четвртак, 20.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:53

Брање јелки испод Велебита

Из Лике са осталим Крајишницима избегла у Србију, завршила факултет, запослила се у школи, али је из године у годину часова било све мање и једног дана - у емиграцију. У Канади сам већ три месеца, привикавам се на живот, тражим посао, учим, упознајем људе, а у Уберу свакодневно слушам сличне избегличке приче које стижу из Ирана, Бразила, Сомалије, Сирије
Аутор: Сања Вукмировићпетак, 02.02.2018. у 15:50
Фото Пиксабеј

Прво сам живјела у Хрватској, у мом Потоку, малом личком селу смјештеном у кречњачкој котлини. Велебит нас је заклонио од мора па смо имали  брдско-планинску климу а на танком слоју земље ипак се развила густа планинска шума. Та тамна шума зими је штитила сеоце од јаког вјетра, давала огрев сељацима.

Највише сам вољела да идем у шуму са дједом Ђуром. Буде зима, сунце сија, а снијег као да има кору од кристала који се пресијавају као гомиле сјајнијих дијаманата. Опремљени за авантуру ишли смо наћи јелку. Дјед у буцама, танкој јакни, а ја, наравно, у пуној ратној опреми, дебела јакна, рукавице, капа, шал и санке. Иначе, санкање је био омиљени зимски спорт. Бираш брдо са којег ћеш да се спушташ, да је близу кући, али и да има добру страну.

После мало корачања по снијегу дједа и ја стигнемо до шуме, под крошње јелки, борова, љесака покривене снијегом. Гледам у врхове дрвећа и све ми је  високо и недодирљиво. Како и не би било кад у крошње гледа дијете од шест година. Свуда су трагови животиња, вукова, медвједа, птица, све врви од живота, а опет тако је мирно. Нигдје се не осјећа такав мир као у шуми. Животиње, и ако нас виде, притаје се и чекају да одемо па настављају са својим животом.

Дјед са собом увијек има добру сикеру (као и сваки други Личанин), одсијече дрво, довучемо га кући, један дио, онај најљепши стоји у дневној соби, а остатак заврши у пећи. Јелка би стајала у кући двије - три недјеље а отац никад није дозвољавао да је украсимо прије Светог Николе.

Што се мене тиче била би у кући 365 дана у години. Понекад се запитам како је могуће да сјећања из раног дјетинства остану тако савршено јасна. Можда због потпуне среће у очима малог дјетета.

Фото Пиксабеј

Али, уживање у тим шумама, у тим мирисима природе, у суровом личком животу трајало је до 1995. године. Цијела моја фамилија, заједно са још 250 000 сународника, избјегла је у Србију. Тамо сам завршила факултет, почела да радим у школи, и у тој борби прође двадесет година.

Међутим, од самог почетка рада у школи било је све мање посла, све мање часова, а број часова одређује плату. Није изгледало да ће се ситуација поправљати и супруг и ја одлучимо да ваља паковати кофере јер од Србије `леба нема.

У Канади сам већ три мјесеца, привикавам се на живот, тражим посао, учим, упознајем људе, културу и језик. Огромна земља, имали су где да се шире кад су градили, тако кад идем у продавницу користим Убер. Тек ту упознајем разне људе и њихове животе.

Идем до пекаре, вози ме лијепа жена, крупна, продорних црних очију. Вози такси зарађује нешто са стране, а види се на први поглед – борац. Размишљам, ово је први пут да видим жену у Канади како вози такси то ни овдје није чест случај.

Почињемо разговор, јер у Уберу, таксију, чим сједнеш у ауто, питају нешто. Морају да оставе пријатан утисак јер им од тога зависи обим посла. Врло директна, Шахла стиже и да ми каже да јој је пријатељ фризер, повољан а а ако хоћу да се ошишам равно, није проблем, она ће да ми скрати косу. Смијемо се обе и тако у разговору дођосмо и до тога како је стигла до Канаде.

Дошла је прије седам година, протјерана је са дијелом свог народа из Ирана. Доселили су се у Њемачку, постала је архитекта, због папирологије није успела да остане али је добила прилику да се исели у Канаду. Оставила ми је број телефона, вољела бих да се дружим са том женом.

Фото Википедија

Иначе, Курди су номади, који живе на територијама Турске, Ирана, Ирака, Сирије, Јерменије. Данас, они немају своју државу. У време великих превирања и ратова и исцртавања граница држава, Руси, Енглези, Османлије и остали заборавише на Курде. Тако они остадоше без државе. Има их између 30 и 35 милиона. Расцепкани између различитих држава, етничких и вјерских заједница, често су тешко пролазили. Садам Хусеин је 16. марта 1988. године извео напад отровним гасом, познат као „крвави петак”. Тада је између Ирана и Ирака убијено је око 5 000 људи, а повређено више 11 000 цивила.

Курди данас ратују против екстремног ислама, њихове војне снаге добро су познате у цијелом свијету – Пешмерге. Тако се Курди боре за своје парче земље или се исељавају из тог краја свијета у неке мирније крајеве.

И тако ја у Канади причам са Курдима, људима из Бразила, Сомалије, Колумбије, Египта, Сирије…

Свима нам је заједничко што смо побјегли у Канаду. Зашто? Па зато што су нас у нашим земљама водили „стручњаци”. На крају испаде да ми из историје ништа нисмо научили јер нам се лоше ствари стално понављају.

 

Сања Вукмировић, Канада


Коментари8
8dc50
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

jeremija
To bi trebalo da je Babin potok, odakle su lički Vukmirovići. Poznavao sam neke, dok sam živio u Zagrebu.
Nostalgija
Nostalgija je možda bolest ali se ne leči ni psihoterapijom ni psihoanalizom. Tad se ide na pretke predaka i tuguje zbog njih. Iskorenjeni smo i to je bio plan. Treba živeti paralelno, stari i novi zavičaj. Ali je problem ono Andrićevo: Mene sve rane moga roda bole... Pišite samo pišite, to leči i teši...
Petar Grozdanic
Lep tekst. Obzirom da sam i sam pokusao emigrirati u Kanadu sa porodicom ,a jednom bio u Lici 1988 odakle mi je deda i ostavila je utisak na mene.Prvi put video sam zasto sam jedini u porodici visok rastom. Velebit i preko njega more. Ali zivi se gde je bolje i treba postovati onog ko to omoguci. Drago mi je sto vucem korene iz Like.
ljiljana
Draga Sanja, Tako ste lepo i slikovito opisali Vaš zavičaj,da sam se na trenutak vratila u svoje srećno i bezbrižno detinjstvo...Vama i Vašoj porodici želim puno uspeha i sreće u novoj sredini.Ostanite tako pozitivni i ne skidajte osmeh sa lica...
Draganović Cvija
Сада знам одакле потичем, можда....! И у мом селу каже се за сјекиру ,,сикера,,. Када то поменем овдје гдје сам сада смију ми се , а има нас ,, сикераша,, још... Хвала за диван текст.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља