среда, 21.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:18
РАЗ­ГО­ВОР НЕ­ДЕ­ЉЕ: ГО­РАН ТРИ­ВАН, ми­ни­стар за­шти­те жи­вот­не сре­ди­не

У Србији се годишње произведе до 200.000 тона опасног отпада

Аутор: Бранка Васиљевићсубота, 03.02.2018. у 22:00
(Фо­то Дра­го­слав Жар­ко­вић)

Шта се крило у недрима Србије, испод запуштених ливада, годинама се није знало или се само наслућивало. А онда су, за нешто више од месец дана, на неколико различитих места „испливале” тоне и тоне опасних материја попут бензола, тоулена, ксилена, разних инсектицида, отпадних уља...

Међу разлозима због којих је отпад скриван, уместо да је прерађен је и то што његово уклањање кошта, али и што Србија дан данас нема погон за прераду изузетно опасног отпада. Многима се више исплатило да на опустелим пољанама мало зачепркају земљу и небезбедне буриће са ризичним материјама сакрију испод бусења траве уместо да поштују процедуру кретања отпада и његовог уклањања. Европска унија је, пре неколико година, била спремна да инвестира 14 милиона евра у израду погона за прераду опасног отпада, али добре воље није било.

Ниједна локална самоуправа није пристала да се на њеној територији он гради. Од те идеје се, како наводи Горан Триван, министар заштите животне средине, ипак није одустало већ је урађено неколико идејних пројеката.

Један од њих недавно је завршила „Електропривреда Србије”. На основу урађених испитивања и процене наших стручњака, који раме уз раме стоје са светским, можда би могло да се разговара о томе да постојећа термоелектрана „Морава” код Свилајнца постане место где би се радио физичко-хемијски третман опасног отпада, наводи Триван.

Откуд баш идеја да то буде термоелектрана „Морава”, која је пре две године ремонтована?

Предвиђено је да се она полако гаси, а локација на којој се налази је одлична за овај посао. Вредност те инвестиције могла би да буде око 20 милиона евра, а капацитет око 43.000 тона годишње. Изградња овог постројење задовољила би постојеће потребе и била би оптимално решење имајући у виду колико се опасног отпада годишње произведе код нас и то да би се одређене количине и даље извозиле. Али за сада је то само идеја и њена реализација зависиће од одлуке ЕПС-а.

Нама је циљ да у Србији отворимо постројења за прераду опасног отпада. Зa почетак морамо да имамо бар једно. У том послу би требало да учествују и држава, али и компаније које желе да инвестирају.

Претпоставка је да локалне самоуправе као и раније неће бити расположене да се на њиховој територији граде постројења за прераду опасног отпада. Да ли би реализацију ових пројеката требало законски наметнути?

Нисам склон наметању решења иако она законски постоје. Примера ради, у случају да две општине не могу да се договоре где ће бити регионална депонија, држава, влада, министарство могу да одлуче. У овом случају сматрам да то није решење. С грађанима морамо разговарати јер они имају легитимно право да знају све и да штите своју околину. Оног момента када дођемо до идеје где да градимо погон требало би да почну разговори с грађанима, да организујемо јавну расправу, објаснимо им све – намеру, технологију, потенцијалне штете, али и бенефите. Грађани сигурно неће бити против ако технологије које набавимо буду чисте. На првом месту се мора водити рачуна о квалитету животне средине, а на другом о запошљавању људи. Тим пре што су послови у заштити животне средине профитабилни и отварају доста радних места. А то је угао о коме морамо размишљати. Ми то зовемо „зелена економија”.

А колико се заиста опасног отпада годишње произведе у Србији?

На основу пријава, јер су предузећа дужна да пријаве опасан отпад, у Србији се годишње произведе између 150 и 200.000 тона. И највећи део тог отпада у нашој земљи се не прерађује, јер немамо одговарајући број адекватних постројења. Он се углавном извози у земље у окружењу. 

Осим опасним, Србија је затрпана и такозваним историјским отпадом. Спомиње се 300.000 тона таквог отпада ускладиштеног у предузећима која су у стечају или још раде. Да ли је то тачно?

Овај отпад се дели на два дела, један мањи – комунални, а други већи индустријски. У том историјском отпаду постоји и део опасног. Према истраживањима инспекције Министарства за заштиту животне средине из 2014. године у Србији има 70 локација на којима се налази индустријски отпад. Ми поново радимо проверу тих предузећа да бисмо утврдили шта се све ту и у којим количинама налази. Због тога нисам сигуран да у Србији има око 300.000 тона индустријског отпада па не бих лицитирао с количинама док контрола не буде завршена.

О којим предузећима је реч, јер може се чути да је тај списак сакривен због потенцијалних инвеститора?

Списак постоји и доступан је. Када је оформљено министарство ја сам одлучио да са њим не идемо у јавност, да бих се упознао са оним што се налази у папирима и да би све што стоји на том папиру било проверено. А иначе, по закону о приватизацији  држава је дужна да се стара о историјском отпаду.

Да ли је могуће да се до сада није знало или није желело да се прича о проблему опасног отпада?

Формирање Министарства заштите животне околине кључна је карика у ланцу борбе за здраву животну средину. Екипа људи с неким новим идејама из министарства заузела је одмах практичан угао у заштити животне средине. Како се Србија, као и земље у окружењу, суочавала с озбиљним угрожавањем животне средине од почетка рада министарства разговарали смо с представницима Безбедносне информативне агенције. Врло брзо смо се сагласили да је питање еколошке безбедности једно од најважнијих. Ми имамо озбиљну вољу да се настави прича о свим еколошким темама. Без табуа. Можда сада нешто што на први мах изгледа да је одједном „испливало” – али није. То се иза брда ваља јако дуго. Дубоко сам уверен да наши грађани имају право на истину ма каква она била. Оно до чега смо стигли заједно с БИА и тужилаштвом, је почетак. Настављамо са овим послом. Не знам до чега ћемо доћи, али је извесно да се нећемо зауставити и да ћемо бити подршка свима који се баве овим у држави. 

Од 2010. до сада у Србији је издато око 2.500 дозвола за отварање предузећа за прераду отпада, а 650 их је искључиво специјализовано за прераду опасног. На први поглед се чини да их је довољно, али бројке о тонама непречишћеног отпада говоре друго. Да ли ће се радити контрола ових предузећа, њиховог пословања, а првенствено тога где и како складиште и прерађују отпад?

Откривање сакривеног отпада и злочин који се дешава према природи увод је у једну јаку акцију контроле субјеката и фирми који се баве опасним отпадом. Већ има примера да су појединим предузећима одузете дозволе у целини или бар за неке одређене послове. Управо контролишемо фирме за које се сумња да су учествовале у пословима који се ових дана појављују као нелегални. Али ће наши инспектори наставити са провером и других предузећа.

Да ли имате довољно инспектора на терену?

Не, немамо. Због тога смо инсистирали на систематизацији Министарства што нам је и омогућено. Отворено је још 180 радних места. Тражио сам да од тих 180, 100 буду приправници, да ојачамо инспекцију. Важно је да то буду млади људи како би уз помоћ искуснијих колега учили и наставили овај посао. 

Колико је новца из буџета ове године издвојено за Министарство и да ли је то довољно?

Буџет је 16 одсто већи у односу на претходну годину. Износи 5.850.000.000 динара, али ће морати значајно да расте да би обавили све што смо замислили. Важно је да ми будемо схваћени, да имамо смислене планове, програме и пројекте којих нема довољно. А наше министарство и те како доприноси буџету.

Како то чини?

Само прошле године од такси у државну касу слило се 10,2 милијарди динара. Процена је да ћемо ове године имати 11 милијарди. При том, само половина тог буџета заврши у зеленом фонду. С тим новцем располаже Министарство финансија а ја се с тим не слажем.

Зашто?

Сматрам да сав новац од такси треба искористи за заштиту животне средине. Уколико желимо да живимо боље животна средина мора да буде здравија. Ту нема компромиса. Онолико колико будемо имали пара толико ћемо животну средину учинити бољом.

Како сарађујете с премијерком Аном Брнабић? Наводно, на једној седници владе вас је критиковала да трошите буџет доводећи инвеститоре о нашем трошку у Србију?

За све је потребан период упознавања, не само са мном већ и с тематиком којом се министарство бави. На крају ће све то бити добро. Намеравамо да и даље доводимо потенцијалне инвеститоре у земљу. Процењујемо да инвестиције у области животне средине могу да привуку око 15 милијарди евра, што је највеће улагање коју ће Србија себи моћи да приушти. Потребно је да нам се да логистика да то изведемо. Један од корака био је формирање министарства, а други је новац. Њиме би помогли локалним самоуправама, које немају довољно пара, али и другим заинтересованим странама да израде пројектно-техничку документацију. Без ње се не може нигде.

Ни земље у окружењу нису повукле сав донаторски новац?

Нису, јер нису имале ту документацију. Они су направили ту грешку. Ја не желим да је ми понављамо. Србија нема пара да инвестира 15 милијарди, али оно што има новца мора да уложи у пројекте. Ако очекујемо помоћ од Европске уније, а она није мала, до 2020. она ће бити 120 милиона евра, а 2025. године 200 милиона морамо и да уложимо. Због тога на пажљив начин у интересу наше животне средине и здраве технологије морамо да се оријентишемо на јавно-приватно партнерство. То је огроман посао, али морамо да знамо да ће то што радимо утицати на животну средину у наредних 40 година.

Један од кључних захтева ЕУ односи се на поглавље 27 које је везано за животну средину. Шта све Србија мора да испуни на том путу и која је стратегија Министарства када је реч о том поглављу?

Ово ће бити најважније, најкомпликованије и најскупље поглавље, јер питања животне средине дубоко уплетено у сва питања нашег живота, од правосуђа до културе. Ми већ годинама нашу нормативу усаглашавамо са европском. Велики део тог посла је и завршен. Е сад питање како се то спроводи. Упркос томе процес хармонизације прописа ће се наставити. Нисам спреман да то поглавље отворимо преко ноћи. Мора се перфектно познавати стање у тој области да не би дошли у ситуацији да представници Европске уније боље знају шта се дешава у нашој земљи. И искуства земаља у окружењу показују да не журимо. Тренутно израђујемо преговарачку позицију и она би могла бити готова у јуну. Када то буде завршено следе месеци усаглашавања, а тек после тога долазимо до позиције да се отвара поглавље 27.

За све што радимо имамо апсолутну подршку европског комесара за животну средину. Пре неколико дана добили смо оцену у Европском директорату да је Србија лидер у овом тренутку у области животне средине што ме чини срећним.


Коментари1
0564e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Aleksandar Mihailovic
Ko je kriv za ovu potencijalno akcidentnu ekološku i životnu katastrofu? Država, isključivo i jedino ona jer je korumpirana i nije vodila računa o zdravlju ljudi i nacije. Ako je EU pre nekoliko godina želela da investira 14 miliona evra u preradu opasnog otpada, KO je to sprečio, KO ima veći interes da reketira proizvođače opasnog otpada nego da sačuva naciju? Ako je EU to nudila, znači da sve zna, KO iz vlasti još ne zna da nas tako ekološki zatrovane i ojađene neće primiti u svoje ekološki "čiste" redove? Dakle, Brisel je samo najobičnije rijalitisanje i predstava za naivne da se nešto radi i vodi grčevita borba sa evropskim alamunjama oko ulaska u tu sredinu koja nas ama baš nikako neće dok nas još na najmanje 3 države ne razbije, a onda samo za sluge i deponiju opasnog otpada kada to već i sami radimo. U toj želji da se rijaliti naplati reketiraju se i terorišu i penzioneri i oni umiru još više nego od ovih ekoloških i svih NATO bombi. E, takvi bi opet da pobede naš razum i pamet.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља