петак, 15.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:39
ИНТЕРВЈУ: ДЕЈАН АТАНАЦКОВИЋ, писац и визуелни уметник

У свакоме од нас обитава понека животиња

Ужаснут немогућношћу да у потпуности сузбије животињу у себи, човек тај свој страх некуд мора да преусмери, и то је суштина односа према другости
Аутор: Марина Вулићевићпетак, 02.02.2018. у 22:00
(Фото:: Лична архива)

Први роман Дејана Атанацковића „Лузитанија” (издавач „Бесна кобила”), овенчан недавно НИН-овом наградом, у средиште приповедног света смешта београдски „Дом за с ума сишавше”,  који је током Првог светског рата био „раскршће отпадника, револуционара, побуњеника, свих оних који су се мислећи својом главом нашли без своје стране у сукобу”. Водећи се сопственим законима, ова болница функционише као засебна република, а историјски токови романескне приче затим бивају сливени са фантастичким.

Како је то у свом ауторском тексту нагласио члан жирија Зоран Пауновић, прича „Лузитаније” слична је лавиринту из којег ће сваки читалац пронаћи сопствени излаз. Дејан Атанацковић визуелни је уметник, предаје више предмета из области визуелне уметности и културе на универзитетским програмима у Фиренци и Сијени.

Идеална Платонова држава почива на знању и етичности, искључује уметничку имагинацију, подражавање стварности, па стога из овакве државе прогони песнике. Супротно томе, роман „Лузитанија”, у аспекту утопије, негује свесно одупирање лудилу рата и поверење у несвесно. Да ли се данашња друштва удаљавају од аспекта несвесног потенцијала као креативне енергије?

Свака утопија одраз је друштва и времена у коме настаје. Премда је радња романа смештена на почетак 20. века, лузитанијска утопија одраз је садашњице, односно друштва перфидне контроле јавне речи и мишљења, па и огромних инвестиција у „несвесни потенцијал”. Не знам ни за једно друштво које се „удаљава од несвесног потенцијала”, већ само за друштва којима је несвесно простор за инвестирање у обмане, злоупотребе и навикавање већине на неприхватљиво. Занимало ме је да покажем да је држава коју формирају „лудаци” једна уистину успешна држава управо зато што је формирају изопштени, људи лишени историје и злоупотребљивих реторика, те самим тим необично наглашене људскости. Лудак је, историјски гледано, особа за коју друштво нема другачији друштвени оквир сем да буде подложан променљивим значењима које му друштво у датом тренутку одређује. Његова је функција да постоји не би ли се друштво убедило да је здраво. Да би се све оно што је нерешено, сви узнемирујуће неразумљиви психички садржаји, пренели на „другог”. Зато је лудак идеални носилац утопијских идеја.

Да ли  политика почива на основама ишчашених утопија, које се остварују током историје?

У основи модерне идеје прогреса је покоравање. То је она идеја, наивна и трагична, па ипак романтична, да ће човек једнога дана овладати природом, те самим тим и сопственом природом. Ја имам сасвим носталгичан однос према утопијама. Одрастао сам у време када је утопија још увек била саставни део замишљања будућности. Утопије се не остварују, а и када се материјализује неки њихов аспект саме себе изневеравају својом непотпуношћу, при чему постаје доминантан њихов дистопијски потенцијал, политички, архитектонски, урбанистички. Дистопија, при том не мора, по мом мишљењу, да има упориште у некој претходној утопијској идеји. Дистопија је она трагедија која настаје од погрешно скројених, реторичких, па и глупих замисли које претендују на свеобухватност и принципијелност, а једина стварна функција им је контрола и обмана друштва.

Какво интересовање гајите за подземно, алтернативно, у другим сферама интересовања. Да ли подруми музеја некада говоре више од онога што је у њима изложено?

Могло би се рећи да је у питању интересовање за Башларов подрум, оно место застрашујуће отворених могућности имагинације. Тамо се простор шири у наизглед несагледив мрак потенцијално повезан са ходницима и пролазима који воде све дубље у земљу, и који, чак и када знамо да их нема, предосећамо да би их могло бити. Наравно да је сваки подрум место подсвесног, па је самим тим и музејско складиште место одлагања свега онога што би, могућно, изменило перцепцију колекције. Антрополошке колекције, на пример, данас су углавном места где се могу посматрати прелепи домети материјалне културе разних народа, а чињеница да су ти предмети ту изложени сведочи, заправо, о бруталном колонијалном израбљивању те исте културе. Многе антрополшке колекције деветнаестог и раног двадесетог века заправо су сцене злочина.

Да ли вам је због истраживања одређених историјских чињеница у роману било корисно то што живите у Фиренци?

Оно што ме занима јесте историја представљања људског тела, а у Фиренци се нуде многи примери за разумевање те историје. Један од омиљених примера који помињем и у роману јесте симетрија две Венере: хеленистичке статуе у галерији Уфици из првог века, и осамнаестовековне медицинске Венере од воска у природњачком музеју La Specola. Обе су, будући Венере истог имена (Venere dei Medici, што је игра речи) увиди у идеју лепоте свога времена. Док је једна заснована на принципу хармоније делова, што захтева осматрање са извесне дистанце, другој се мора прићи изразито близу, отворити је као кутију и коначно сазнати да је оплођена, јер ниједна назнака трудноће се на затвореном трупу није претходно указивала. Укратко, та друга Венера је позив на стицање увида у ту узбудљиву другу нагост високо еротизоване смрти, али и увид у моћ емпиријског погледа.

Ваша интересовања као визуелног уметника у роману преточена су у преображавање људских тела у животињска. Због чега су „мржња према животињама и страх од лудила у основи иста ствар”?

Страх од лудила је у основи страх од непродуктивности у друштву које то не прашта. Најпре је потребно сузбити у себи све оно што се на нивоу друштва јавља као неприхватљиво, а то је у роману углавном повезано с чињеницом да у свакоме од нас обитава понека животиња. Пропорционално, она чини седам осмина нашег бића, баш као однос надводног и подводног дела леденог брега. Та је животиња, с једне стране, антитеза људског, а с друге оно једино истински људско. Перманентан рад на сузбијању те звери је, како једна личност у роману каже, оно што уобичајено зовемо биографијом. Ужаснут немогућношћу да у потпуности сузбије животињу у себи, човек тај свој страх некуд мора да преусмери, и то је суштина односа према другости. Најоштрије казнити себи најсличнијег, оног који животињу у себи не успева да сузбије, не би ли се на тај начин та сличност, макар симболички, поништила. Животиња је, као и лудак, одувек објекат преусмеравања казне. Суровост према животињама је у основи свих вековима наслеђиваних техника насилног потчињавања и поробљавања.


Коментари0
c7aa2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља