но”, ако не и цео опус, по­гла­ви­то по­зо­ри­шни, не са­мо са­вре­ме­ним и све­вре­ме­ним, не­го и са­свим апарт­ним спрам до­ми­нант­них то­ко­ва ов­да­шње књи­жев­но­сти, а на­ро­чи­то оне ко­ја свој раз­лог ис­цр­пљу­је у уско­гру­дом схва­та­њу ка­ко је ли­те­ра­ту­ра стал­но на не­ком ве­ли­ком и ва­жном на­ци­о­нал­ном за­дат­ку." Вриједна је, дакле, по Стојановићевом читању Пекића, само обездуховљена рационалистичка, европска историја обездуховљеног Европљанина, којега је, баш кад је по Фукујами проглашен савршеним на крају Историје, баш зато, и заувијек, прогутала- Корпорација. Није, по Редитељу, свака овдашња књижевност достојна културе, већ само апартна која је на важном културном задатку тек онда када је Редитељ узме у руке и од ње направи Позориште?!
Dragan
Kognitivno, Gorčin je najspremniji naš reditelj. Uvek je takav bio. Ja prosto obožavam takve ljude.
Stevo
Sta, do sada nije bilo kulture? Od ovog intervjua pocinje kultura, koja ce nam oblikovati bice jer bez bica nema nista. Imam utisak da sve sto se desava u kulturi u poslednje vreme nema nikakve veze bas sa bicem. Nigde dodirne tacke, interakcije sa drustvom, svako nesto za sebe i svoju raju "organizuje i dodeljuje". ispljune se poneka istorijska misao i kraj. Kao da se nije ni desilo. Sa pozicije arogantne dominacije kultura ne moze da oblikuje bice!
Popić Milenko
Da je ovaj, epohalni, zaključak " a bez bića nema ništa" izgovorio u Sarajevu, prozivali bi ga do Sudnjeg dana.
zoran stokic
I dok životinje automatski grade svoju ekološku nišu, čovek preživljava pomoću akomulacije kulturnih proizvoda: mitova, poezije, nauke... Vrsta-čovek pomoću nadbioloških kulturnih matrica neuspele ekološke niše života može da zameni boljim. Primarni elemnti kulture – pogled na svet, norme, etika... – se instrumentalizuju u sociološke mreže tradicije koja stvara naša iskustva, opažanja, asocijacije, osećanja, sećanja, našu orijentaciju u svetu. Od svih tradicija koje je svorio čovek najuspešnija je naučno-građanska čija je esencija metod "opovrgavanja" , tu se napredak postiže tako što se naše mišljenja, podvrgavaju najstrožim kritičkim proverama, do tačke opovrgavanja. Naša pak despotska kulturna matrica bazira se na metodi "potvrđivanja" traže se samo oni primeri koji potrvđuju naše mišljnje, naše stavove, oni primeri koji bi potencijalno mogli opovrgnuti ta mišljenja se odbaciju, prigovori se ignorišu, zataškavaju, šta više, ide se za tim da se spreči svaka kritička rasprava.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља